Kosovo iz uobrazilje

Prethodne knjige Noela Malkolma uključuju biografiju rumunskog violiniste i kompozitora iz dvadesetog veka, tom privlačno nazvan Poreklo engleske koještarije, istoriju Bosne i život venecijanskog jeretika koji je proučavao duge. Pošto izgleda da bira svoje literarne mete nasumice, čovek pada u iskušenje da odbaci Malkolma kao popularizatora ili šarlatana. Ali u Kosovo: kratka istorija, Malkolm se pojavljuje kao darovit istoričar amater koji pokušava iz sve snage - knjiga ima hiljadu sto pedeset četiri primedbe na svom kraju i bibliografiju na tuce jezika - da napravi ozbiljnu knjigu o južnoj pokrajini Srbije, s njenom albanskom većinom od gotovo devedeset posto. (Noel Malcolm, Kosovo: A Short History, New York University Press, New York 1998.) On je samo delimično uspešan.

Da li se stvarno može napisati istorija Kosova? Malkolm priznaje na početku da ima „nešto prilično veštačko u pisanju istorije teritorije, kao jedinice". Ali on obrazlaže da Kosovo ima geografski identitet i da je važno kulturno raskršće. Avaj, njegov opis pokvaren je njegovim naklonostima prema Albancima i njegovim iluzijama o Balkanu.

Kosovo je bilo središnji deo srednjovekovne Srbije i srpski kraljevi izgradili su tu veličanstvene manastire i crkve, od kojih su mnogi preživeli. Ipak, Kosovo nikad nije imalo priznate granice. Sredinom petnaestog veka, pošto je osvojeno od Turaka Osmanlija, postalo je slabo određen predeo unutar granica njihovog carstva. Krajem devetnaestog veka, Osmanlije su uspostavile vilajet ili pokrajinu Kosovo, ali je ona obuhvatala teritoriju prilično različitu od današnjeg Kosova. Mada je posle Prvog balkanskog rata 1912. ponovo bilo deo Srbije - zvano tada i sada od Srba Kosovo-Metohija - nije postalo autonomna administrativna jedinica. Niti je dobilo taj status posle Prvog svetskog rata, kada su se Crna Gora i južnoslovenske pokrajine bivše Austro-Ugarske priključile Srbiji da bi stvorile Jugoslaviju, koja se do 1929. službeno zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tek je posle poraza nacista u Drugom svetskom ratu, Kosovo dostiglo autonomiju. Za vreme rata, partizanska vojska predvođena komunistima borila se protiv Nemaca i drugih okupatora Jugoslavije, kao i protiv suparničkih jugoslovenskih vojnih jedinica. Dok su partizani bili mnogonacionalni i zalagali se za toleranciju i federalizam, njihovi jugoslovenski protivnici bili su krajnji nacionalisti koji su često sarađivali sa fašističkim neprijateljem. Neki od vođa srpskih rojalista četnika, na primer, planirali su da „očiste" srpske zemlje od neSrba. Njihove namere osujećene su 1945, i Kosovo je počelo da dobija samoupravu. Prvo je bilo tek oblast, ali je 1963. postalo pokrajina, kao Vojvodina na severu Srbije. Ranih sedamdesetih, stari partizanski vođa Josip Broz Tito, i njegova vladajuća komunistička partija praktično su pretvorili Jugoslaviju od federacije šest republika (Slovenije, Hrvatske, Bosne-Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Makedonije) u konfederaciju. Po prvi put, Kosovo, zajedno s Vojvodinom, dostiglo je visok stepen autonomije i postalo u nekim vidovima - kao što je zasebno predstavljanje u saveznim državnim i partijskim telima - jednako republikama. Ove promene bile su konačno ozakonjene Ustavom od 1974. koji, neki ustavni stručnjaci obrazlažu, dozvoljava republikama kao krajnje sredstvo pravo na otcepljenje; niko, međutim, ne tvrdi da je dao takvo pravo pokrajinama.

Osim, prećutno, Malkolm. On ponekad zove etničke Albance s Kosova „Kosovarima", pogrešan naziv često korišćen od zapadnih novinara i diplomata. Ne postoji razlika između Albanaca na Kosovu i onih u Albaniji, užoj Srbiji, Crnoj Gori, Republici Makedoniji ili Grčkoj. Kosovarski identitet je gotovo podjednako veštačka konstrukcija kao samo Kosovo. Bizarno je nazivati Kosovarima one koji govore albanski i žive na Kosovu pored albanske granice, istovremeno zadržavajući naziv Albanci za one koji žive u užoj Srbiji, ponekad preko šezdeset milja od Albanije.

Danas približno milion i osam stotina hiljada Albanaca na Kosovu zahteva nezavisnost od Srbije, često s oružjem u ruci. Pojavljivanje gotovo pet stotina strana duge „kratke istorije" Kosova koja ih naziva Kosovarima može samo da pomogne njihovu stvar. Čitaoci će poverovati da je Kosovo dobro ustanovljen istorijsko-politički entitet i zaboraviće da su Albanci manjina unutar Srbije i Jugoslavije, a ne nacija, koja bi imala pravo na samoopredeljenje. Budući da Malkolm ne skriva svoje naklonosti prema Albancima i njihovoj borbi za nezavisnost, ova posledica verovatno je namerna.

Da, drevne mržnje

Malkolm je ušao u polje jugoslovenskih studija sa svojom Bosna: kratka istorija. (Noel Malcolm, Bosnia: A Short History, New York University Press, New York 1994. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.)) Objavljena 1994. usred surovog građanskog rata u Bosni, ova dobro napisana knjiga u trenu je postigla uspeh. Ne samo što je popunila prazninu u znanju Zapada o ovoj najsredišnjijoj republici bivše Jugoslavije već se, takođe, rečito zauzimala za obnovu jedinstva Bosne i ponovno objedinjavanje muslimana, Srba i Hrvata, koji su bili razdvojeni ratom i etničkim čišćenjem. Malkolm je tvrdio da Bosna ima neprekidnu istoriju od gotovo hiljadu godina i da je bila poseban geopolitički entitet čak i kada je bila uključe na u Otomansko carstvo, Habsburšku Austriju i Jugoslaviju. Nažalost, mnoga od njegovih krivih shvatanja o Bosni traju i dalje u nastavku o Kosovu.

Za Malkolma, bilo je nebitno što su bosanski Srbi i Hrvati bili prvenstveno lojalni Srbiji i Hrvatskoj, a ne Bosni, u najmanju ruku od sredine devetnaestog veka. On je takođe potcenio koliko je duboko utisnuto u kolektivno pamćenje svake od tri grupe nekoliko značajnih međuetničkih sukoba u proteklih stotinak godina, u kojima su desetine hiljada civila bili ubijeni. Godine 1875, na primer, veliki ustanak hrišćana protiv otomanske vlasti i muslimanskog plemstva izazvao je znatnu evropsku krizu koja je dovela do sazivanja Berlinskog kongresa 1878. Za vreme Drugog svetskog rata, četiri stotine hiljada Bosanaca, od dva miliona osam stotina hiljada ukupnog broja stanovnika, izgubilo je život - svaki šesti Srbin, osmi Hrvat i dvanaesti musliman. Više od polovine poginulo je u borbama između tri grupe. Malkolm, međutim, više voli da naglasi periode međuetničkog mira i saradnje. On je napadao ono što je smatrao da je mit kako je sadašnje krvoproliće posledica „drevnih etničkih mržnji", izmišljotine za koju on tvrdi da je sprečavala zapadne vođe da se umešaju vojnom silom. Umesto toga, on je za krvoproliće okrivljavao ratoborne političare, posebno one u Beogradu. Ali vođe tri grupe, mada nesumnjivo zli i krivi, nikada ne bi pridobili velike većine svojih naroda za svoje šovinističke planove da uspomene na prošlu patnju od ruku onih drugih i skrivena žeđ za osvetom nije bila prisutna.

Gotovo tri godine su prošle od novembra 1995, kada je posredstvom Sjedinjenih Država potpisan Bosanski mirovni sporazum u Dejtonu, Ohajo, ali Bosna je još uvek podeljena na muslimanski, srpski i hrvatski deo. Jedva koji izbeglica se vraća kući i zajednička muslimansko-srpsko-hrvatska vlada u Sarajevu sastaje se samo kada Zapad vrši pritisak na njene članove. Sada oko trideset četiri hiljade vojnika predvođenih od NATO-a, uključujući nekih sedam hiljada Amerikanaca, održavaju red i štite Bosance od njih samih. To što odlazak NATO snaga nije na vidiku snažno opovrgava Malkolmovu veru u predstojeće blisko objedinjavanje i međuetničku harmoniju.

Moje vlastito privatno Kosovo

U Kosovo: kratka istorija, Malkolm je više realista. On ne potcenjuje značaj razlika između Srba i Albanaca u pogledu etničkih osobina, jezika i vere (svi Srbi su pravoslavci, dok su Albanci pretežno muslimani, iako su neki katolici ili pravoslavci). Kosovo, on priznaje, nije bilo „uvek čarobna zemlja uzajamne tolerancije". U isto vreme, njegova polazna tačka ista je kao i u Bosna: kratka istorija — „drevne etničke mržnje" nisu uzrok sadašnjeg sukoba. On onda traga opsesivno za onim retkim istorijskim prilikama kada su se Albanci i Srbi borili na istoj strani a ne jedni protiv drugih.

Ali zašto, onda, Malkolm podržava albanske zahteve za nezavisnošću? U Bosni, on se zalaže za obnavljanje unitarne države. Da bi bio konzistentan, trebalo bi da zahteva reintegraciju autonomnog Kosova u Srbiju i razrešenje albansko-srpskog sukoba kroz albansko učešće u političkom životu Srbije - da prepiše isti lek za Kosovo kakav je dao za Bosnu.

Malkolm ne uspeva da shvati posledice svoje nedoslednosti. Dok je korio bosanske Srbe i Hrvate što odbijaju da se za svoja prava bore u sarajevskoj skupštini, on pokazuje veliko razumevanje za sistematski bojkot izbora u Srbiji i Jugoslaviji od strane kosovskih Albanaca. Ali albansko uzdržavanje od glasanja nanelo je veliku štetu albanskoj borbi za njihova prava i razvoju demokratije u Srbiji i Jugoslaviji. Nacionalistički predsednik Srbije Slobodan Milošević gotovo sasvim je ukinuo autonomiju Kosova 1988. i, kao što Malkolm dirljivo opisuje, stavio Kosovo pod vlast policije i otpustio desetine hiljada Albanaca iz državnih preduzeća, obrazovnog sistema, policije i pravosuđa. Albanci su uzvratili stvaranjem uporednog političkog, ekonomskog i obrazovnog sistema i izbegavanjem vojne obaveze i plaćanja poreza (njihov moto mogao je da bude neka parafraza gesla iz Američke revolucije: nema oporezivanja bez zastupništva). Sve albanske političke grupe složile su se da ne prihvate ništa manje od potpune nezavisnosti za Kosovo i da ni u kom slučaju ne učestvuju u političkom životu Srbije i Jugoslavije. Ali da su Albanci glasali, oni su mogli presudno da utiču na predsedničke izbore u Srbiji i Jugoslaviji, i njihovi predstavnici činili bi jednu od najsnažnijih stranaka u obe skupštine. Tamo bi oni mogli uspešno da se bore za svoja prava i za vraćanje autonomije Kosovu - i čak, kroz savez sa srpskim opozicionim strankama, da pomognu da se svrgnu Miloševićevi socijalisti.

Okrivi Turke

Malkolm tvrdi da sadašnji albansko-srpski sukob ima svoje poreklo u Prvom balkanskom ratu 1912, kada su Srbi porazili otomansku vojsku i, kako Srbi još uvek kažu, „oslobodili Kosovo posle pet vekova pod turskim jarmom". Po Malkolmu, međutim, Kosovo je „osvojeno"; prošlog maja, državni sekretar Medlin K. Olbrajt rekla je da su ga Srbi „okupirali". Malkolm slikovito opisuje svireposti počinjene nad Albancima od strane srpske vojske, njenog crnogorskog saveznika i posebno srpskih paravojnih jedinica. Drugi učesnici rata - Bugari, Grci i Turci - takođe su počinili užasne zločine bilo protiv civila bilo protiv ratnih zarobljenika. Srpske svireposti, međutim, nisu stvorile „sistematsko neprijateljstvo i mržnju" između Albanaca i Srba, već su ih samo pogoršale. Koreni neprijateljskih osećanja su u vekovima diskriminacije nad Srpskom pravoslavnom crkvom i ugnjetavanju srpskih seljaka od muslimanskih albanskih gospodara - glavna tačka koju Malkolm olako odbacuje. On je možda u pravu da je glavni motiv albanskih gospodara bila žeđ za moći i novčanom dobiti, a ne etnička ili verska netrpeljivost. Ali ugnjetavanje ne bi bilo moguće da nije bilo etničke i rasne svesti i da Srbi nisu bili smatrani za različitu i nižu etničku grupu.

Vera je bila još značajnija. Kao što je Bernard Luis, istoričar Bliskog istoka, ukazao, tradicionalni otomanski politički i društveni etos „imao je svoje korene u klasičnom islamskom zakonu i običajima, [i] bio je zasnovan otvoreno na nejednakosti, jer bi bilo neprikladno i u stvari zbilja apsurdno dati da se jednako postupa s onima koji prihvataju božije konačno otkrovenje i onima koji ga namerno uporno odbacuju". Na Balkanu i drugde u Evropi, islam je često bio manje fanatičan od svake hrišćanske veroispovesti, ali je ipak obavezivao muslimane da diskriminišu druge monoteističke vere. I na Kosovu i u Bosni, koji su ležali na osmanlijskoj granici s njihovim velikim neprijateljem, katoličkom Evropom, diskriminacija hrišćana bila je posebno surova.

Čak i da su uzroci albanskog stanja bili čisto politički i ekonomski, Srbi bi neminovno i pored toga opažali i islam i Albance kao ugnjetače i neprijatelje. Analizirajući operacije na Kosovu jugoslovenske komunističke tajne policije posle 1945, Malkolm ističe da su samo trinaest posto oficira bili Albanci, što je pridodalo „sve više gorkom osećanju etničke polarizacije u provinciji". Naravno da jeste, zato što su se Albanci osećali podvrgnuti stranoj, kolonijalnoj vladi, kako su osećali i kosovski Srbi tokom vekova muslimanske albanske vladavine.

Mitovi i činjenice

Malkolm je bio mnogo godina kolumnista londonskog Dejli telegrafa, što objašnjava njegovo živo, čak privlačno, pisanje. Otkriti korene strasti s kojom on pokušava da poruši većinu srpskih istorijskih polaganja prava na Kosovo mnogo je teže. On napada „mitove" srpske istorije sa posebnom revnošću, uključujući neke koji uopšte nisu mitovi već samo nešto uprošćeni narativi zatvoreni i čuvani kao simboli u srpsko kolektivno pamćenje.

Takav je, na primer, „mit" o okrutnoj i nazadnoj osmanskoj vladavini, mit koji svi drugi balkanski narodi osim bosanskih muslimana i muslimana Albanaca dele sa Srbima. Doista je netačno, kao što Malkolm ubedljivo dokazuje, svoditi otomansku vladavinu na varvarstvo, muslimanski fanatizam, ropstvo, mučenje i ugušivanje hrišćanske vere i nacionalnog identiteta. Turske vlasti, u prvim vekovima svoje vladavine, često su nametale lakše poreze od ranijih hrišćanskih vladara, malo su se mešale u detalje svakodnevnog života i pravile su nagodbe sa hrišćanskim crkvama. Ipak, Osmanlije i oni stanovnici Balkana koji su preobratili u islam imali su ili monopolski ili privilegovan položaj u političkim, vojnim, sudskim i privrednim poslovima, dok su hrišćani, i pravoslavni i katolici, pretrpeli stvarnu društvenu i političku smrt kroz svoj gubitak moći i društvenog statusa. Malkolm piše da je „u dva poslednja veka otomanske vlasti bilo mnogo slučajeva tiranske vladavine, nasilja i ugnjetavanja", ali propušta da spomene da je to takođe bilo tačno i za ranije vekove.

Malkolm posebno napada rasprostranjeno narodsko srpsko tumačenje poraza Srba 1389. od strane turskih osvajača u bici na Kosovu polju. On je, naravno, u pravu kada ukazuje da srpska vojska nije bila čisto srpska (Bosanci su bili glavni saveznik), da bitka nije bila potpuni poraz za Srbe, da je njihova država preživela poodmaklo u petnaesti vek i da je njeno opadanje počelo posle smrti cara Dušana 1355. Ali postoji zrno istine u popularnom mitu. Bitka je bila krajnje krvava, i turski sultan i srpski knez su poginuli, i poraz je značajno doprineo konačnom srpskom slomu.

Malkolm veruje da su nacionalistički intelektualci devetnaestog veka dali kosovskoj legendi njenu dinamiku, učinivši je određujućim događajem srpske istorije. Valja priznati da to jeste bio vek evropskih nacionalističkih preporoda, između ostalih i za Italijane, Poljake, Nemce, Grke, Srbe i Albance. Ali devetnaesti vek je samo ispunio revolucionarnim duhom nacionalne identitete već oblikovane jezikom, kulturom, verom i, iznad svega, istorijom. Kosovska bitka postala je neizbrisivi deo srpske istorije odmah posle 1389. Uskoro su se pojavile i književne obrade. Kosovo polje nadahnulo je najsjajniji ciklus srpske epske poezije, koji je pun nade u konačnu pobedu i oslobođenje. Homerska veličanstvenost ovih pesama toliko je zanela Geteovu uobrazilju da je učio srpski da bi mogao da ih čita.

Kada Malkolm razotkriva srpske istorijske mitove, on u stvari koristi argumente srpskih istoričara koji su do tridesetih godina prošlog veka raspleli većinu mitova od činjenica. U retkim prilikama Malkolm zbilja jeste originalan, kao kada pokušava da razobliči srpsku „veliku seobu" iz 1690. Kada je habsburška vojska koja se borila protiv Osmanlija bila prinuđena da se povuče s Kosova, hiljade Srba koji su bili na habsburškoj strani išli su za njima radije nego da pretrpe otomansku odmazdu. Oni su se kasnije naselili duž habsburške granice, dok su Albanci, sišavši sa svojih planina, ušli na Kosovo u kome se broj stanovnika smanjio. Malkolm napada verodostojnost svih elemenata ove priče s perverznom jetkošću. Kao što napominje Tim Džuda, autor Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije, u svojim viđenjima migracije „Malkolm je upravo kao neko ko tvrdi da je Mejflauer odjedrio iz Amerike u Britaniju ili da ostrvo Elis ima malo veze s useljavanjem u Sjedinjene Države". (Tim Judah, The Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia, Yale University Press, New Haven and London 1997; Tim Džuda, Srbi: istorija, mit i razaranje Jugoslavije, prevela Ljiljana Bajić, Dan Graf, Beograd 2003. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.))

Malkolmove predrasude mogu se takođe videti u činjenici da među trideset i jednom arhivom i bibliotekom u kojima se obaveštavao, nijedna nije u Srbiji. On je propustio da poseti važne istraživačke centre u drugim pravoslavnim zemljama, kao Grčkoj i Bugarskoj, ograničavajući se uglavnom na katoličke, posebno u Italiji i Austriji. U internacionalnoj grupi ljudi kojoj se izražava blagodarnost u zahvalnici, nalazi se oko pola tuceta Albanaca ali nijedan Srbin.

Bez izlaza?

Na kraju svoje knjige, Malkolm piše „Srbija je već izgubila Kosovo - izgubila ga, to jest, u najosnovnijem ljudskom i demografskom smislu". Da pomognu da se razreši kosovski problem, Srbi treba da priznaju „da je teritorija osvojena 1912. već imala većinu nesrpskog stanovništva". U oba slučaja Malkolm je u pravu, premda bi Srbi pre prihvatili njegove poruke kada ih ne bi delio s takvom razdraganošću. (Njena nestašnost na stranu, Kosovo: kratka istorija, trebalo bi da bude objavljena u Beogradu, gde bi izazvala plodnu polemiku.)

Srpski manjinski položaj na Kosovu samo se produbljivao. Godine 1912. Srbi su predstavljali preko četrdeset posto stanovništva Kosova; danas sačinjavaju manje od deset posto. Kako se to dogodilo? Malkolm pogrešno veruje da je abortus „normalnost" za srpske žene i da stoga Srbi „mogu samo sebi da prebace" što su ih Albanci brojno nadmašili na Kosovu. Ali srpski seksualni običaji i rast stanovništva liče na one evropskih i drugih zemalja u kojima su mnogi učenici srednjih škola i studenti žene (u Srbiji, brojka je preko polovine). U tom pogledu, Albanci su osoben narod Evrope. Mada Malkolm pokazuje malo saosećanja s albanskim ženama, potčinjenim u tradicionalnom muslimanskom društvu kojim gospodare muškarci, on priznaje da je sa gotovo sedmoro dece po ženi na selu osamdesetih godina, stopa priraštaja kosovskih Albanaca najviša u Evropi.

Povrh toga, mnogi Srbi napustili su Kosovo tokom Drugog svetskog rata i sedamdesetih i osamdesetih godina, kada je Kosovo uživalo visok stepen autonomije, jer su ih albanski ekstremisti prisilili - ubijajući, preteći, otimajući njihove poslove i zemlju, ubijajući njihovu stoku, sekući im voćnjake, i čak napadajući njihove žene. Malkolm umanjuje ove uzroke srpskog bekstva, uporno nastojeći na tome da je Kosovo jednostavno bilo siromašno i da su se bolja zemlja i poslovi mogli naći drugde.

Uprkos Malkolmovim greškama u naglašavanju, on je u pravu što se tiče siromaštva. Društveni i privredni problemi Kosova tako su ogromni da mu treba dati priličnu autonomiju jednostavno zato što Srbiji njena sredstva ne dopuštaju da ga potpomaže. Ruralna prenaseljenost je glavni uzrok siromaštva Kosova, ali njegovi nekada bogati rudnici olova i cinka takođe se iscrpljuju. Oko polovine albanske radne snage je nezaposleno. Troškovi držanja brojnih jedinica srpske policije i jugoslovenske vojske na Kosovu da se bore protiv albanskog separatizma takođe su ogromni - naročito posle pojave ovog proleća Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), mešavine terorističke organizacije, gerilske sile i narodnog ustanka koji čeka svoj trenutak. Ona se bori za ujedinjenje svih Albanaca na Balkanu i proglašava politički pluralizam za „luksuz". Najzad, međunarodne sankcije zavedene Srbiji zbog njene represivne politike nanose neprocenjive privredne gubitke. Srpski nacionalizam, čini se, ne samo što je netolerantan i ratoboran, već je takođe loš za biznis.

Budući da je Beograd u nemilosti, sve zapadne vlade zahtevaju znatnu autonomiju za Kosovo (bez da precizno kažu šta to znači) i istovremeno uporno nastoje na tome da Kosovo ne može da postane nezavisno jer bi to povredilo granice Jugoslavije, suverene države zaštićene poveljom Ujedinjenih nacija i drugim međunarodnim ugovorima. Drugi argument na koji se one često pozivaju, valjda nagoveštavajući da onaj prvi ne bi trebalo uzeti suviše ozbiljno, jeste da bi nezavisnost Kosova prouzrokovala dalje, potencijalno katastrofalne promene granica na Balkanu i njegovoj okolini. Secesionistički Albanci u Makedoniji, Grci u Albaniji, Srbi i Hrvati u Bosni, Mađari u Rumuniji, i Kurdi u Turskoj bili bi ohrabreni, dok bi Bugarska mogla da dođe u iskušenje da priključi Makedoniju, čije slovensko stanovništvo smatra za sunarodnike. Zapad čini se ne shvata da bi se nezavisno Kosovo odmah ujedinilo s Albanijom i poremetilo nesigurnu ravnotežu između međusobno neprijateljskog Geg severa i Tosk juga, koji bi mogli ponovo da započnu rat od 1997.

Od svog sastanka u Londonu 12. juna, Kontakt grupa (stvorena 1994. da donese mir Bosni i koja se sastoji od predstavnika Sjedinjenih Država, Rusije, Britanije, Francuske, Nemačke i Italije) u više navrata je zahtevala - s Rusijom kao usamljenim disidentom - da se jugoslovenska vojska i specijalne jedinice srpske policije, koje su u nekoliko prilika upotrebile „preteranu silu", bezuslovno i trenutno povuku s Kosova. NATO, kao i Sjedinjene Države same za sebe, pretile su takođe vojnom intervencijom i bombardovanjem. Ova zapadna politika ne samo što je ohrabrila OVK, već je stvorila duboke podele u nenasilnom albanskom pokretu za nezavisnost.

Podstaknut od pisaca konfuznih i s predrasudama kao što je Malkolm, zapadni pritisak je tako intenzivan da će Kosovo uskoro postati autonomno. Glavni problemi su, stoga, sprečavanje Albanaca da se otcepe jednom kada su kosovske političke ustanove pod njihovom vlašću, zaštita Srba da ne budu proterani od pobednički likujuće albanske većine i čuvanje srpskih crkava, manastira i istorijskih spomenika da ne budu srušeni. Rešenje, ako za njega još uopšte ima vremena, mora da uključi neku autonomiju unutar Kosova za regione sa srpskom većinom i najsvetija od srpskih svetih mesta, koji zajedno obuhvataju oko četvrtine Kosova; kraj albanskom bojkotu izbora i njihovo ponovno uključivanje u politički život Srbije; trajno smeštanje brojnih zapadnih civilnih i vojnih posmatrača; i spor, od Zapada nadgledan prenos policije iz srpskih u albanske ruke, sa možda trećinom položaja koji uvek ostaju srpski kao garancija bezbednosti. Ali pre nego što konstruktivna rasprava može da počne, Albanci moraju da zaustave svoju ratobornost, Srbi moraju da odbace svoju beskompromisnost, a Zapad mora da preraste svoje konfuzije -ne obavezno ovim redom.