Zaustavite egzodus
Posledica toga je da mnoge jedinice Oslobodilačke vojske Kosova nisu razoružane, iako su vođe OVK rekle da će se povinovati mirovnom dogovoru. Od 10. juna kada je uspostavljeno primirje, po nekoliko srpskih civila je ubijano svakog dana a preko pedeset hiljada kosovskih Srba, blizu trećine srpskog stanovništva pokrajine, već je otišlo. U opštoj klimi straha, druge, manje etničke grupe, kao Romi, takođe odlaze. Srbija već ima više izbeglica nego i jedna druga zemlja u Evropi. Njih je preko šest stotina hiljada - najviše Srba isteranih iz Hrvatske i muslimanskog dela Bosne. I predsednik Milošević i NATO vođe pretvaraju se da ih ne primećuju. G. Milošević zna da su srpske izbeglice neoborivi dokaz njegovog neuspeha da „reši" srpsko nacionalno pitanje kroz rat u Hrvatskoj i Bosni. (Njujork tajms obavezno stavlja skraćenicu „g." ispred svih muških imena. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.)) A NATO više voli da ga ne podsećaju kako nije uspeo da vrati nazad Srbe, žrtve etničkog čišćenja. Srbi koji beže s Kosova retko stignu do Beograda. G. Milošević se s razlogom boji reakcije Beograda na pojavu duge kolone starih kamiona i traktora na kojima su izbeglice sa svojim oskudnim imetkom. Policija zaustavlja izbeglice koje beže i usmerava ih ka drugim gradovima i selima Srbije. Ali, za limuzine parama navatirane i korumpirane srpske elite koja je vladala Kosovom i pljačkala ga, autoputevi su uvek otvoreni. Vodeći srpski pesnik napisao je da su za kosovske Srbe putevi njihova jedina domovina. To se odnosilo na nekih dve stotine hiljada Srba koji su napustili Kosovo sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Danas, srpska televizija izbegava da prikazuje izbeglice. Oni se spominju kratko i s očiglednom nelagodnošću. Gotovo da se može čuti kako spikeri uzdišu: Zašto ne mogu da budu kao američki „stelt" bombarderi - nevidljivi, daleki i da proleću brzo? Ovaj greh propuštenja bio je već počinjen prema albanskim izbeglicama. Srpski gledaoci tek ponekad su mogli da vide njihove logore u Albaniji i Makedoniji. Sâm g. Milošević retko se obraća svome narodu. On voli da ga snimaju kako se rukuje sa stranim velikodostojnicima i razgovara s njima, ali za vreme NATO bombardovanja predsednik Klinton je imao više „poruka" za Srbe od g. Miloševića. G. Milošević je takođe propustio da poseti srpske izbeglice ili ranjene vojnike u bolnicama. Ranije je bilo Srba koji su branili njegovo nepojavljivanje, govoreći da je ono neophodno jer on mora da prikriva svoje namere od zlog Zapada. Sada se njegovo ćutanje gotovo bez izuzetka tumači kao dokaz da je on neosetljiv i autoritaran i da prezire svoj narod. Već nekoliko godina g. Milošević ima podršku manje od trećine glasača. Prema istraživanju javnog mnjenja napravljenom posle mirovnog dogovora, manje od dvadeset posto glasača ima pozitivno mišljenje o njemu. A procena g. Miloševića - da ako je Beograd miran, to će još više biti ostatak zemlje - pokazuje se kao pogrešna. Na primer, u Čačku, gradu u zapadnoj Srbiji, vođe opozicije nisu se osvrtale na policijsku zabranu i u utorak su se obratile nekolikim hiljadama demonstranata. Slični protesti verovatni su i drugde u Srbiji. Zemlje NATO-a volele bi da se otarase g. Miloševića. Ali, one bi bile naivne ako misle da bi njegov demokratski naslednik prihvatio bez zamerke srpski egzodus s Kosova i pretvaranje Kosova u kvazi državu kojom upravljaju Albanci. Čak i s pravom ocrnjena podela Kosova, po kojoj bi Srbi zadržali dvadeset i pet posto teritorije, a Albanci ostalo, bila bi pravičnija nego potpuno proterivanje Srba koje se sada odvija. Drevni Izrailjci u Vavilonskom izgnanstvu imali su mnogo proroka. Srbi smatraju Kosovo za svoju svetu zemlju. Ali, ako sadašnji egzodus rodi proroke, oni neće biti proroci mira. Srbi nikada nisu bili narod koji lako prašta i zaboravlja i sanjaće o povratku na Kosovo, ako treba i silom. Zato će, obezbeđujući da Srbi mogu da ostanu na Kosovu, NATO vođe pomagati da se spreči budući rat.
|
|