Srbija odrasta

Makijaveli je verovao da vladalac treba da bude spreman da žrtvuje čak spasenje svoje duše za dobrobit svog grada. Slobodan Milošević, predsednik Srbije, poznatiji je po tome što žrtvuje druge. On je u novembru dozvolio pristalicama čvrste linije u svojoj vladajućoj Socijalističkoj partiji da ponište pobedu opozicione koalicije Zajedno na lokalnim izborima u mnogim gradovima, uključujući Beograd. (Lokalni izbori održani su 17. novembra 1996. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.)) Učinivši to, nemarno je odbacio svako međunarodno poštovanje koje je zadobio za podršku miru u Bosni, nametnutom od NATO-a.

Ova izborna prevara izazvala je ogromne protestne marševe širom Srbije, pa je krajem februara Milošević doneo lex specialis (sumnjive ustavnosti), kojim je priznao prvobitne rezultate. Njegov autoritet u zemlji bio je ozbiljno poljuljan, ali je slika o Srbiji u svetu upadljivo popravljena. Sve do nedavno, globalno selo je imalo sliku o Srbima kao o ljudima u uniformama i naoružanim, koji se zlobno cere prolazeći kroz zapaljena sela prekrivena mrtvim telima. Ali za razliku od toga, protesti, o kojima su pravljene opsežne televizijske reportaže, pokazivali su mirne građane, od kojih su mnogi mladi, kako zahtevaju poštovanje svugde prihvaćenih pravila demokratije.

I

Većina protestanata nisu bili, niti su, pristalice tri opozicione stranke koje sačinjavaju Zajedno. Najjača od njih, Srpski pokret obnove, postojano se udaljavala, iako ne bez padanja natrag, od svoje početne pozicije ultranacionalizma, ali je još veoma tradicionalistička i zalaže se za obnovu monarhije. Njen vođa Vuk Drašković je demagog koji sa svojom dugom bradom i očima uperenim u daleki horizont, bez napora vlada masom na trgovima. Međutim, televizijski ekran ga guši, a oni koji ga omalovažavaju ne dozvoljavaju nikome da zaboravi njegovu komunističku prošlost.

Demokrate su verovatno najbolje organizovana stranka i po stilu i pojavi najviše zapadna. Ipak, njihov program dobro je zaklonjen klišeima, zajedničkim vladi i opoziciji, o demokratiji, prosperitetu i „ulasku u Evropu". Njihov vođa Zoran Đinđić, čovek dečačkog lica u ranim četrdesetim godinama, gaji predstavu o sebi kao o uspešnom poslovnom čoveku i, mada je po obrazovanju marksistički filozof frankfurtske škole, poseduje klintonovski prezir prema principima. On je zadivljujuće neuznemiren kada ga strani novinari ispituju o podršci njegove stranke vođi bosanskih Srba Radovanu Karadžiću i o njegovom mladalačkom zalaganju za revoluciju.

Miloševićevi izborni ustupci učinili su Đinđića gradonačelnikom Beograda, što mu daje istinsku vlast i vrlo mnogo briga. Đinđić je proslavio tu „pobedu slobode" time što je skinuo komunističku zvezdu petokraku sa kraljevskog dvorca iz devetnaestog veka u kojem je smeštena gradska skupština. Miloševićeva vlada, koja upravlja mnogim fondovima, pokušaće da ometa Đinđićeve napore u nameri da mu naruši ugled ili da ga, računajući na rđav glas koji uživa kada je lojalnost u pitanju, natera da napusti Zajedno i uđe u savez s njom. Međutim, ako bude imao uspeha kao gradonačelnik, Đinđić bi mogao da postane ozbiljan kandidat za predsednika Srbije na ovogodišnjim izborima.

Građanski savez, treći član koalicije Zajedno, ima malo pristalica i više podseća na neku nevladinu organizaciju - recimo na Balkansku sekciju Internacionale za amnestiju - nego na političku stranku. Ali mu je prošlost za poštovanje što se tiče borbe za demokratske reforme i bio je glasan u kritici srpskog nacionalizma od samog početka. Njegov vođa Vesna Pešić, mala žena s odlučnim crtama lica i doktoratom iz sociologije, ima nepokajnički stav po pitanju ulaska Građanskog saveza u Zajedno: po njenom mišljenju, dobici na uticaju pretežu nad izvesnim gubitkom u čistoti.

Vođe Zajedno nisu očekivale dobre rezultate koje su postigle na lokalnim izborima, jer su samo dve sedmice ranije izgubile izbore za Saveznu skupštinu Jugoslavije (Srbija i Crna Gora). One su još više bile iznenađene gnevom masa, koji ih je učinio nacionalno od značaja i međunarodno zapaženim. Mase su bile vođe, a vođe su samo sledile.

Protestanti su marširali i okupljali se svakog dana tokom tri meseca, ponekad i po pljusku i ledenoj zimi. Tokom prvih nekoliko dana protesta, manje grupe bacale su kamenice i, manje razorno, jaja (premda su neka jaja bila držana u zamrzivaču da bi bila tvrda kao kamen - dokaz da Srbi, iako nisu dobri organizatori, imaju talenta za improvizaciju). Glavne mete bile su zgrade državne televizije - poznate kao „TV Bastilja" - i Politike, najuticajnije novine u Srbiji.

Obe ustanove podržale su Miloševića u toku izborne kampanje i optužile opoziciju za izdaju srpskih interesa. Ispitivanje, u toku jedne sedmice, glavnih večernjih televizijskih vesti, pokazuje da su dale devedeset devet minuta Socijalističkoj partiji Srbije i njenim saveznicima, a manje od četiri koaliciji Zajedno. Protestanti su polupali mnoge prozore, ali malo šta drugo je oštećeno i niko nije bio povređen. Ipak su promiloševićevi mediji opisali protestante kao vandale.

Demonstranti su hodali svaki dan kroz moj komšiluk, stari grad koji je u centru Beograda. Obično ih je bilo oko sto hiljada, ali ponekad i tri puta toliko. Iz daljine, oni su urlali i bučali poput kakvog prastarog čudovišta koje proždire grad. Na radiju, zvukovi koje su proizvodili bili su zastrašujući. Moj sin Nikola, kome još nisu dve godine, bio je toliko uplašen bukom da bi pokušao da isključi radio. Moja supruga i ja smo ga optužili da je Miloševićev pristalica, ali čim je jednom izašao na ulicu nije se plašio protestanata. Uprkos njihove vike i duvanja u pištaljke i plastične trube, izbliza su oni izgledali kao grupa prijatelja - doduše vrlo velika - koja je krenula u šetnju.

Jednom prilikom posmatrao sam kolonu koja je skretala „kontra desno" - kako su demonstranti u šali govorili da bi izbegli reč „levo" - iz Ulice Srpskih vladara, glavne beogradske avenije, u Ulicu Kneza Miloša, koja vodi uzbrdo prema Saveznoj skupštini. Bilo je ljudi svih godišta. Neki su poveli decu sa sobom, dok su drugi šetali pse. Zastave koje su nosili uglavnom su pripadale opozicionim strankama i sindikatima. Većina transparenata zahtevala je priznanje izbornih rezultata. Bilo je svega nekoliko srpskih zastava i još manje četničkih kapa i drugih simbola srpskog nacionalizma.

Primetio sam nekoliko zastava Evropske unije, ali takođe zvezde i pruge američke zastave, britansku zastavu, kanadsku i italijansku. Takođe sam video i jednu nemačku zastavu. Ta donekle nezrela ispoljavanja prozapadnih osećanja razdraživala su mnoge Srbe i bila su iskorišćavana od strane Miloševićeve propagande kao dokaz o nepatriotskoj prirodi protesta. Jedan mladić mahao je zastavom Konfederacije iz Američkog građanskog rata. U Evropi, tu crvenu zastavu sa dve dijagonalne plave pruge ponekad nose fanatični fudbalski navijači, ali poslednji put kad sam je ja video izloženu bilo je početkom devedesetih godina na Harvardu gde sam radio kao istoričar. Studentkinja s američkog juga okačila ju je unutar prozora svoje sobe, i mnogi su je optužili za rasizam. Predsednik Harvarda morao je da se umeša izjavom da svačije pravo na slobodu govora treba da bude poštovano, a studentkinja je umesto izvinjenja pričvrstila ispod zastave: „Ne rasizmu, ne diskriminaciji!"

Pitao sam mladića da li zna da maše južnjačkom zastavom iz Američkog građanskog rata. On mi je rekao da zna i očito nedirnut političkom korektnošću, rekao mi je gde mogu da je kupim. Takođe mi je objasnio zašto je nosi: „Ja sam takođe s juga, s juga Srbije."

Mladi ljudi su se odnosili prema protestu kao da je karneval. Išli su tamo da vide i da budu viđeni, kao na modnu reviju: bilo je žena koje su flertovale s policajcima u punoj protivdemonstrantskoj opremi. Beograđani često tvrde da su „naše žene" najlepše na svetu. To sam obično odbacivao kao tipično balkansko hvalisanje, ali sam iznenada shvatio šta hoće da kažu.

Čak i nekoliko nasilnih sukoba s policijom nije pokvarilo dobro raspoloženje protestanata. Oni su istrajali u zabavljanju sebe i drugih. Dve plavokose žene nosile su transparent koji je uzvikivao „Čak su i plavuše ukapirale", dok je druga parola jadikovala „Ima nešto srpsko u državi Danskoj." Neko je napisao „Srbija je park iz doba Jure", dok je drugi protestant ozbiljno opominjao „Ako zatvorimo oči sada, možda više nikad nećemo progledati." Kaže se da mase ne pišu memoare. Šteta, ovo bi bilo dobro poglavlje.

II

Da li su Srbi još uvek nacionalisti? Da li su odustali od borbe za Veliku Srbiju? Ovo su pitanja koja najčešće postavljaju zapadne diplomate, novinari i političari, koji ponekad takođe dodaju s razumljivom gorčinom, da je vrlo malo Srba protestovalo protiv granatiranja Vukovara, etničkog čišćenja muslimana u istočnoj Bosni i opsade Sarajeva - događaja koji su daleko više za moralnu osudu nego vladina krađa nekoliko pobeda opozicije na lokalnim izborima.

Tačno je da se srpske političke i intelektualne vođe nisu preobratile sa megalomanskog koncepta Velike Srbije na prihvatanje sadašnjih granica Srbije. A što još više zabrinjava je da mnogi Miloševićevi protivnici - posebno unutar tako uticajnih bastiona srpskog nacionalizma kao što su Akademija nauka i umetnosti i Udruženje književnika - vide u njemu komunističkog tiranina, a ne nacionalističkog ratnog huškača. Po njima, ciljevi srpskog nacionalizma su plemeniti i pravedni, ali je Milošević, bivši član jugoslovenske, navodno antisrpske komunističke birokratije, pretrpeo sraman neuspeh u borbi da ih ostvari.

Oni takođe okrivljuju za nedostatak prave demokratije u Srbiji osvajanje vlasti 1945. od strane Titovih partizana. Navodno su u posleratnom učvršćenju komunističke vlasti uništene srpske demokratske tradicije. Oni lagodno zaboravljaju na činjenicu da je Jugoslavijom vladala kraljevska diktatura od 1929. i da su one liberalno-demokratske ustanove koje su pod njom preživele bile uništene nemačkom i italijanskom okupacijom i građanskim ratom. U svakom slučaju, Tito je umro 1980. ostavivši nam više od decenije i po da razvijemo pristojne liberalno-demokratske ustanove. Budući da smo bili nezavisna zemlja, nije bilo sovjetske armije da nas spreči da imamo naše „proleće" ili „plišanu revoluciju". Povrh toga, Slovenijom je takođe vladao Tito, a ta zemlja je daleko odmakla na putu da postane članica Evropske unije.

Opasnost od takvog nacionalističkog antikomunizma je očita. On poziva na produžetak bitke za Veliku Srbiju, samo što ovaj put vođe moraju biti nezagađene komunizmom. Oni bi trebalo da budu srpske patriote, po mogućstvu u obnovljenoj monarhiji. (Princ Aleksandar Karađorđević, poslovni čovek koji sada živi u Londonu, ponovio je svoju spremnost da prihvati krunu, kada su ga vođe „Zajedno" posetile krajem februara. Ali on ne zastupa srpske nacionalističke ciljeve.)

No bez obzira na sve, neće biti druge runde srpske agresije na Balkanu. Kada je rat počeo 1991. možda je čak devedeset posto političara i intelektualaca zagovaralo proširenje granica Srbije vojnim putem, uvereni da će pobeda biti laka. I dok srpska elita mora da prođe dug put da postane istinski tolerantna prema ne-Srbima, ona je svakako postala mnogo manje ratoborna.

Doduše, vrlo malo Srba se javno zapitalo: koliko smo mi krivi za izbijanje rata i za zločine koji su počinjeni? Ipak, u privatnim razgovorima primećujem odsustvo onog ljutitog poricanja na koje sam nailazio kada sam takva pitanja postavljao pre tri ili četiri godine. U to vreme srpski ratnici u Hrvatskoj i Bosni bili su jednostavno heroji i jedino je srpsko stanovništvo bilo nedužna žrtva. Sada ljudi izbegavaju odgovornost ukazujući da niko nije nevin: šta je sa hrvatskim i muslimanskim nedelima, šta s Vijetnamom, sudbinom američkih Indijanaca, bombardovanjem Drezdena, i tako dalje? Mnogi stranci su onespokojeni takvim odgovorima, ali oni predstavljaju korak napred jer prećutno priznaju srpsku krivicu.

Jedna od prepreka srpskom kajanju je popustljivost Zapada prema Hrvatskoj. U jesen 1996, godinu dana nakon što je hrvatska vojska proterala Srbe iz Krajine, Hrvatska je postala član Saveta Evrope. Često se čuju ljudi u Beogradu koji kažu: zašto bi se mi osećali krivi zbog etničkog čišćenja kada ga Evropa nagrađuje?

Ipak, razvoj demokratije u Srbiji sa nezavisnim medijima i slobodnim univerzitetima priprema Srbe za punu težinu onoga što nemački intelektualci zovu „Schuldfrage" (pitanje krivice). Ako pojedinci mogu da uče, mogu i narodi. Oni to samo čine sporije.

Čak i kada bi Milošević izgubio ovogodišnje predsedničke izbore od kandidata koji je srpski nacionalista tipa „hajde da ponovo probamo", novi predsednik ne bi mogao da napravi mnogo neprilika. Kada je rat počeo - u Sloveniji i Hrvatskoj 1991, u Bosni 1992 - većina oficira jugoslovenske armije bili su Srbi u čijim je rukama bilo gotovo svo njeno naoružanje: „neprijatelj" je bio mnogo slabiji. Srbima se činilo da ih više ništa ne može sprečiti da naplate račune jednom zauvek, ali sada nemaju razloga da budu tako samouvereni. Hrvati, pa i bosanski muslimani, poseduju poprilične vojske, dok je srpska privreda i njena vojna moć oslabila pod sankcijama Ujedinjenih nacija. Granice Hrvatske i Bosne su međunarodno priznate (a poslednje takođe zaštićene Dejtonskim sporazumom), tako da bi bilo kakvo posezanje za teritorijom od strane Srbije dovelo do ponovnog nametanja sankcija. Čak ni bombardovanje od strane NATO-a ne bi moglo biti isključeno. A omladina Srbije, koja je ranih devedesetih pretvorila izbegavanje mobilizacije u formu postmodernističke umetnosti, još je manje spremna da gine za srpstvo.

III

Mnogi na Zapadu smatraju Miloševića komunističkim diktatorom. Uistinu, ne postoji ni jedna demokratska reforma u Srbiji koja je sprovedena na njegov podstrek. Ali pod pritiskom srpskog i međunardnog javnog mnjenja, on je često popuštao. Krajem osamdesetih, Milošević i njegovi socijalisti shvatili su da više nikad ne mogu da povrate monopol na vlast koji su uživali kao komunisti. Stoga su tolerisali opozicione partije, izlazili na mnoge izbore i mnoge dobili. Ali ostali su autoritarni i iskorišćavaju vlast nad privredom i društvom koju su nasledili, uskraćujući opoziciji ozbiljne izglede da osvoji vlast.

Posle nedavnih uspeha opozicije, međutim, Milošević i njegovi socijalisti su shvatili da njihovoj hegemoniji dolazi kraj. Ako ostanu na vlasti - a još uvek uživaju više podrške u Srbiji od ijedne druge partije - moraće da prihvate mnogo veća demokratska ograničenja svoje vladavine.

Demonstracije udružene s pritiskom Zapada, mogu se čak pokazati i kao podsticaj potreban Socijalističkoj partiji da se preobrazi u socijaldemokratsku stranku zapadnog tipa. Osnova njenog članstva, koju čine državni činovnici, direktori, privredni stručnjaci, rukovodioci, nije odobrila poništenje izbornih rezultata i bila je pometena protestima. Čak su i neki Miloševićevi bliski saradnici stavili prigovor. Nebojša Čović, popularni gradonačelnik Beograda, javno je priznao da je opozicija osvojila većinu mesta u gradskoj skupštini, pa je zbog toga izbačen iz Socijalističke partije. Zoran Lilić, predsednik Jugoslavije s uglavnom ceremonijalnim dužnostima, često ismevan od strane opozicije kao elegantno obučen Miloševićev lakej, naglasio je u svojoj novogodišnjoj poruci da niko nema pravo da preinači „volju naroda". I pre nedavnih nemira, bilo je mnogo novina i časopisa u Srbiji koji su ili nezavisni ili pripadaju opozicionim strankama. Čini se da je režim bio zadovoljan prednošću koju je imao nad opozicijom kroz svoj upliv na uticajnu i bogatu Politiku, kao i monopolom nad radio i televizijskim stanicama. To se sada menja. U Beogradu, na primer, popularna BK televizija oslobodila se od neizvesne polunezavisnosti i izveštava o političkim događajima na nepristrasan način, dok je televizija Studio B već pozvala nazad neke od svojih novinara-zvezda koji ili su bili otpušteni pod političkim pritiskom, ili su je, zgađeni, sami napustili. U drugim gradovima Srbije, elektronski mediji takođe nadvlađuju ograničenja.

Današnja Srbija je zemlja u previranju - termin oprezniji nego „tranzicija" koji koriste politikolozi, a koji je prećutno optimističan oko srećnog završetka putovanja. Nedavna izborna pobeda pomogla je da se stvori istinska politička opozicija. Pre toga je opozicija često ličila na marginalni protestni pokret. Sada ima stvarnu moć da se suprotstavi vladi. Osim u Beogradu, novi opozicioni gradonačelnici izabrani su u Nišu (najvećem industrijskom gradu na jugoistoku), Novom Sadu (glavnom gradu Vojvodine), Kragujevcu (centru središnjeg dela Srbije - Šumadije), i mnogim drugim mestima. Ovo pruža priliku opoziciji da sazri i nauči umetnost i veštinu vladanja, umesto da koristi uvredljiv rečnik i beskorisne pretnje nasiljem.

Naravno, oči Miloševića i njegove partije, koje ne opraštaju, vrebaće svaki znak nesposobnosti i podmićivanja. Ali opozicija je u boljem položaju da čini to isto i vrati im milo za drago. Zloupotreba vlasti će se smanjiti i to će otvoriti vrata istinskoj demokratiji u Srbiji. Umesto što kukamo kako su demokratski principi opozicije puni zakrpa i njeni standardi tolerancije jadni, kao što čine mnogi ljudi unutar i izvan Srbije, trebalo bi da budemo zadovoljni što je hegemonija socijalista napokon okončana. Dignimo ruke od političkog neoplatonizma, prestanimo da tražimo moralno savršenu opoziciju da zameni moralno nesavršene vladaoce i budimo zadovoljni da se u Srbiji napokon moć suprotstavlja moći.