Kosovski rat - početak novog veka

U utorak 23. marta, oko jedanaest i trideset uveče, Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a, dao je ovlašćenje vojnoj komandi da započne bombardovanje Jugoslavije. Očekivao sam da će radi većeg zastrašivanja bombe odmah početi da padaju, i to u velikom broju. Ali, general Vesli Klark, vrhovni komandant saveza u Evropi, sačekao je do sledeće večeri; po svoj prilici zbog otpravnika poslova američke ambasade koji još nije bio napustio Beograd.

Odmah posle Solaninog govora, prijatelj s kojim sam gledao televiziju i ja otišli smo do njegove kuće da saopštimo vest njegovoj supruzi. Ali, kada smo stigli, ona je spavala. Odlučili smo ipak da je probudimo, smatrajući da će nam manje zameriti što smo joj prekinuli san, nego ako je ne obavestimo. Ne bi, takođe, valjalo ni da bude potpuno zatečena ako bombe počnu da trešte.

Čim je, još bunovna, ušla u dnevnu sobu, pomislio sam: „Kada je zaspala, bio je mir, a kada se probudila - rat. I to rat kojim započinje dvadeset prvi vek." Obuzelo me snažno osećanje da sam svedok nečeg novog, da se preda mnom i pred čitavim čovečanstvom po prvi put ukazuju istorijske sile koje će oblikovati budućnost.

Istoričari dele vekove na duge i kratke. Devetnaesti je počeo već 1789. sa Francuskom revolucijom (ili, možda, 1775. s Američkom), a završio s Prvim svetskim ratom; dvadeseti je počeo tek 1917. s Oktobarskom revolucijom, i završio za mnogo manje od sto godina - 1989. s padom Berlinskog zida. A ako dvadeset prvi stvarno počinje s napadom NATO-a na Jugoslaviju, onda onih deset godina između 1989. i 1999. ne pripadaju ni jednom veku. Možda ta decenija, puna praznih nada o mirnom i skladnom svetu posle Hladnog rata, i ne zaslužuje bolje.

Istorijski vekovi, za razliku od onih u kalendaru, imaju ključne događaje i društvene procese: devetnaesti - uspon buržoazije, liberalizam, klasnu borbu, imperijalizam; dvadeseti - svetske ratove, komunizam i fašizam, oslobođenje kolonija.

Kako će onda izgledati vek koji je počeo? Mada sam čvrsto uveren da je on već tu, nije mi lako da ga opišem. Kao da je u Jugoslaviju s krstarećim raketama i avionima NATO-a, umesto još nerođenog veka, uleteo njegov duh - nedodirljiv, nečujan, neuhvatljiv. Mogu se nazreti tek njegovi obrisi.

Jedan od njih je da je američko javno mnjenje mnogo manje čovečno nego što se pretpostavljalo. Poznavaoci su pre ovog rata tvrdili da bi se ono pobunilo protiv svakog bombardovanja u kome bi bilo mnogo civilnih žrtava (recimo - više od sto), pogotovo ako su iz evropske zemlje koja ne ugrožava američke vitalne interese. Dok ovo pišem, počinje deseta nedelja bombardovanja, a civilnih žrtava u Jugoslaviji je blizu hiljadu i petsto. Mada američko javno mnjenje nije ravnudošno, a nisu ni mediji, ipak nema većih protesta.

Istovremeno, Sjedinjene Američke Države, koje će i u prvih nekoliko decenija novog veka biti jedina supersila, brinu se više nego ikada ranije za bezbednost svojih vojnika i žele da pobede bez ikakvih žrtava. Kada su tri američka vojnika zarobljena i, kroz nekoliko nedelja, oslobođena, američki mediji su im poklanjali neuporedivo više pažnje nego svakodnevnim pogibijama desetina srpskih i albanskih civila. Američko zalaganje za ljudska prava u čitavom svetu, mnogima će izgledati licemerno zbog njihovog načina ratovanja u kome životi Amerikanaca vrede mnogo više od života drugih.

Da bi izbegle vazdušne napade kao što je ovaj NATO-a na Jugoslaviju, mnoge zemlje će u budućnosti povećati svoje vojne budžete. Posebno će široke ruke biti pri kupovini ili proizvodnji protivavionskih raketa a, znajući osetljivost Amerike i drugih zapadnih zemalja na vlastite ljudske žrtve, razvijaće i oružja koja mogu da ubiju mnogo vojnika i civila - na prvom mestu rakete srednjeg i dugog dometa sa biohemijskim ili nuklearnim punjenjem. Trka u naoružanju biće, dakle, jedna od najupadljivijih pojava početka dvadeset prvog veka.

U jednom razgovoru punom obostranih pretnji, Hruščov je rekao Kenediju: „Siromah se ne boji požara." To nije bilo sasvim tačno, jer su se Rusi plašili nuklearnog rata, mada manje od Amerikanaca. Sadašnji ogromni strah Amerike i zapadnih zemalja od vlastitih ljudskih žrtava učiniće da mnoge manje snažne zemlje budu ravnopravne s njima, posebno ukoliko im te zemlje ne ugrožavaju vitalne interese.

U zemljama NATO-a, predsednici država i vlada, ministri spoljnih poslova i odbrane, diplomate i generali, tvrde da ovo nije rat, već „humanitarna intervencija" vođena da bi se poštovala ljudska prava i prava manjina, a u ime nacionalne, verske i kulturne tolerancije. Oni često dodaju da imaju najveće poštovanje za Srbe i srpsku kulturu - predsednik Klinton je čak rekao da su Srbi „veliki narod Evrope".

Istovremeno, nema naroda o kome se na Zapadu, od Drugog svetskog rata do danas, pisalo s tolikom mržnjom kao o Srbima. Kao da je u zapadnoj kulturi došlo do potpunog preokreta i umesto „političke korektnosti" vraća se ono što sociolozi nazivaju „esencijalističko mišljenje" - posmatranje politike nekog naroda kao posledice niže vrednosti njegove kulture ili, čak, izraza njegove zle prirode. Takav pristup politici „onih drugih" bio je čest u Evropi pred Prvi i Drugi svetski rat. Dok osluškujemo huk veka koji nam se približava, moramo se zapitati: Ko će biti sledeća žrtva ovakvog načina mišljenja? Neće li zapadni narodi početi i jedni o drugima tako da govore?

Pre bombardovanja Srbija je bila industrijska zemlja, sada je to znatno manje, a kada se rat završi, možda će biti pretežno poljoprivredna. Mnogi kvalifikovani radnici iz Kragujevca, Valjeva, Novog Sada, Čačka, Niša i drugih teško porušenih industrijskih gradova vraćaju se na selo da rade na zemlji. Da li će Amerika i NATO i u budućnosti potčinjavati narode rušeći njihovu industriju?

Kada je „nevidljivi" američki bombarder B-2, vredan preko dve milijarde dolara i koji poleće isključivo iz baze u Misuriju, pogodio s nekoliko bombi kinesku ambasadu u Beogradu, bio je to sa stanovišta međunarodnog prava napad Amerike na kinesku teritoriju. Kina je i do tada s velikom zabrinutošću pratila bombardovanje Jugoslavije. Za njega ne postoji ovlašćenje Saveta bezbednosti i suprotno je povelji Ujedinjenih nacija, Završnom aktu Helsinške konferencije iz 1975. i mnogim drugim međunarodnim ugovorima, pa je Kina smatrala da se stvara presedan na osnovu koga će jednom biti dovedeni u pitanje njen suverenitet i teritorijalni integritet.

Posle napada na ambasadu, rat NATO-a protiv Jugoslavije postao je glavna tema kineskih medija i kineske spoljne politike. Istočnoazijske zemlje zanimale su se za Evropu prvenstveno kao za veliko tržište. Sada najveća od njih, Kina, ulazi zbog rata i u evropsku politiku.

Od osnivanja NATO-a 1949, raspoloženje protiv tog saveza nikada u svetu nije bilo tako veliko kao danas, dok antiameričko raspoloženje podseća na ono iz vremena Vijetnamskog rata. Doista, velika većina čovečanstva je protiv bombardovanja Jugoslavije. To potvrđuju istraživanja javnog mnjenja u Ukrajini, Rusiji, Kini, Indiji i Japanu, čitavoj Latinskoj Americi, većini država subsaharske Afrike, čak i mnogim muslimanskim (Egiptu, Iraku, Iranu, Siriji, na primer), kao i u većini zemalja severa, juga i istoka Evrope.

Za vreme svog trećeg premijerskog mandata Margaret Tačer je ponekad za sebe govorila „mi". Toni Bler sada proglašava stavove svoje i američke vlade za stavove „međunarodne zajednice". Slična ohola bezobzirnost može se primetiti i u drugim zemljama NATO-a. Ne treba sumnjati da će ona jačati u narednom veku, kao i da će nailaziti na sve veći otpor u svetu.

Prvi put od vremena Rimskog carstva Zapad je ujedinjen pod vođstvom jedne sile - Sjedinjenih Američkih Država. Ta sila je toliko snažnija od ostalih zapadnih zemalja - kako vojno, tako i privredno i politički - da nijednoj od njih ne pada ni na pamet da joj bude rival, a zbog njene hegemonije one ne mogu ni međusobno da se sukobe. Ali, zapadne zemlje ujedinjene pod Amerikom veća su pretnja ostatku sveta, nego što su to ikada ranije bile.