Miloševićevo carstvo

Slobodan Milošević je predsednik poslednjeg ostatka Jugoslavije (koji se sastoji od Srbije, uključujući njene dve pokrajine Kosovo i Vojvodinu, i malene Crne Gore) tek od 1997, ali je nesporni vladar same Srbije postao deceniju ranije. Tokom narednih dvanaest godina on je uspeo da stekne, blago rečeno, prilično ukaljanu reputaciju na Zapadu gde ga i učeni eksperti i političari često upoređuju sa celom svetu znanim zlotvorima - od Sadama Huseina do Josifa Staljina, Adolfa Hitlera i Pola Pota. Ova glasna i oštra žigosanja Miloševića, međutim, retko su propraćena naporima da se on sâm shvati i analizira. Doista, van Jugoslavije iznenađujuće malo se zna o čoveku iza obrazine. To je više nego šteta, budući da je Jugoslavija postala važan igrač u posthladnoratovskoj eri vodeći krvavu bitku s NATO-m (predvođenim jedinom svetskom supersilom) u kojoj je, mada nije nadjačala, njeno vođstvo preživelo netaknuto.

Na sreću, nova biografija Duška Dodera i Luiz Branson u priličnoj meri popunjava neke od praznina. (Dusko Doder and Louise Branson, Milosevic: Portrait of a Tyrant, Simon & Schuster,NewYork1999.)Miloševićevo dvoje biografa sami imaju vrlo relevantne biografije. Doder, koji je mnogo godina izveštavao iz Istočne Evrope za Vašington post, jugoslovenskog je porekla i govori srpskohrvatski jezik (koji sada Srbi zovu srpski, Hrvati hrvatski, bosanski muslimani bosanski i mnogi Crnogorci koji hoće da se otcepe od Jugoslavije crnogorski). Branson, sa svoje strane, bila je šef Balkanskog biroa londonskog Sandej tajmsa, a takođe je izveštavala iz Moskve i Pekinga. Ovo dvoje, inače bračni par, imaju mnogo iskustva u komunističkom i postkomunističkom svetu, a zajednički su napisali i biografiju Mihaila Gorbačova koja je svojevremeno bila bestseler.

Doder je takođe autor Jugoslovena, knjige objavljene 1978. koja se bavi politikom, ekonomijom i kulturom. (Dusko Doder, The Yugoslavs, Random House, New York 1978. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.)) Mada bi ih i sad vredelo čitati, Jugosloveni su nažalost rasprodani. Knjiga prikazuje srčan, radoznao i gostoljubiv narod koji s oduševljenjem meša balkansku jednostavnost i prirodnost sa zapadnim potrošačkim mentalitetom, hvališe se svojom lepom zemljom, zgodnim ženama i mačo sportistima; ima galantan smisao za humor na svoj račun; i beleži poštovanja vredne niske rezultate u takvim gnusnim međunarodnim disciplinama kao što su rasizam, ksenofobija i antisemitizam.

Ali, Jugosloveni su bili puni zebnje za budućnost ove zemlje „u kojoj sve može da se dogodi i uglavnom se i dogodi". Doder je čak i blago zazvonio na uzbunu zbog dubokog nepoverenja među jugoslovenskim narodima. Mada je zapažao da su Srbi, Hrvati i muslimani blisko spojeni mrežom veza, i takođe prilično slični u ključnim stvarima, sećanja na užasne istrebljivačke sukobe iz prošlosti još su bila živa i povremeno živahna. Od osvajanja osmanskih Turaka u petnaestom veku, koje je donelo masovna preobraćanja u islam i „pet vekova pod turskim jarmom", do međuetničkih masakra za vreme nacističke i italijanske fašističke okupacije 1941-1945, ništa nije bilo ni zaboravljeno ni oprošteno. Doderu su se pre dvadeset godina sukobi činili nesumnjivo mogući, posebno u geografski središnjem i politički najeksplozivnijem trouglu Hrvatske, Bosne i Srbije.

I

Upravo u ovom trouglu izbilo je početkom devedesetih godina krvoproliće dok se Jugoslavija raspadala. I u tom krvoproliću igrao je Milošević veliku ulogu.

Iz Doderove i Bransonove nove biografije saznajemo da je budući jugoslovenski vođa rođen u malom gradu u Srbiji 1941. u porodici skromnih sredstava za život i da mu je mladost bila pomračena samoubistvima bliskih rođaka: oca, majke i majčinog brata. No, štagod bili psihološki koreni Miloševićeve autoritarne ličnosti, njene glavne crte izgleda da su se brzo učvrstile: početke njegove političke karijere obeležila je kruta privrženost komunističkoj pravovernosti i obožavanje Josipa Broza Tita, apsolutnog vladara Jugoslavije od kraja Drugog svetskog rata do njegove smrti 1980.

Razmatrajući ono što se zna o Miloševićevim ranim godinama, Doder i Branson daju zanimljiv opis kvarenja međuetničkih odnosa i ekonomskog zaostajanja posle Titove smrti, pokazujući kako su ovi stvorili uslove za Miloševićev uspon. Do kraja osamdesetih godina, Milošević je bio komunistički funkcioner koji je padao u oči jedino svojom izuzetnom običnošću, ali je onda prigrlio srpski nacionalizam, koristeći ovo „vjeruju" kao sredstvo za mobilizaciju intelektualno neusmerene komunističke partije i da nasrtljivo pokuša da se domogne lične vlasti.

Priroda Miloševićeve lične vlasti, međutim, prilično se razlikuje od onoga što bi se moglo očekivati ako se on posmatra samo kao komunistički aparatčik u nacionalističkom ruhu. Pre svega, mada on vrši vrhovni nadzor nad državnim medijima, uključujući i ozloglašenu srpsku televiziju koja širi najšovinističkiju i najratoborniju propagandu koja se može zamisliti, njegov način vladanja ne može se ni u kom smislu obeležiti kao totalitaran. Kao što Doder i Branson dokumentuju, Milošević toleriše, ili se oseća prinuđen da toleriše, niz nezavisnih novina (i nekoliko sve uticajnijih lokalnih televizijskih stanica) koje ne štede najoštrije reči o njemu i njegovoj vladavini.

Zatim, Milošević nije pokušavao da gaji staljinistički kult ličnosti. Mada se plakati s njegovim likom mogu naći na gradskim ulicama, niti su svuda prisutni, niti ih je mnogo više od onih na kojima su glavne vođe opozicije. Čak se ni mediji, kojima upravlja vlast, ne trude da ga obasipaju laskanjem i pohvalama. Ako se uzme u obzir njegov položaj, upadljivo je koliko se retko on pojavljuje na televizijskim ekranima, a kada to čini on je iznenađujuće lišen osećanja, uzdržan i gotovo asketski jednostavan. Kako to Doder i Branson sažimaju, srpski vođa ne pokazuje „potrebu da se razmeće svojim autoritetom i doista mu je milije da drugi budu okruženi blještavim sjajem koji ide s pompom i ceremonijama".

Najzad, mada se Jugoslavija s pravom smatra jednom od najkorumpiranijih zemalja u Evropi, uopšte nije izvesno da Milošević vlada da bi se bogatio. Kada su NATO avioni bacali „pametne" bombe na Beograd, oni su takođe ispuštali i letak - ja imam primerak kod sebe - na kome je bila fotografija s natpisom koji je objašnjavao da Milošević ima jahtu i vilu baš „kao što su ove". Nesposobnost CIA, majstora tamnih veština, da pribavi fotografiju Miloševićevih stvarnih blještavih đinđuva i andramolja, govori sama za sebe. Što se tiče glasina da je on strpao milione na račune u švajcarskim bankama, njihovo postojanje nije potvrđeno ni pored najvećih napora zapadnih vlada da im uđu u trag i zamrznu njegove navodne posede u inostranstvu.

II

Ako su Doder i Branson sasvim umešni u oslikavanju glavnih svojstava i posebnosti Miloševićevog autokratskog stila, oni ipak greše u jednoj važnoj tački. Milošević nije, kao što oni tvrde, prvenstveno okrenut ka Istoku, Moskvi i pravoslavlju. U stvari, srpski vođa tečno govori engleski, a ne zna ni reč ruskog. U ranijoj fazi njegove karijere on je redovno posećivao Njujork; to je, on kaže, njegov omiljeni grad. Jedno vreme je Milošević čini se uobražavao, ne sasvim nerazumno, da će ga Vašington prihvatiti i pored njegove autoritarnosti baš kao što je ranije prihvatio Tita. Naravno, kako su njegova prekršena obećanja i bezobzirni nacionalizam dovodili do, jednog za drugim, ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, skladnih odnosa sa Sjedinjenim Državama nije moglo biti.

Zbog načina na koji je on vodio ove ratove, Doder i Branson ni najmanje ne sumnjaju da je Milošević ratni zločinac, mada ne u meri u kojoj su to užasni diktatori s kojima ga tako često porede. Oni sada već nisu usamljeni kada ukazuju na to da je broj Albanaca koji su poginuli na Kosovu mnogo manji od sto do dve stotine hiljada mrtvih, kako su tvrdile NATO vođe dok je rat trajao. Doder i Branson prihvataju poslednje procene od deset hiljada ubijenih, mada je broj oko koga se većina analitičara slaže otprilike dve hiljade, od kojih većina nisu žene ili deca već muškarci, a mnogi od njih i borci Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koji su ili izgubili život u borbi ili su ubijeni pošto su zarobljeni. Bar neki od Albanaca nastradali su od same OVK zbog takvih ogrešenja kao što je odbijanje da se služi u njenim formacijama ili zbog kolaboracije sa Srbima. Drugi su bili „kolateralne" žrtve NATO bombardovanja.

Ipak, da je Milošević kriv je van sumnje. Srpske paravojne formacije jesu ubijale albanske civile i izbacile stotine hiljada sirotih običnih ljudi iz njihovih domova. Milošević je imao na Kosovu vojsku od preko sto hiljada ljudi koja je mogla da zaustavi to krvoproliće na jedan njegov mig. Takođe se malo može sumnjati u to da su specijalne jedinice pod komandom jugoslovenskog ministarstva unutrašnjih poslova naoružale i podržale ove paravojne formacije. Milošević je po svoj prilici računao da će veliki priliv izbeglica u Albaniju i Makedoniju potresti NATO vođe i prinuditi ih da zaustave bombardovanje. Ako je tako bilo, bio je u velikoj zabludi i samo je uspeo da podupre jedinstvo saveza i ojača podršku ratu zapadne javnosti.

Izvođenje Miloševića pred sud je nešto što njegove žrtve nesumnjivo zaslužuju, i Doder i Branson pozdravljaju Luiz Arbur, glavnog tužioca Haškog tribunala koja je prošlog maja izdala nalog za njegovo hapšenje zbog zločina počinjenih na Kosovu. Tužba je zasnovana na dokaznoj građi koju su prikupile američke i britanske obaveštajne službe i koja tek treba da bude oglašena dostupnom javnosti. Uzevši u obzir Miloševićevu dugu praksu da vlada posredno i deluje preko zastupnika, malo je verovatno da će okrivljujući dokumenti ikada ugledati svetlo dana.

Istovremeno, zvanična optužba Haškog tribunala čini manje verovatnim da će Milošević predati vlast. U ovom trenutku, on uživa podršku manje od dvadeset posto glasača i demokratska opozicija bi gotovo sigurno pobedila na poštenim izborima. Kao neko ko nikada nije bio poznat po tome da održava takve izbore (kako Doder i Branson pokazuju), Milošević će biti još manje sklon da poštuje pravila igre ako je u izgledu da bi mogao da provede ostatak života u holandskoj tamnici. Niti bi njegovo izvođenje pred međunarodni sud podstreklo srpski narod da, kako se neki nadaju, podvrgne sebe moralnom pročišćenju i odbaci ekstremni nacionalizam. Velika većina Srba vidi Haški tribunal - dakako nepravedno - kao sasvim potčinjeno oruđe američke spoljne politike.

III

U svakom slučaju, dublji problem, i jedan koji Doder i Branson brižljivo beleže, jeste da srpski vođa nije jedini odgovoran ni za raspad zemlje ni za građanski rat i etničko čišćenje koji su iz njega nastali. Među vođama etničkih grupa bivše Jugoslavije ima mnogo krivih ljudi (i žena, počevši od predsednikove vrlo uticajne supruge Mirjane Marković). Većina srpskih i hrvatskih političara, na primer, davala je punu podršku oružanoj borbi za uspostavljanje Velike Srbije odnosno Velike Hrvatske, ciljeva koji su zahtevali komadanje Bosne. Oni su pokazali malo žaljenja kada je, da bi se to postiglo, bilo potrebno uništiti privredu u regionu i proliti krv nevinih ljudi.

Franjo Tuđman, na primer, koji je umro prošlog decembra, može se sasvim zgodno uzeti za drugog zlotvora Jugoslavije posle Miloševića. On se kao partizan borio uz Tita u Drugom svetskom ratu i kasnije postao „istoričar" revizionističkih sklonosti - njegova dela sistematski su umanjivala broj Srba, Jevreja i Cigana koje su ubili hrvatski fašisti u Drugom svetskom ratu. Tuđman je vladao kao predsednik Hrvatske od 1990. do 1999. i njegova svirepa taktika protezala se od neprekidne antisrpske propagande do slanja pljačkaških paravojnih četa u srpska sela u Hrvatskoj, otpuštanja srpskih radnika s posla i isterivanja 1995. dve stotine i četrdeset hiljada Srba s teritorija koje je ponovo osvojila Hrvatska - takozvane Krajine. Kao što Doder i Branson detaljno izveštavaju „etničko čišćenje koje je sprovodila hrvatska vojska bilo je nemilosrdno uspešno; sva srpska sela spaljena su do zemlje a nekoliko hiljada Srba koji su ostali u Krajini bili su poubijani". (Doder i Branson ukazuju na to da su Sjedinjene Države do izvesne mere bile saučesnik u ovoj tragediji. Klintonova administracija želela je da poveća pritisak na bosanske Srbe, i hrvatske snage su u stvari služile kao zamena koja je omogućila da SAD izbegnu da upletu vlastite trupe.) Tuđman je takođe lepo doprineo razaranju Bosne. Njegovi izaslanici redovno su se sastajali s Miloševićevim da bi raspravljali o mapama i „premeštanju stanovništva", eufemizam za jedan drugi eufemizam, „etničko čišćenje"; dvojica vođa očevidno su težila da podele malu zemlju između sebe.

Što se same Bosne tiče, njenom predsedniku Aliji Izetbegoviću zapadne vođe i zapadni mediji često su davali pohvale zbog njegove tolerancije i zastupanja kulturnog pluralizma. Ali, Doder i Branson ga uverljivo portretišu kao prepredenog taktičara koji pokušava da uvuče Sjedinjene Države u rat na svojoj strani. Muslimanska stranka koju je osnovao bila je prva u Bosni koja je isključivala druge grupe iz članstva, i on je bio potpuno spreman da rizikuje rat zarad svoje islamističke ideologije. Izetbegovićev cilj nikada nije bila mnogoetnička Bosna već uspostavljanje prve muslimanske države u Evropi.

Beskrupulozni političari nisu jedini čije su ruke prljave. U ovoj knjizi, čak više nego u Jugoslovenima, Doder i Branson ističu protivrečnu ulogu koju su jugoslovenski intelektualci igrali u politici zemlje. Među onima koji su hrabro dekonstruisali komunističke dogme u Titovoj eri, značajan broj je docnije podbacio u osporavanju otrovnih oblika nacionalizma koji su se za njom pojavili. Doista, mnogi slavljeni istoričari i pisci zastupali su shvatanje da je njihova etnička grupa moralno, kulturno i čak rasno nadmoćna drugima koje su oni onda počeli da prikazuju kao podmukle neprijatelje.

Ako njihovi oštri sudovi o jugoslovenskim vođama i intelektualcima pogađaju cilj, Doder i Branson su ponekad nedovoljno kritični prema ulozi koju su igrali stranci na visokim položajima. Neki od njih, pokušavajući da zemlji namažu melem na rane koje peku, u stvari su utrljavali so. Da li Medlin Olbrajt zaslužuje da bude pohvaljena zato što je suprotstavljanje Miloševiću shvatila lično ili za njeno uverenje da Srbi prevashodno razumeju silu? Ako je, kao što Doder i Branson tvrde, američki državni sekretar stekla to mišljenje kao dete u Beogradu posle Drugog svetskog rata, zar to ne navodi na misao da je u pitanju predrasuda a ne duboki politički uvid?

I druga pitanja mogu opravdano biti postavljena zapadnim političarima i onima koji stvaraju javno mnjenje: zašto Franjo Tuđman nije optužen zajedno s Miloševićem zbog svoje uloge u isterivanju tolikih Srba iz njihovih domova i zbog pokolja koje su njegove snage počinile u Bosni? I šta je sa Hašimom Tačijem, mladim vođom Oslobodilačke vojske Kosova koji je, pošto su se srpske trupe povukle s Kosova a NATO trupe došle u njega, predsedavao nad pljačkom i uništavanjem nekih sedamdeset srpskih pravoslavnih crkava i manastira, ubistvom stotina civila i proterivanjem gotovo svih Srba i drugih ne-Albanaca s Kosova? Na kraju, šta je s odgovornošću NATO vođa? U skorašnjem broju Forin afersa, Majkl Mandelbaum nas je podsetio da je bombardovanjem infrastrukture u Srbiji NATO „povredio član 14. protokola iz 1977, pridodatog Ženevskoj konvenciji iz 1949, koji zabranjuje napade na 'objekte neophodne za preživljavanje civilnog stanovništva'". Ovo, takođe, valja metnuti na kantar.

Ipak, čak i ako bi se na sva ova pitanja nekako moglo odgovoriti na zadovoljenje samih Srba, njihova je sudbina žalosna. „Junačna mala Srbija" bio je nadimak koji je ta zemlja stekla u Prvom svetskom ratu pošto je dobila nekoliko važnih bitaka protiv mnogo veće Austrougarske carevine. I svaka zapadna demokratija visoko je cenila srpsku herojsku borbu protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Danas, jedina uteha za Srbe je da, ako su oni postupali vrlo rđavo, drugi narodi bivše Jugoslavije nisu postupali mnogo bolje.

Ovo je žalosna presuda o jednom malom narodu, i to s neospornim trenucima veličine u veku koji se upravo završio. Zato što je doveo svoju zemlju na tako niske grane, jedan Srbin zaslužuje lavovski deo pokude.