Srpska inteligencija i Zapad


Nikada u svojoj istoriji Srbi nisu po načinu života bili toliko bliski Zapadu kao sada, i nikada njihovi intelektualci nisu bili u većem sukobu sa Zapadom. Srpskom narodu je i u druženju i u ljubavi sve više uzor Zapad. On teži da dođe do zapadne tehnologije, oblači se po zapadnoj modi i gleda američke filmove. Čak i u zabačenim selima „okej" i „super" spadaju među najkorišćenije izraze. Istovremeno, znatan deo srpske intelektualne elite zagovara političku konfrontaciju sa zapadnim zemljama i odbacuje zapadnu demokratiju i zapadne političke institucije.

Ovo je potpuni preokret u odnosu na devetnaesti vek. Tada su se srpske seljačke mase odupirale evropeizaciji, a elita se za nju borila. Srba je premalo i preblizu su Evrope da bi njihova inteligencija ikada mogla da ih izoluje bilo od dobrih bilo od loših strana evropskog života. Takva samoizolacija postoji u Burmi i Severnoj Koreji, ali ove zemlje su na Dalekom Istoku i pod totalitarnim režimima. Srbi će zato, može se s priličnom sigurnošću reći, i kroz deset ili pedeset godina i dalje u načinu života ići za Zapadom.

Ali, da li će tada imati i zapadnu demokratiju? To je znatno manje izvesno. Demokratske institucije ne razvijaju se same od sebe. Za njihov uspeh potrebna je svesna i uporna delatnost onih koji imaju obrazovanje, to jest upravo intelektualne elite.

Osamdesetih godina, kod Srba kao i drugde u Istočnoj Evropi, opozicija je nastupala u ime zapadnih vrednosti: umesto sudova kojima samovoljno vlada komunistička partija, zahtevalo se nezavisno sudstvo koje upravlja samo sobom; umesto haosa partijske privrede, relativna harmonija tržišta; umesto dogmatske ideologije, slobodno antiideološko mišljenje; umesto jedne partije s neograničenom moći, više partija koje jedna drugoj ograničavaju moć.

Hteli smo sebe u Evropi i Evropu kod sebe, kako je jedna od parola govorila. Ali pritom smo kao i drugi narodi Jugoslavije prvo bili nacionalisti, a tek onda zapadne demokrate. Zato smo u većini podržali Slobodana Miloševića i njegovu Socijalističku partiju, kao i njihove razne povremene saveznike. Oni su nam obećavali da će istovremeno zadovoljiti i naše nacionalističke i naše evropske apetite.

Bio je to čudan izbor, posebno za srpsku inteligenciju, koja je do tada uveravala i sebe i druge da joj samo komunistički poredak smeta da stane rame uz rame s evropskom i američkom intelektualnom elitom. Sada je podržala tek polovično reformisanu komunističku birokratiju, i to radi nacionalističkih ciljeva koji su evropskoj i američkoj intelektualnoj eliti bili neprihvatljivi.

Ubrzo se pokazalo ono što je trebalo da bude jasno od početka: da je Miloševiću i socijalistima pre svega stalo do vlasti. Intelektualna elita se okrenula protiv Miloševića. Ali bilo je kasno. On je već učvrstio vlast.

Intelektualci su kritikovali Miloševića zbog otpora koji je pružao parlamentarizmu, mnogopartijskom sistemu i slobodi štampe. I bili su u pravu. Ali su često i dodavali da je on komunistički diktator. No tu tvrdnju je pobijala sama činjenica da ju je bilo moguće nekažnjeno izneti.

Kako je rat trajao i pritisci Zapada na Srbiju rasli, tako je Milošević sve više prihvatao zapadne mirovne predloge. U očima Zapada, navodni ratni zločinac se transformisao u umerenog političara koji traži kompromisni mir. Bila je to idealna prilika za srpsku inteligenciju da počini još veću grešku nego što je bila ona kada je podržala Miloševića. I inteligencija je nije propustila. Počela je da napada Miloševića kao nedovoljno energičnog borca za nacionalne interese i, čak, kao nepatriotu i izdajnika. Ali Zapad je bio preplašen i premoren od srpskog, hrvatskog i ostalih „patriotizama" bivše Jugoslavije. Sada mu je bilo dosta i srpske inteligencije.

Intelektualci su danas ogorčeni. Srbija nije postala ni Velika ni demokratska, a Milošević je i dalje na vlasti. Zapad, koji im je do nedavno bio uzor, ne pruža im podršku. Ali da li bi moglo da bude drugačije? Kada sarađuju s Miloševićem, zapadne vlade nisu cinične. One jednostavno nisu spremne na velike žrtve, jer na njih nije spreman narod koji ih je izabrao. A bez velikih žrtava ne može se na tlu bivše Jugoslavije istovremeno uspostaviti mir, razviti demokratija i kazniti ratne zločince. Zato su zapadne vlade morale da odluče šta im je najvažnije. To je, naravno, bio mir, u čijem postizanju Milošević može mnogo da im pomogne.

Napadajući Miloševića zbog ustupaka koje čini radi mira, srpska inteligencija se još više sukobljava sa Zapadom nego kada je podržavala njegovu ratnu politiku. Zato ako jednog dana Milošević odluči da postane pravi diktator, upravo onakav kakvim ga mnogi intelektualci već sada smatraju, i počne s progonima inteligencije, ona neće moći da računa na veliku podršku Zapada.

Kod velikog dela inteligencije pojavljuju se začeci antizapadne ideologije. Zapad se vidi kao istovremeno katolički i materijalistički, kosmopolitski i šovinistički, dekadentan i osvajački, bez interesovanja za nas i bolesno opsednut nama.

Jedino rešenje za državu koja je u sukobu sa Zapadom i čija intelektualna elita više voli domaći despotizam nego „stranu", „uvoznu", demokratiju, jeste regionalizam, tj. povezivanje sa geografski, civilizacijski i politički bliskim zemljama. Regionalizam je inače u usponu u svetu, i to kako među nedemokratskim tako i među demokratskim zemljama.


Kako navodi harvardski profesor Semjuel Hantington u svom poznatom eseju „Sudar civilizacija?", objavljenom 1993, unutarregionalna trgovina porasla je između 1980. i 1989. u odnosu na svetsku trgovinu u celini, od pedeset jedan do pedeset devet posto u Evropi, od trideset tri do trideset sedam posto u Istočnoj Aziji i od trideset dva do trideset šest posto u Severnoj Americi. (Semjuel Hantington je prvo objavio esej "The Clash of Civilizations?" Foreign Affairs, Summer 1993, a zatim ga proširio u knjigu The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, Simon & Schuster, New York 1996. Vidi u ovoj knjizi „Demokratija, sudbina i sudar civilizacija", 124-136, esej u kome se kritikuju Hantingtonove ideje. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.)) I najjače su veze upravo između civilizacijski bliskih zemalja.

Zajednička kineska kultura i pismo povezuju Kinu s Tajvanom, Hong Kongom, Singapurom i ekonomski uspešnim kineskim zajednicama u mnogim zemljama Istočne Azije.

Turska neće skoro, a možda neće nikad, postati član Evropske zajednice. Zato se okreće ka onih otprilike pola tuceta zemalja srodnog jezika, etničkog porekla i kulture koje se prostiru između nje i Kine.

Hrvati možda mogu da se, umesto s pravom Zapadnom Evropom, zadovolje povezivanjem s katoličkim i germanskim delom Srednje Evrope. Bar dotle dok ovaj ima demokratske institucije i ne pokazuje ekspanzionističke težnje.

Ali Srbija nema svoj region. Pravoslavne i slovenske zemlje, koje bi jedino došle u obzir, često su geografski daleko, a i pored verske i etničke srodnosti, mnogo su međusobno različite. One nemaju ni modernu privredu i najčešće su nam manje prijatelji nego što bi mi to želeli kada nas obuzme anti-evropski gnev. Što je najvažnije, te zemlje više teže da se povežu sa Zapadom, nego međusobno.

Zato na našu sreću nemamo kuda nego na Zapad i sa Zapadom. Ako se s njim ne povežemo i ne prihvatimo ga, bićemo od njega zavisni. Kaskaćemo za njim moleći milostinju, kao i mnoge druge siromašne, trećerazredne zemlje.

Ali ako mi ne možemo bez Zapada, ni on ne može nas da mimoiđe. Ne samo da smo mu geografski bliski, već smo uz sve naše mane ipak više deo njega nego bilo čega drugog.

„Začeci antizapadne ideologije", Nedeljna Naša borba, 1-2. jul 1995.