Putujte šašavo
Templ Filding posvećuje svoj bedeker bratu Dodžu, poginulom 1945. na Filipinima: „Uvek očaran putovanjem, krenuo je i na Veliki Put sa svojim uobičajenim osmehom." Posle sedam stotina strana završava: „Ali otkrijmo poslednju tajnu. Sada kada smo skinuli cipele, okačili odeću, izvršili prepad na dobri stari frižider, i seli da se opustimo - nije li divno što možemo da kažemo te čarobne reči 'vratio sam se kući'?" Ovaj veličanstveno banalan i nespretno humorističan vodič, tako loš da je baš zbog toga dobar, napisan je za Amerikance iz posleratnih godina - kada su puni para i s razigranim libidom prelazili Atlantik. Era svetskih putovanja tek je na pomolu i Filding hoće da uvede svoje sunarodnike, istovremeno preterano samopouzdane i nesigurne u sebe, u zadovoljstva putovanja tipa „ako je utorak mora da smo u Rimu". I daje im mnoge korisne savete. Ako u Nemačkoj tražite najspektakularnije ruševine, idite u Kasel, a „malo nemačkog" dovešće Vam plavušu mnogo brže. Ali, „nemojte da pobrkate Austriju s Nemačkom" i zapamtite da je u Austriji moneta šiling. Takođe, svi Britanci nisu Englezi, i ne zovite Škotlanđanina izrazom koji se koristi za škotski viski (scotch). U francuskom franku ima sto santima, La Cote d'Azur znači Azurna obala i obavezno obiđite znamenitosti Pariza - „Kladim se da ćete uživati." Irska je ostrvo, „naravno", a Rim je „grad veći od Klivlenda, ali manji od Los Anđelesa". Ako ste u Italiji i vreme je lepo, nemojte da propustite Veneciju. „Savet: Ako hoćete da Vam brojanicu ili neki drugi sveti predmet blagoslovi Njegova Svetost, kupite je unapred u Rimu; nemojte da čekate dok dođete u sâm Vatikanski grad". Uvek putujte prvom klasom, kaže Filding, doista „prilepite se" za nju, izbegavajte „vešte tipove" i ne budite „naivčina". Ali, iznad svega budite srećni da je većina stvari tako jeftina. Kako da turista planira dan? Filding predlaže svojim sugrađanima plan prost kao pita (mi bi, naravno, rekli „ko pasulj"): muzeji pre podne, ručak u restoranu na otvorenom da bi se „očistila mentalna paučina" i onda kupovina. „U Španiji putnik ide na borbu s bikovima ….. u Švajcarskoj kupuje sat, a u Italiji ide u operu. Sve je tako jednostavno." Ni evropska politika nije složenija. Sovjetski Savez je „Veliki Zli Medved" i Filding, zahvaćen paranojom Hladnog rata, piše kako Rusi prodaju po niskim cenama američke cigarete na austrijskoj crnoj berzi da bi podrivali austrijsku privredu. On sumnja da je 1948. stvarno došlo do sukoba između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i zbog toga nije uključio Jugoslaviju u svoj vodič. Niti, suvišno je reći, bilo koju drugu istočnoevropsku zemlju: „Možda ćete dobiti vizu za sovjetsku Mađarsku, možda ćete je posetiti i možda će Vam se dopasti. Što se mene tiče, nisam je dobio, nisam otišao i ne bi mi se dopalo." Templ Filding zamera Evropi na prljavim kuhinjama, ali mu ne smeta što prostitucija buja zbog posleratne bede i nezaposlenosti. On hladno opisuje „Ligu mesa", odnosno mesta za „smele duše koje pripadaju 'do đavola s dostojanstvom' školi". U Austriji „obilje privlačnih dama gotovo svugde je na raspolaganju" (pretpostavljam da njih nisu dampingovali Rusi), a u Rimu mnoga mesta nude „žensko društvo za usamljenog biznismena". Ali, čuvajte se italijanskih bordela, jer je stopa polnih bolesti između srednje i visoke. Filding takođe spominje i kupovinu španske mušice (tada cenjenog afrodizijaka) i pornografskih fotografija. Jedna od nezapaženih posledica seksualne revolucije šezdesetih godina je da muškarci danas nerado govore o seksu za novac. Mada se i dalje mnogi hvališu brojem svojih partnerki, niko ne bi isticao kao uspeh svoje posete mnogim javnim kućama. Filding, međutim, ne krije da je dobar poznavalac i upućuje budućeg mušteriju da u Francuskoj treba dati napojnicu „devojci, sobarici, vrataru i vlasnici bordela!" Francuzi su u celini pošteni ljudi, ali „nečisti, po američkim standardima" i „lako iskoriste suseda, stranca". Njihovo novinarstvo je „trgovina, ne profesija". A u Grčkoj pre Drugog svetskog rata, primećuje Filding, u školama je najčešće predavan francuski. Sada ga zamenjuje engleski, ali nažalost „napredak je spor". Templ Filding obaveštava Amerikanca koji prvi put posećuje Britaniju da je kraljevina veća od američke države Jute ali manja od Vajominga i da je Temza „njihova" reka Hadson. On onda produžava da hvali Britance - lepi, čiste kože, prirodne atlete veličanstvenog sportskog duha. I vole slobodu. Izgleda da niko u Evropi ne može ni da se uporedi s njima. To nije za čuđenje, jer Filding naglašava da Britanci imaju mnogo zajedničkog s Amerikancima. To nisu samo jezik, zakoni i običaji. „I zapamtite ovo: u venama većine američkih predsednika tekla je britanska krv." (Meni se čini da u venama britanskog premijera Tonija Blera teče američka krv, ali nećemo sada o tome.) Filding sigurno preteruje kada kaže da su posleratni Britanci toliko patili od sramežljivosti da nisu mogli da vode ni najjednostavniji razgovor sa strancima, ali je sigurno u pravu kada podvlači tadašnju britansku učtivost i hvali londonske taksiste kao „pouzdanu, ljubaznu sortu". Zaista je žalosno što je danas svega toga neuporedivo manje. Engleski jezik doista se promenio u pola veka od kada je Templ Filding napisao svoj vodič. On kaže da u Londonu ima mnogo „gay" noćnih klubova - i u njima mnogo lepih žena. A kada devojke svrate na „džin-i-ono", „ono" nije seks već vermut. Ako je kao i u ostatku Evrope u Britaniji bilo mnogo žena za američke turiste, nestašice iz ratnog vremena nisu bile prevaziđene i manjkalo je najlona, šećera, mesa, masti, čak viskija. U londonskom Sohou omiljena vrsta prevare bila je da se u flašama za viski prodaje hladan čaj. A većina omleta pravljena je od jaja u prahu. Templ Filding pravi uobičajene potcenjivačke primedbe na račun „skandalozno loše" britanske kuhinje. Čuveni hotel Ric ima dobru hranu „za Englesku". „Ima Engleza koji jedu osam puta dnevno; s onim što ih gleda s tanjira, ne shvatam kako im to polazi za rukom." Zanimljivo, led je retko korišćen u pićima i svetlo pivo je služeno na sobnoj temperaturi (ali ukus je bio dobar zato što su sobe bile nezagrejane). U Britaniji, vodovodne i kanalizacione cevi bile su u jadnom stanju i gde god da krene američki turista treba da nosi sa sobom toaletni papir zato što britanski ima staklasti premaz. Vozovi nisu ono što su nekada bili, jadikuje Filding, koji je očigledno bio pristalica ekonomskog programa Margaret Tačer više od dve decenije pre nego što se ona pojavila na političkoj sceni. Pre nego što su nacionalizovani, bili su „čisti, uredni i brzi". Britanci ipak još uvek imaju „predratnu iskru koju čak ni vlaga socijalizma nije uspela da ugasi". Grize me malo savest što se šalim na račun Templa Fildinga koga sam upoznao na Majorci jednog leta početkom osamdesetih godina i koji je umro nekoliko godina kasnije. „Autentični folirant", upozorili su me. I ne bez razloga, kao što sam pokušao da pokažem. Ali njegov vodič kroz Evropu, koji je imao mnogo izdanja, davao je samopouzdanja mnogim Amerikancima da se suoče sa Starim kontinentom, s njegovim tradicijama i rafiniranošću, kako pravim tako i lažnim. A tadašnji malo šašavi Amerikanci bili su mnogo dobronamerniji i velikodušniji od ovih današnjih.
|
|