Kako je jugoslovenski dečak pomogao Americi da pobedi u Hladnom ratu

Prvi put sam došao u Sjedinjene Države 1987. da bih radio na univerzitetu. Kao sociolog i istoričar u tridesetim godinama, već sam naravno nešto znao o američkoj politici. Ali, ono što sam imao da kažem, i nažalost često jesam govorio, bilo je neoriginalno, oprezno i do zla boga razumno. Bio sam dosadan mojim prijateljima i kolegama. Tešim se, ipak, da svaka sklonost ka dosadnoj umerenosti u politici može, posle svega što se dogodilo devedesetih godina, da se smatra za veliku vrlinu kod nekoga iz bivše Jugoslavije.

Od tada sam se donekle poboljšao. Sada živim u mom zavičajnom Beogradu i u srpskim medijima povremeno tumačim zbivanja u Americi. Uvek podvlačim kako nisam stručnjak. Ali, u Srbiji možete čuti ljude na ulici, u autobusu, u bakalnici, kako bez ustručavanja raspravljaju o krajnjim ciljevima američke globalne strategije i otkrivaju jedni drugima tajne nad tajnama američke diplomatije i špijunaže. Tako, pošto svako zna sve, moje skromne ocene vlastitog znanja shvataju se bilo kao lažna skromnost bilo kao pokušaj da se nešto zataji.

U liberalnoj sredini američkog univerziteta na Istočnoj obali, jedini moji stavovi koji su privlačili pažnju bili su o američko-sovjetskim odnosima. Razljućivao sam mnoge svojim nepokolebljivim „konzervativizmom": Amerika zapostavlja svoju odbranu i politikom detanta pravi previše ustupaka, lojalnost njenih saveznika u NATO-u je sumnjiva, neutronska bomba je dobra ideja, i tako dalje. Malo ljudi s doktoratom Londonske škole za ekonomiju i političke nauke mogu da se pohvale da su se ispeli na takve reganovske visine. No, ja sam imao prednost - dolazio sam iz komunističke zemlje.

Doista, ja sam bio veteran u branjenju Sjedinjenih Američkih Država. U prvim razredima osnovne škole u Beogradu, neki od nas učenika podelili su se u dve suprotstavljene grupe: „Amerikance" i „Ruse". Najviše su dečaci igrali ovu igru hladnoratovske propagande, pošto su devojčice, mada bolji đaci, bile politički manje bandoglave. Bitke koje smo vodili za srca i umove naših neopredeljenih drugova bile su istinski titanske, a ja sam bio jedan od najglasnijih pobornika američke demokratije i svega drugog američkog. Čak i Jurij Gagarin u orbiti 1961. nije mogao da uspori kuljanje moje krasnorečivosti o nadmoćnosti američke kosmičke tehnologije.

Kad god nam je nedostajalo znanja ili podataka (a uglavnom nam je nedostajalo) mi dečaci smo se oslanjali na našu živu maštu da se snabdemo municijom za rasprave. Jedna priča koju sam izmislio opisivala je najveću prvomajsku vojnu paradu u istoriji, koja je navodno održana u Sjedinjenim Državama. Mada sam znao da je Vašington glavni grad, stavio sam je u Njujork, jer sam želeo oblakodere kao pozadinu.

Naravno, Amerikanci nikada nisu proslavili međunarodni praznik u čast radnika uz bilo kakvo pokazivanje vojne moći. Ali, mi smo se tek vratili u školu posle prvomajskih praznika, i na nas je kao i na ostatak sveta ili načinilo povoljan utisak ili nas prestravilo godišnje sovjetsko izlaganje topova, tenkova i raketa koje prelaze Crveni trg. Te džinovske interkontinentalne balističke rakete sa svojom termonuklearnom utrobom zabljesnule su me: ultramoderne, ali nekako praiskonske, izgledale su lepo zle dok su se kretale preko televizijskih ekrana. „Rusi" u mojoj učionici sijali su od ponosa, a pitanja koja su postavljali bila su bolna: Zašto Amerikanci ne prave takve veličanstvene povorke? Zar to nije znak da su slabiji?

Tiha većina đaka postala je još tiša. Onda sam čuo glas koji dolazi u pomoć. Bio je moj vlastiti: Amerikanci su jednom održali vojnu paradu tako veličanstvenu da nijedna druga nikada nije mogla ni da joj se primakne. Oni zato nemaju potrebe za ponavljanjem.

Počeo sam da opisujem tu paradu koja je stavila tačku na sve ostale. Između mnogih čudesa koje sam zamišljao, i pokušavao da navedem moje drugove da zamisle, bila je i krstarica, potpuno opremljena topovima i raketama, mornarima i zastavama, koju su nosili kroz Njujork na džinovskim kamionima.

Deca treba da su ta koja prva vide kada je car go, ali je za mene imperijalna Amerika uvek bila lepo obučena. I stvari koje su me na nju podsećale bile su takođe lepe: svetloplava boja, sladoled, rođendanska slavlja, novi bazen u mom susedstvu, visoko drvo s glatkom korom u mom dvorištu na koje sam voleo da se penjem.

Tolika je bila moja vera u američku dobrotu i moć da kada je na predsednika Kenedija bio izvršen atentat ja sam samo donekle bio uznemiren. Deo mog desetogodišnjeg srca bio je ushićen zato što sam verovao da ću biti svedok dramatičnog preokreta i srećnog kraja priče. Znao sam, naposletku, da su junaci u američkim filmovima besmrtni — meci ih ili promaše ili samo malo rane, a i najteži udarac ne ostavlja traga na njihovom licu. Zato sam očekivao kako će sjajni američki doktori izvesti čudotvoran hirurški zahvat i spasiti predsednika-filmsku zvezdu.

Kada je sat kasnije bilo službeno javljeno da je Kenedi mrtav, bio sam veoma tužan. Ali, u školi se to preokrenulo u veliku pobedu za nas „Amerikance". Mada je nekoliko „Rusa" govorilo kako ovo potvrđuje da je Amerika divlja zemlja, većina đaka saosećala je s njenom tragedijom.

Nijedan „Rus" nije sačuvao svoj identitet do zrelosti i razloge za razočaranje u komunizam i Sovjetski Savez nije potrebno objašnjavati. Amerika je ostala omiljena kod mnogih u Srbiji sve dok nije pomogla hrvatskim snagama da proteraju oko četvrt miliona Srba iz Hrvatske 1995. Doista, i mi „Amerikanci" živeli smo devedesetih godina s bolnim utiskom da Sjedinjene Države imaju jedna merila za nedela srpskih snaga, a druga za ona nesrpskih. Kakva god istina bila, Amerika je bombardovala Srbiju 1999. i ljubav je potpuno nestala.

Ali, šta su bili stavovi nas „Amerikanaca" i „Rusa" prema unutrašnjoj jugoslovenskoj politici kada je naša zemlja počela da se raspada krajem osamdesetih godina i onda skliznula u krvoproliće devedesetih? Voleo bih da mogu da kažem da smo svi mi „Amerikanci" odrasli da budemo ona vrsta liberalnih protivnika srpskog nacionalizma na koje bi svaki uvodnik u Njujork tajmsu mogao da bude ponosan, dok su „Rusi" postali besne pristalice Slobodana Miloševića. Ali, često ni jedno ni drugo nije bio slučaj.

S jedne strane, oni koji su u detinjstvu bili „Rusi" nisu nužno bili staljinisti koji obožavaju moć, već iskreni vernici u jednakost, kako društvenu tako i nacionalnu. I takvi su ostali i kasnije u životu, mada naravno, oslobođeni naivne vere da će to komunizam ostvariti. S druge strane, mnogi „Amerikanci" nisu bili duboko vezani za demokratske vrednosti, već pohlepni na komade američkog bogatstva ili su videli Sjedinjene Države kao globalnog pomagača desničarskog, reakcionarnog antikomunizma. Kroz srpsku istoriju, takav antikomunizam uvek se povezivao s politikom srpske nadmoći nad drugim narodima Jugoslavije. Tako su i „Rusi" i „Amerikanci" doprineli i vladi i opoziciji, i nacionalizmu i antinacionalizmu.

U stvari, mi dečaci delili smo shvatanja i vrednosti naših roditelja, i u našim prepirkama najčešće smo ponavljali na detinjast i prostodušan način ono što smo čuli kod kuće. Moj otac Milovan Đilas, na primer, proveo je devet godina u zatvoru zbog svoje kritike vladavine komunističke birokratije, posebno zbog knjige Nova klasa koja je bila objavljena 1957. Pre nego što je postao disident, on je bio ministar u vladi, drugi, treći ili četvrti u partijskoj hijerarhiji posle predsednika Tita, zavisno od toga koga pitate (on je govorio četvrti).

U tim vremenima, američke i druge zapadne diplomate u Beogradu pokazivale su malo zanimanja za ljudska prava i demokratske reforme u Jugoslaviji. I strogo su izbegavale dodir s disidentima, uključujući i mog oca. Od vremena sukoba sa Staljinom 1948, Jugoslavija je bila nezavisna od Moskve i Sjedinjene Države smatrale su da je mudro biti u dobrim odnosima s Titom. Doista, nekolicina američkih predsednika javno je laskala komunističkom diktatoru.

Mnogi na Zapadu, a posebno u Sjedinjenim Državama danas veruju da je bilo greška što se odricala makar i oprezna, ograničena podrška demokratskoj opoziciji. S prednošću koja se ima kada se gleda unazad, čini se očiglednim da je Titova politika prisile (mada umerena u poređenju s Istočnom Evropom), stvorila uslove za savez konzervativnog komunizma i radikalnog nacionalizma koji je gurnuo Jugoslaviju u građanski rat.

Kao tinejdžer oslobodio sam se idolatrije prema Americi i počeo kritički da mislim o njenom političkom životu, mada, kao što sam već priznao, s dosadnim izbegavanjem bilo kakvih neobičnih ili žestokih mišljenja. Ostao sam, međutim, čvrsto antisovjetski opredeljen za američku stranu u Hladnom ratu. Mada zvanično Amerika nije podržavala nas demokrate u Jugoslaviji, osećali smo da bijemo istu globalnu bitku za demokratiju i protiv komunističke jednopartijske vladavine. U izvesnom smislu mi smo voleli Ameriku zato što smo se plašili Sovjetskog Saveza. Zemlja logora za političke zatvorenike bila je ta koja ulepšava Ameriku; njena nedela i zle namere činili su bore na licu Amerike mnogo manje primetnim.

Najposle, Sovjetski Savez mudro je odlučio da odustane od borbe u Hladnom ratu. Mada smatram da je pogrešno reći kako su Sjedinjene Države pobedile, Amerika je nesumnjivo odigrala presudnu ulogu u sprečavanju širenja i raspadu komunizma. Ali, demokratska opozicija u Istočnoj Evropi i u Sovjetskom Savezu platila je mnogo veću cenu. Zato ako ja i sada osećam tragove zahvalnosti prema Americi, to je uglavnom zato što je razvijala moju maštu u detinjstvu. Zar ne bi još uvek bila sjajna ideja da kamioni nose veliki brod kroz Petu aveniju, mada ovoga puta bez naoružanja?