Istina i strah


Poljski pesnik Česlav Miloš objavio je 1953. u Parizu Zarobljeni um, zbirku eseja u kojoj istražuje uticaj staljinizma na kulturni život Poljske. Knjiga je ubrzo prevedena na mnoge jezike, a kod nas zbog političkih prepreka tek 1985. Zarobljeni um ne bi doneo Milošu svetsku slavu da se u njemu bavio samo jednom istočnoevropskom zemljom pod komunističkom diktaturom. Miloš pokušava da otkrije najdublje unutrašnje podsticaje zbog kojih pametni, daroviti i obrazovani ljudi odbacuju moralne vrednosti i služe tiranima i ideologiji. Eseji su pisani odnegovanim i vrlo osobenim pesničkim jezikom, a filozofskoetičke meditacije, koje imaju memoarskog i čak ispovednog u sebi, pune su istinske tragike. Zato je Miloševa knjiga odmah uočena kao značajna za razumevanje epohe sile i dogme.

Miloševi eseji mračni su i beznadni. Istorija je pokazala da je bio u krivu. Poljska kultura oduprla se dijalektičkom materijalizmu i socijalističkom realizmu koji, ruku na srce, nisu strogo nametani. Zato gotovo polovina veka koju je Poljska provela u političko-vojnom bloku predvođenim Moskvom neće biti zapamćeni samo kao vreme prinude i zabrane, već i kao doba u kome su objavljivane vrhunske zbirke pesama i vođene filozofske rasprave koje se mogu uporediti s onima na vodećim zapadnim univerzitetima, cvetao pozorišni život i snimani filmovi koji su dobijali svetska priznanja. A brojni disidenti i radnički sindikat Solidarnost dokazali su da je moguće upustiti se u političku borbu. Najzad, Rusija koju Miloš slika tamnim bojama nasleđenim od poljskog devetnaestovekovnog romantizma, povukla se mirno iz Poljske i dala nezavisnost baltičkim zemljama o čijoj tragičnoj sudbini svedoči jedan esej u Zarobljenom umu.

U odbranu Miloša može se reći da njegov pesimizam nije bezuslovan. On pokušava da shvati i objasni, ali ne da bi opravdao već optužio. Uzdižući humanistički moral i ličnu odgovornost i osuđujući potčinjavanje političkim nužnostima i navodnim istorijskim zakonima, on podstiče na otpor, bez obzira što smatra da su izgledi na uspeh mali. Najtežu optužbu na račun intelektualaca Miloš je izneo tumačeći i koristeći pojam „ketman". Prema političkoj filozofiji iz muslimanske Persije, ne samo što nije greh već je dužnost javno se odreći svojih političkih i verskih uverenja da bi se sačuvali život i svojina. Ketman je veština i umetnost ćutljivosti, opreznosti i prikrivanja, zadržavanja svog mišljenja za sebe i gašenja u sebi svakog negodovanja.

Laž u politici postoji otkad i politika, ali ništa mlađa nije ni borba za istinu. Ako verujemo u demokratiju i prihvatamo da svi imaju jednaka prava i dužnosti, onda moramo zaključiti da je obaveza svakog građanina da se suprotstavlja laži. I da ketman ne samo intelektualcima, već ni ljudima manjeg znanja i obrazovanja ne može da bude tek tako oprošten. Pa ipak, mada ne treba očekivati da intelektualci budu moralniji i savesniji od ljudi koje tako neumesno nazivamo „običnim", ipak bi trebalo da prednjače u borbi protiv laži u politici. Jer plemenita definicija intelektualca je da je to čovek koji traganje za istinom smatra svojim pozvanjem. Ako je oficir kukavica, mnogo strožije ćemo ga osuditi nego nekoga čija profesija ne pretpostavlja hrabrost. Lekaru koji ne pomogne povređenom u nesreći zamerićemo više nego drugim slučajnim prolaznicima. Kako onda da oprostimo intelektualcu ravnodušnost prema istini? Kao što nije greh samo učiniti zlo delo već i propustiti da se učini dobro, tako je i njegovo ćutanje vrsta laganja.

Još veće zgražanje izaziva intelektualac koji izmišlja neistine. Takav je, na primer, naučnik koji krivotvori rezultate svojih eksperimenata da bi dobio nagradu ili bio imenovan za profesora. Takav je istoričar koji namerno izvrće istorijske činjenice - a mnogi teolozi smatraju kako ni Bog nije u stanju da menja prošlost - da bi se dodvorio komunističkoj ili nacionalističkoj vlasti, ili zapadnim moćnicima koji traže potvrdu za svoje predrasude o Srbima, Jugoslaviji, Balkanu. I šta najzad reći o intelektualcu koji čitav svoj život prihvata i širi političke laži. Zar on nije saučesnik tiranije? Zar nije na neki način krivlji od mladih i neobrazovanih ljudi koji neposredno učestvuju u zlu povedeni njegovim rečima?

Državne tajne su oblik političkog prikrivanja. Ove misterije vlasti - arcana imperii — mnogo manje su potrebne državi za njen rad nego što tvrde oni koji vladaju. Ipak, samo anarhisti smatraju da sve što postoji u državnim arhivama treba u svakom trenutku da bude dostupno javnosti, a čak ni ovi zagovornici ukidanja svake vlasti ne bi osudili onoga koji u ratu obmane neprijatelja. Ni moral ni zakon ne zabranjuju da se u oružanom sukobu između država koriste dezinformacija, špijunaža i kontrašpijunaža, maskiranje i skrivanje, zaseda i iznenadni napad. Zar onda diktator koji u miru stalno laže svoje sugrađane ne postupa prema njima kao da su mu neprijatelji? Ali, zašto je diktatoru uopšte potrebna laž, budući da on upravlja vojskom, policijom, sudovima i zatvorima, da nadzire preduzeća i banke, medije i univerzitete? Zato što je istina, posebno ako je javno izgovorena, već politička delatnost, odnosno protest i zahtev za promenom. Dvadeseti vek obeležile su ratoborne dogmatske ideologije, ali i vrlo uspešna borba istine, ne samo naoružane već i goloruke, protiv njih.

Jedna od neobičnosti komunističkih diktatora je da su progonili ljude zato što poseduju vrline koje su oni propovedali. Teško onom ko bi u Staljinovom Sovjetskom Savezu boljševički iskreno iznosio pred drugovima svoje stavove, trudio se da usliši molbe radnika i seljaka, borio se za pravedno sudstvo. Slično je u nekim istorijskim periodima bilo sa hrišćanskim crkvama i hrišćanskim vrlinama. Mnogi crkveni velikodostojnici nisu bili blagonakloni prema vatrenim zastupnicima smernosti i siromaštva, prostodušnosti i čednosti. Loš roditelj kao da naređuje detetu: Radi onako kako kažem, a ne kako ja radim! A komunistički diktatori i neke pape i vladike kao da su zahtevali: Radi onako kako ja radim, a ne onako kako kažem! Zato je bilo moguće izgubiti veru u komunističku partiju zarad slobode, jednakosti i bratstva i u crkvu zarad hrišćanske ljubavi i milosrđa.

Šta da radi onaj koji se razočarao, a takođe i onaj koji nikada nije ni verovao, u izgradnju socijalističkog društva pod vođstvom komunističke partije? Odgovor je i sada - gotovo deceniju i po od propasti komunizma u Istočnoj Evropi -teško dati. Doista se ne može nikome zameriti što nije javno kritikovao jednopartijski režim i izgubio stan ili posao, ostao bez pasoša ili mogućnosti da objavljuje, otišao u zatvor. Ali, nekada je u našem jeziku reč sloboda značila i hrabrost. Narod je kroz teška iskušenja naučio da ove prve ne može biti bez ove druge. Preduslov lične hrabrosti u politici je trajno osećanje moralne uznemirenosti i preispitivanje svojih postupaka, uključujući i nečinjenje. Koristeći mnogo pre Miloša izraz koji je on uzeo za naslov, Aljoša Karamazov pokušava da razume svog brata Dimitrija: „…duša je njegova burna. Um mu je zarobljen. U njemu je misao velika i nerešena. On je od onih kojima ne trebaju milioni, nego im je potrebno da misao razreše." (F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi, s ruskog preveo Jovan Maksimović, Narodna prosveta, Beograd 1933, 148.) Možda je koren našeg zlog udesa manje u zarobljenom umu, a više u dušama u kojima je bilo premalo bure?

Predgovor knjizi intervjua Dušice Milanović Maske uma — o ketmanu i ketmanima, Narodna knjiga / Alfa, Beograd 2003. U zbirci eseja Najteže pitanje izostavljen je otprilike jedan i po pasus koji se odnosi neposredno na televizijsku emisiju novinara i književnika Dušice Milanović.

„Milošev nezaboravljeni um", Politika, 17. avgust 2004. (Ovo je skraćeni predgovor Maskama uma.)