Inostranstvo, univerziteti

Ukoliko postoji bilo kakva mogućnost, mladi ljudi bi trebalo da studiraju van svoje zemlje. Čak je bolje otići i na slabiji univerzitet, jer ne uči se samo od profesora već i od zemlje u kojoj se živi, kao i od kolega studenata. Mladost je vreme za lutanje, a isključivo turističkim putovanjem ne mogu se dobro upoznati nove zemlje. Naravno, može se živeti u inostranstvu i posle studija. Ali onda su već tu svakodnevni odlasci na posao, brige oko porodice i plaćanja računa, otuda i smanjene prilike za sticanje novih prijatelja.

Posle završenih studija u inostranstvu, trebalo bi se vratiti u zemlju. Nova znanja stečena van zemlje obogatiće našu sredinu. Umesto da mi školujemo kadrove za druge, oni bi to činili za nas. Naravno, nije lako vratiti se u zemlju u kojoj su rat i beda, i koja ka demokratiji ide puževim korakom. Ipak pozivam mlade ljude da se vrate. Bar će imati to zadovoljstvo da znaju da ništa ne duguju prethodnim generacijama.

I

Kada sam daleke 1970. završio gimnaziju, postojala je mogućnost da odem da studiram u Oksford ili Prinston. Napunivši sedamnaest godina, premda odličan đak sa solidnim znanjem engleskog jezika, nisam se usuđivao da se otisnem u svet. Danas smatram da sam pogrešio. No, bio sam suviše mlad, vezan za porodicu i Beograd, verovatno i „tremaroš" (to je mnogo češće naša osobina nego što smo spremni da priznamo), tj. malo uplašen od slavnih univerziteta na kojima, činilo mi se, studiraju ko zna kakvi „genijalci". Najvažnije je ipak bilo to što sam očekivao kako će se na Beogradskom univerzitetu ponoviti „šezdeset osma", samo ovog puta s demokratskim a ne novolevičarskim parolama. Priželjkivao sam učešće u tim događajima i da dâm makar mali doprinos njihovom demokratskom karakteru.

Ali, pravog političkog života na univerzitetu nije bilo. Nas nekolicina koji smo verovali da bi u Jugoslaviji trebalo da postoje sloboda govora i štampe, višepartijski sistem i privatna inicijativa u privredi - bili smo gotovo potpuno izolovani. Velika većina je takve stavove smatrala za duboko reakcionarne i prema njima se odnosila s prezirom. U suštini, nova levica i profesori „praksisovci" uništili su ono malo demokratskog duha što je postojalo na Beogradskom univerzitetu. Oni su usmerili čitave generacije mladih ljudi ka dogmatskom, nedemokratskom mišljenju. Tada, u stvari, počinje srpski sukob s Evropom, sa Zapadom, u kome ćemo biti teško poraženi (što, naravno, ne znači da i Evropa, zbog svog nerazumevanja naših problema i svoje pristrasnosti, takođe ne snosi deo krivice za sukob).

A što se tiče studija, moja grupa za filozofiju možda i nije bila toliko loša i dosadna kako se meni tada činila. Ipak, već na drugoj godini, gotovo sam prestao da idem na predavanja, a ispite sam spremao kod kuće i iz knjiga.

II

Na univerzitet u Beču upisao sam se kao student treće godine. Ispiti položeni u Beogradu bili su mi priznati, i sve bi bilo u redu da nije bilo jednog malog problema koji sam uspeo da sakrijem i od sebe i od drugih. Naime, ruku na srce, nisam znao nemački. Doduše, bio mi je drugi jezik u gimnaziji, a pre odlaska sam uzimao privatne časove. Ali to je bilo nedovoljno. Veliku prepreku učenju nemačkog jezika predstavljalo je i moje znanje engleskog. Austrijanci koje sampoznavao znali su odlično ili bar dobro engleski, pa je i njih i mene mrzelo da se u razgovoru gnjavimo mojim početničkim nemačkim. A jezik koji se ne govori, ostaje početnički.

U seminarskim diskusijama sam malo učestvovao. Ako bih i napravio neki komentar, bio je oko detalja iz logike ili iz filozofije nauke. Naime, za takve egzaktne discipline potrebno je relativno malo znanje jezika. Niko mi nikada nije napravio neku primedbu. Pokazalo se da je ova tolerantnost opravdana. Mada nisam posebno talentovan za strane jezike, kroz nekoliko meseci sam „progovorio", a na kraju godine već sam polagao ispite na nemačkom. Bilo je, naravno, bolnih trenutaka. Sećam se očaja koji me nekoliko puta obuzeo kada sam se suočio s tekstovima koje nisam mogao da razumem.

III

Na Birkbek koledžu Londonskog univerziteta, gde sam magistrirao, šef odseka bio je profesor Bernard Krik. Verovao je u profesorski poziv, voleo studente i rado se družio s njima. Većina profesora nisu takvi, posebno na poznatim univerzitetima. Jedino ih interesuje istraživački rad i pisanje, a predavanja i studente shvataju kao nužno zlo: „Mora se od nečega živeti!"

Bernard Krik je, između ostalog, autor do sada najbolje biografije Džordža Orvela, koga je i lično poznavao, i knjige U odbranu politike, lucidnog i duhovitog eseja o značaju političkog pluralizma za život društva. Ova knjiga imala je velike tiraže, mnogo izdanja i prevedena je na više jezika, ali, na žalost, nije i na naš.

Bernard Krik je bio veoma gostoljubiv i rado je primao posete. Druženje s njim uvek je bilo vrlo prijatno, osim jednom kada je služio pivo koje je sâm napravio. Zaista je bilo neukusno. Ali se srdačno smejao kada sam mu to rekao.

Na ručku kod Bernarda Krika i njegove supruge upoznao sam ženu tridesetih godina koja je živela u komšiluku. Objasnila mi je čime se bavi: „Radim u jednoj maloj organizaciji koja brani političke zatvorenike u svetu, pre svega ljude koji su uhapšeni zato što su kritikovali režim u svojoj zemlji. Kao neko ko dolazi iz Istočne Evrope, šta Vi mislite o ovakvoj organizaciji?" Naravno, mislio sam sve najbolje. „Ali to je samo moj privremeni posao. Organizacija ima skromna sredstva, ne znam koliko ćemo još uspeti da izdržimo."

„Organizacija" u kojoj je ova žena radila zvala se Internacionala za amnestiju. Od tog davnog razgovora dobila je Nobelovu nagradu za mir, zapošljava u svom londonskom centru više stotina ljudi i ima ogranke u svim zemljama sveta.

IV

Zašto me još na studijama u Beogradu privukla filozofija Karla Popera? Smatrao sam da naše društvo nikada neće krenuti putem demokratije ukoliko se ne oslobodi marksizma. To nije bila samo ideologija Titovog režima i novolevičarskih intelektualaca. Mišljenje mnogih ljudi koji nikada ne bi ni pomislili za sebe da su marksisti, bilo je prožeto marksizmom. Na primer, mnogi su mislili, a misle i danas, da parlamenti i izbori na Zapadu nisu ništa drugo do lukavo podignuta demokratska fasada, iza koje jedna mala grupa bogataša drži sve konce u svojim rukama. Ili, da se spoljna politika zapadnih zemalja može objasniti isključivo težnjom ka što većim profitima. (Svugde su zavere moćnih i bogatih i, mada se prave u najvećoj tajnosti, ipak mi sve njih, sedeći po kafanama i gledajući televiziju, lako uspevamo da razotkrijemo.)

Pošto je marksizam tvrdio za sebe da je nauka - mada to nije bio, čak ni u onoj skromnoj meri u kojoj su to neke druge društvene teorije - ja sam naivno verovao da je potrebno kritikovati ga naučnim, tj. egzaktnim i neoborivim, načinom. Poperova filozofija mi je izgledala upravo kao takva kritika i istovremeno kao naučna osnova jednog modernog političkog liberalizma. Danas ne verujem da je prava egzaktna naučna diskusija uopšte moguća o društvenim problemima, a Poperovu filozofiju bih pre smatrao za strasnu polemiku s marksizmom, u kojoj je Poper najčešće bio u pravu.

Karl Poper se povremeno dopisivao s mojim ocem i kada sam mu se javio, odmah me pozvao u posetu. Živeo je u blizini Londona, u jednoj kući okruženoj zelenilom. Primio me veoma srdačno. Čim sam ušao, osetio sam da nisam u kući Engleza. Oni vole lakši nameštaj i ne plaše se praznog prostora, tj. ne smatraju da bi svugde trebalo da bude neki predmet. Nameštaj u kući Popera i njegove supruge bio je težak, kabast i nalazio se baš na mestima kuda sam prolazio - kao kod nas u Beogradu, a i drugde u Istočnoj Evropi.

Poper je bio nižeg rasta, velikih ušiju i s nečim vrlo radoznalim u izrazu. Ličio je na baštenskog patuljka. Poreklom austrijski Jevrejin, govorio je engleski s primetnim nemačkim naglaskom. Odnosio se prema meni zaštitnički, kao da mi je deda. Njegova supruga, mršava žena bolešljivog izgleda, malo je govorila, ali je sve pažljivo pratila. Videlo se da brine o Poperu i da se trudi da utvrdi ko mu je prijatelj, a ko nije.

Poper je bio u onoj tradiciji evropskih mislilaca koji sebe smatraju prorocima od čijih ideja direktno zavisi sudbina čovečanstva. Slušao me pažljivo. Meni je to veoma laskalo. Ali već tada sam se pitao zašto mu je zanimljiv mladić koji jedva da je prešao dvadesetu godinu? Možda je tražio nove sledbenike, i proveravao koliko bih ja to mogao da budem? Interesovala ga je situacija u Jugoslaviji i imao je dobru intuiciju za probleme jedne zemlje u kojoj je diktatura. To nije bio slučaj s mnogim Englezima, koji su često postavljali naivna pitanja, tipa: „A da li se Vi poznajete s Titom?"

Poper je važio za preosetljivog i malo paranoidnog čoveka. Sećam se da je nervozno reagovao na spominjanje nekih filozofskih imena. Mada je u filozofiji bio pristalica najšire slobode i tolerancije, a ne sumnjam da bi bio takav i da je imao vlast, nije važio za tolerantnog u polemikama. Na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (gde je bio profesor, pre penzije i pre nego što sam ga upoznao) njegovu slavnu studiju Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, nazivali su: Otvoreno društvo - napisao jedan od njegovih neprijatelja.

Svojom strašću i nemirom Poper je odudarao od flegmatične Engleske. Gde bi Englezi koristili ironiju i podsmeh, Poper je jurišao iz sve snage. Mada svađalački i pristrasan, njegov duh je nesumnjivo bio izuzetno kreativan i pobuđivao je na razmišljanje. To i jeste prava definicija velikog filozofa.

V

U Londonu sam se sprijateljio s biologom ser Piterom Meduarom i njegovom suprugom Džin, takođe biologom. Sreo sam ih sasvim slučajno, na jednoj večeri. Piter je po ocu bio Libanac, ali majka mu je bila Engleskinja i najveći deo detinjstva je proveo u Engleskoj. Studirao je na Kembridžu, bio profesor u Birmingemu i Londonu, i na kraju direktor jednog svetski poznatog instituta. I on i njegova supruga bili su upadljivo lepi ljudi i imali su izuzetno srećan brak. Mada već u godinama, bili su zaljubljeni jedno u drugo kao da su gimnazijalci. To su čak i javno pokazivali, na primer zagrljajem i poljupcem, istovremeno se šaleći na račun svoje „zacopanosti".

Piterova oblast bila je imunologija. Za svoja otkrića je 1960. podelio s jednim naučnikom Nobelovu nagradu. Čitajući njegove knjige i razgovarajući s njim shvatio sam da je imunologija jedna od najvažnijih grana biologije. Bez nje ne samo što se ne mogu proučavati infektivne bolesti ni praviti transplantacije, već je ona veoma važna i za proučavanje evolucije, a i za dublja, filozofska razmatranja o odnosu jedinke i vrste. Naime, organizam imunitetom, suprotstavljanjem svemu što mu je tuđe, istovremeno i definiše sebe.

Piter je voleo dobro da jede, razumeo se u vina, voleo fudbal i kriket, obožavao operu. Kritikovao je sebe kao oca -Meduarovi su imali četvoro dece - i jednom priznao da su jače emocije u njemu izazivale scene iz opera, posebno Vagnerovih, nego problemi koje je imala jedna od ćerki kada je bila tinejdžerka. Ali iznad svega, voleo je da radi. To je bila droga bez koje nije mogao. Pored naučnog rada, pisao je briljantne knjige o nauci, društvu, umetnosti. Pisao ih je za nestručnjake, ali su ih čitali i naučnici i profesionalni filozofi nauke. Stil mu je bio elegantan i vrlo duhovit. Malo profesionalnih pisaca moglo se pohvaliti tako dobrim perom, a Piter je ipak najveći deo života proveo u laboratoriji.

Piter je o sebi i svom radu govorio i pisao bez ikakvih mistifikacija. Otvoreno je, na primer, priznavao kako je nekoliko godina pravio skupe eksperimente, koji, na kraju se pokazalo, nisu imali smisla. Bez trunke zavisti je govorio o uspesima svojih kolega. Od njega sam mnogo naučio o skromnosti (što ne znači da nema još lekcija koje nisam savladao).

Verovao je u progres i branio ideju progresa u vreme kada je smatrana naivnom. U najtežim trenucima našeg građanskog rata, stalno sam sebe podsećao na Piterove reči kako ljudsko znanje i sloboda, i pored svih tragedija, ipak stalno napreduju.

Piter je bio čovek koji sve ima. Stas i lepotu, srećan brak, decu, svetsku slavu. A onda je - nekoliko godina pre nego što sam ga ja upoznao - dobio težak izliv krvi u mozak. Usledile su teške operacije i spora, nepotpuna rehabilitacija. Sve je podneo s izuzetnim stoicizmom. Čak je napisao duhovit esej o bolnicama. Govoreći o knjigama koje čovek treba da ponese u bolnicu, napominjao je da mogu da se ponesu i ozbiljnije knjige. Ali, dodao je da ako nekome lingvistički spisi Noama Čomskog (poznati kao teško štivo), nisu bili jasni pre bolnice, bolnička atmosfera mu neće pomoći da ih razume. (Peter Medawar, The Threat and the Glory: Reflections on Science and Scientists, Oxford University Press, Oxford 1991, 272. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.))

Piter je, otkrio sam ubrzo, bio prijatelj Karla Popera. Mada je Piter skromno govorio za Popera da je njegov „guru", meni se činilo da je Poperu, opsednutom problemom istine i naučnog metoda, više bio potreban Meduar nego on Meduaru.

Meduarovi su mi ispričali kako je Poper jednom zapitao: „Piter, ti bi umro za istinu, zar ne?" Nisam sumnjao, a ne sumnjam ni danas da bi Piter Meduar zaista to učinio. Ali, kopkalo me nešto drugo. Rekao sam Meduarovima da bi bilo mnogo zanimljivije pitati Popera da li bi on ubio nekoga radi istine.

Jednom su me Meduarovi pozvali na ručak. Gosti su bili jedan češki naučnik, njegova supruga i ćerka. To je bilo početkom osamdesetih godina, i verujem da je samo proverenim poltronima i režimlijama bilo omogućeno da putuju van Čehoslovačke radi naučnog rada. Drugarica profesorica je izrazila gnušanje prema poljskoj „Solidarnosti". Oćutao sam iz obzira prema Meduarovima i da ne pokvarim ukus veličanstvenog pečenog lososa. Drugarica ćerka je bila simpatičnija od majke, ali je imala nečeg razmaženog. Ličila je na ono što smo u Beogradu zvali „sipovsko dete" (tj. ćerka ili sin nekoga ko radi u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove).

Drug profesor je izgledao konvencionalno: odelo, kravata, začešljana kosa, pravilne ali bezlične crte lica. Delovao je i malo uplašeno - da li od Piterovog autoriteta ili od mog prezimena? Za vreme čitavog ručka nije rekao ništa zanimljivo ili duhovito. To je zaista bio uspeh u prisustvu tako briljantnog duha kao što je Meduarov. Piter me posle upitao: „Kako ti izgleda ovaj čovek?" „Sigurno je solidan naučnik, ali sumnjam da je originalan i kreativan." „Tačno tako." Gledajući unazad, trebalo je da dodam i da bi mu se isplatilo da bude Srbin. Jer kod nas bi sigurno bio predsednik akademije nauka.

Ujednoj anketi iz sedamdesetih godina, napitanje koji je po njihovom mišljenju najznačajniji živi britanski mislilac, najviše ljudi je odgovorilo: Piter Meduar. A pre nekoliko godina sam u razgovoru s jednim visokim britanskim diplomatom primetio da on nikada nije čuo za već pokojnog Pitera.Kada sam ovo kasnije u Londonu ispričao Džin, nije se začudila. Mnogi ljudi su jednostrano obrazovani.

VI

Kada sam magistrirao političke nauke i sociologiju, nisam znao koju temu da uzmem za doktorsku disertaciju. To je jedan od razloga što sam se odlučio za sociologiju Rejmona Arona. Naime, Aronovo delo činilo mi se kao dobar izbor upravo zbog svoje raznovrsnosti. Aron je pisao o demokratiji i totalitarizmu, međunarodnim odnosima, industrijskom društvu, politici i ratu. Aron je i najpoznatiji francuski kritičar marksizma, što me je takođe privuklo.

Da bi se počelo s ovom disertacijom, trebalo je naučiti francuski i pročitati Aronove knjige (već tada, krajem sedamdesetih, bilo ih je dvadesetak). Ali pre nego što sam obavio ove pripreme, Jugoslovenska narodna armija me ošišala, obukla u sivomaslinastu uniformu i poslala da čuvam jugoslovenskoaustrijsku granicu. (Bar sam imao sreće da su tih godina slovenački teritorijalci pucali na nas graničare samo na vežbama i manevarskom municijom.) A kada sam izašao iz vojske, odlučio sam da pišem tezu o nacionalizmu u Jugoslaviji.

Aron je sigurno najveći francuski posleratni sociolog, kao što je bez sumnje Kami najveći francuski pisac tog perioda. Ali i jednog i drugog je veliki deo francuske intelektualne elite ignorisao i čak prezirao. Mnogo više su značili intelektualcima iz Istočne Evrope. U Francuskoj je bio u modi marksizam. Umesto slobode, trebalo je podržavati klasnu borbu, a zalaganje za toleranciju i humanizam bilo je malograđansko i buržoasko. Krajem osamdesetih godina i Aron i Kami će trijumfovati i biti opšteprihvaćeni kao moderni klasici. Ali intelektualci koji su se formirali, između ostalog, i na preziru prema Aronu i Kamiju, danas su u najboljim godinama. Promenili su svoju levičarsku ideologiju, ali je ostala stara površnost. Primeri: Finkelkrot, Gliksman, Anri Levi.

Imao sam nekoliko susreta s Aronom i svi su bili prijatni. Sećam se jedog razgovora o Nemačkoj. Aron je smatrao da bi Nemačka ostvarila hegemoniju u Evropi - toliko su njena privreda i kultura bile snažne - da Nemci nisu imali velike ambicije za vojnim osvajanjima, koja im, u suštini, nisu bila neophodna. Tako su bez prave potrebe jurnuli i u Prvi i u Drugi svetski rat. Šta bi danas rekao Aron o ujedinjenoj Nemačkoj i njenom traganju za svojim mestom u Evropi i u svetu?

Aron je bio protivnik socijalista, koji su u to vreme govorili o rušenju kapitalizma (da bi se posle prve sasvim neuspešne godine Miteranove vladavine pretvorili u reformiste) i, naravno, protiv komunista, ali se nije oduševljavao desnicom. Degolisti su mu izgledali malo staromodni nacionalisti, a Žiskar površni tehnokrata. S njim je povremeno razgovarao telefonom. Rekao mi je da nije u redu što Žiskar kao predsednik republike „izlazi s devojkama". Aron je imao velikih simpatija za disidente u Istočnoj Evropi i odlično razumevao njihov položaj. U Jugoslaviji se plašio hrvatskog nacionalizma i spominjao ustaše i njihove zločine. (I inače sam na Zapadu povremeno susretao ljude zabrinute zbog hrvatskog nacionalizma i sa simpatijama za Srbe. Ali, u ovom građanskom ratu Srbi su potpuno izgubili prestiž i status žrtve koji su imale zbog svoje uloge i stradanja u Drugom svetskom ratu.)

VII

U vreme dok sam radio doktorat na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, direktor je bio Ralf Darendorf, čuveni nemački sociolog i glavni ideolog nemačke Liberalne partije, čiji je šef bio Valter Šel, predsednik Savezne Republike Nemačke. Centralna tema Darendorfove sociologije bila je sloboda pojedinca u modernom birokratizovanom i ideologizovanom industrijskom društvu, i zalaganje za institucije koje će tu slobodu omogućiti i sačuvati.

Otišao sam na nekoliko njegovih predavanja, ali mi nisu bila mnogo zanimljiva. Činilo mi se da je u intelektualnom opadanju u odnosu na svoje ranije knjige. Ili je možda bio previše zauzet administrativnim poslovima kao direktor.

Pred školom koja se nalazi u centru Londona, nedaleko od Trafalgar skvera, često je bio parkiran njegov mercedes. Bilo je to hrabro, uzevši u obzir da je u školi bilo malih ali vrlo radikalnih i borbenih levičarskih studentskih grupa, koje je luksuzna limuzina mogla da razdraži.

U to vreme, početkom osamdesetih, dobijao sam pretnje za koje je engleska policija smatrala da potiču od jugoslovenske tajne policije. To sam mislio i ja, a i moji roditelji i naši prijatelji. Kasnije sam naišao i na neke konkretnije potvrde. Ali, to je već druga priča. Kada je moj tadašnji mentor saznao za ove pretnje, otišao je kod Darendorfa. I mada je Darendorfu objasnio moje aktivnosti, koje su se sastojale od zalaganja za ljudska prava i za demokratske reforme, i bile protiv bilo kakvog nasilja, tj. upravo u duhu ideja od kojih je i sam Darendorf polazio, on mi nije pružio nikakvu podršku. Niti me makar pozvao na razgovor. A zašto? Verovatno nije hteo da se zameri britanskom i nemačkom političkom establišmentu koji su podržavali naš titoistički komunizam. Očigledno nije bio profesor koji će, kao oni u Kragujevcu 1941, da stane sa svojim đacima pred cev mitraljeza. U međuvremenu ga je engleska kraljica napravila baronom. Sada je lord Darendorf. Nek mu je sa srećom.

VIII

Negde 1985. telefonirao mi je Leopold Labec, bistri, svadljivi, čestiti urednik Pregleda, londonskog časopisa posvećenog Istočnoj Evropi. Lea sam povremeno sretao na konferencijama, a u Pregledu sam prethodne godine objavio jedan esej o nacionalizmu i komunizmu u Jugoslaviji.

Leo je upravo došao s Harvarda. Tamošnji Centar za ruske studije (koji se nije bavio samo Sovjetskim Savezom, već i drugim zemljama Istočne Evrope), prikupio je prilična sredstva za finansiranje naučno-istraživačkog rada. Leo mi je preporučio da se prijavim za mesto gostujućeg naučnog saradnika.

Leo je bio strasan i duhovit polemičar. Jednom je predavao o sovjetskoj sociologiji: „Posle Oktobarske revolucije, jedan ruski sociolog predviđao je skori nestanak porodice. Porodica je još uvek tu; taj sociolog je nestao u Staljinovim čistkama."

Moji poslednji susreti s Leom bili su dok je ležao u bolnici u severozapadnom Londonu. Pošto je bolnica blizu mog stana, često sam ga posećivao. Bolovao je od šećerne bolesti i gangrena je zahvatila nogu. Bila je neophodna amputacija. Dan pre operacije bio sam kod njega. Jedna Engleskinja koja mu je došla u posetu, stalno ga je tešila i nervirala ga. Ja sam s njim vodio razgovor o politici i istoriji kao da je ovo susret kao svaki drugi. Leo je živo i gotovo vedro razgovarao. Bio je zaista hrabar čovek. Setio sam se tada da se u Drugom svetskom ratu, posle savezničkog iskrcavanja u Italiji, borio u poljskim trupama kod Monte Kasina.

IX

Za Harvard sam pripremio dva predloga za istraživanje. Prvi je bio za studiju o problemima jedinstva Jugoslavije pod komunističkim sistemom, a drugi o bosanskim muslimanima. Moji predlozi su prihvaćeni i otišao sam na Harvard krajem leta 1987. Moje kolege u Centru smatrali su pitanje jedinstva Jugoslavije za zanimljivu temu, mada ne mnogo zanimljivu. Ali bosanski muslimani su im izgledali kao gotovo bizaran predmet proučavanja. Mnogi nikada nisu ni čuli za njih. Objašnjavao sam da su važni iz mnogo razloga. Ako se Jugoslavija bude raspadala, biće problema s Bosnom u kojoj su oni najveća grupa. Zanimljivo je i pitanje da li će muslimani postati zasebna nacija - možda već to i jesu? - ili će se priključiti Srbima ili Hrvatima, ili pak prigrliti jugoslovenski identitet. Moje je mišljenje bilo da su oni u procesu formiranja u naciju, koji se ne može ni zaustaviti niti vratiti nazad (i gde bi to „nazad" uopšte bilo?), niti to treba pokušavati. Međutim, malo koga sam uverio u značaj bosanskih muslimana.

Knjigu o jugoslovenskom jedinstvu i komunizmu sam napisao i objavio, a o bosanskim muslimanima samo nekoliko članaka. Izbijanje građanskog rata u Jugoslaviji me odvojilo od ove teme koja me i danas veoma interesuje, i usmerilo ka problemima koji su tim ratom nastali.

Kad sam došao u Centar, najzanimljivija tema bili su događaji u Sovjetskom Savezu. Posebno su kolege bile zainteresovane za sovjetsku spoljnu politiku i za sovjetsko naoružavanje. Svega nekoliko godina kasnije, propašću komunizma u Istočnoj Evropi, Sovjetski Savez će postati „bivši", a Rusija izgubiti na značaju i kao velika sila i kao predmet proučavanja. Bosanski muslimani, međutim, zbog rata u Bosni i njenog raspada, po mom mišljenju nepovratnog, na tri dela -biće jedna od glavnih spoljnopolitičkih tema, kojoj televizija posvećuje ogromnu pažnju i koja se ne skida s naslovne strane Njujork tajmsa.

X

Direktor Centra za ruska istraživanja bio je profesor Adam Ulam. Za vreme šest godina boravka u Centru, viđao sam ga gotovo svaki dan. Nije mnogo govorio, više je voleo da sluša ili da ćuti i razmišlja, ali se iz njegovih povremenih i kratkih rečenica moglo mnogo naučiti. Njegova biografija Staljina smatra se najboljom, a veoma su poznate i njegove knjige o sovjetsko-američkim odnosima i ruskoj istoriji devetnaestog veka. Napisao je i odličnu studiju o sovjetsko-jugoslovenskom sukobu 1948. Adam je doktorirao na temi iz britanske istorije, i tek kasnije se posvetio proučavanju Sovjetskog Saveza. Objašnjavao je: „Zašto da se bavim britanskom imperijom koja propada, kad mogu da se bavim sovjetskom koja napreduje?" Penzionisao se baš u vreme raspada Sovjetskog Saveza. Na oproštajnom predavanju našalio se sa studentima: „Kada sam počeo pre mnogo godina da predajem o Sovjetskom Savezu, planirao sam da završim moju profesorsku karijeru upravo kad propadne Sovjetski Savez."

XI

„Koliko je harvardskih studenata potrebno da bi zamenili sijalicu? Dovoljan je jedan. On drži sijalicu u ruci dvadeset četiri časa i čeka da se svet okrene oko njega." Ovo je samo jedan od mnogih viceva u kojima harvardski studenti misle da se svet okreće oko njih. Harvardski studenti su elita, a drugi ih često vide kao uobražene. Možda to i jesu. Ali ni njima nije uvek lako. Najčešće su bili najbolji đaci, „zvezde" u srednjim školama, a najednom su se našli u sredini gde ima i drugih kao što su oni, često i boljih. Težak je to udarac za ego, ali u suštini vrlo zdrav.

Da se ne bih družio samo s ljudima iz mog Centra koji isključivo razgovaraju o Istočnoj Evropi, uselio sam se kao „naučni radnik u rezidenciji" u jedan od harvardskih studentskih domova. Nisam imao nikakvih obaveza, ali su profesor biologije i njegova supruga, koji su bili na čelu doma, bili vrlo zadovoljni kad god bih za vreme obroka pričao sa studentima. Ti razgovori su mi bili zanimljivi, i iz njih sam dosta naučio o Americi, ali i o drugim delovima sveta, jer je bilo mnogo inostranih studenata.

Čak i kada nismo rasisti, skloni smo predrasudama. U našoj podsvesti pametni i uspešni ljudi su belci, po mogućstvu visoki, lepi i svetle kože. Zato se rado setim zaista malecne Amerikanke kineskog porekla, koja je bila jedan od najboljih studenata u mom studentskom domu. I crnca o kome sam čitao u harvardskim novinama, najboljem studentu druge godine matematike.

Iz mog doma posebno pamtim jednog Amerikanca induskog porekla. Bio je omanjeg rasta i toliko debeo da se jedva kretao. Iskreno govoreći, izgledao je smešno. Da je igrao u nekom jugoslovenskom filmu, sigurno bi dobio ulogu kafanskog trubača, tapkaroša ili čoveka koji viče po dvorištima „stare šerpe, lonce, popravljam". Ne verujem ni da bi mu naše društvo pružilo veće mogućnosti za obrazovanje i zapošljavanje.

Ali, bio je na Harvardu. I iz kratkog susreta s njim videlo se da se radi o izuzetnom mladom čoveku, veoma pribranom i s prirodnim autoritetom. Bio je briljantan student hemije i biologije i hteo je da se posveti medicinskim istraživanjima. Imao je hobi: latinski. U srednjoj školi bio je američki šampion. Jednom sam ga zapitao kojom brzinom može da čita delo Julija Cezara O Galskom ratu. „Oko dvadeset strana na sat", odgovorio je. Rekao sam mu da mnogi ne mogu da čitaju ni prevod tom brzinom. A drugi put sam ga sreo s nekom čudnom gramatikom u ruci. Objasnio mi je da se radi o gramatici latinskog kakav je bio pre nego što je postao „klasični". Valjda mu je to bio hobi u hobiju.

Nema sumnje da je velika privilegija studirati na Harvardu. Jednom je u naš studentski dom došao profesor Blombergen. Nekoliko desetina studenata, obučenih u farmerke, šorceve, majice i sportske košulje, sedelo je po foteljama, sofama i na podu salona okrenutom ka velikom dvorištu, i večeralo s plastičnih poslužavnika. Profesor Blombergen je govorio o „Ratu zvezda", projektu koji je pokrenuo predsednik Regan da se u kosmosu napravi stanica iz koje bi laserski zraci uništavali ispaljene sovjetske interkontinentalne rakete.

Mnogi smatraju da je započinjanje ovog projekta jedan od uzroka propasti komunizma u Istočnoj Evropi. Naime, sovjetsko vođstvo se demoralisalo pred projektom koji ih je stavljao pred težak izbor: ili da izgube paritet s Amerikom u nuklearnom naoružanju, ukoliko projekat uspe, ili da sami počnu da prave nesto slično, što bi značilo novu trku u naoružanju i to s težištem na modernoj elektronici, u kojoj su zaostajali.

Profesor Blombergen je smatrao, za razliku od Reganove vlade, da se ovakav projekt ne bi mogao tehnički ostvariti. To nije bilo mišljenje tek jednog profesora. Blombergen je 1981. dobio Nobelovu nagradu za fiziku za svoj istraživački rad na laserima, i bio je kopredsednik komiteta koji je osnovalo američko nacionalno udruženje fizičara da bi se ispitao Reganov plan.

Išao sam i na mnoga druga predavanja koja su držali svetski državnici, veliki naučnici i književnici. Harvard se nalazi u Kembridžu, gradiću u neposrednoj blizini Bostona. Kao i mnoga druga mala mesta u ovom delu Amerike, Kembridž je prijatan, opušten i pun zelenila, a zahvaljujući Harvardu ima kulturni život velegrada.

XII

Sa svojim ogromnim bibliotekama, modernim laboratorijama, uglednim profesorima, pametnim studentima, i stalnim protokom slavnih posetilaca, Harvard je idealno mesto za intelektualni rad. Ali nekima ni sve ovo nije dovoljno. Ima studenata potpuno posvećenih učenju. Njima smetaju zadirkivanja kolega koji nalaze vremena i za sport, izlaske, filmove ili bavljenje vannastavnim aktivnostima kao što je politika. Zato su osnovali društvo za borbu protiv antiintelektualizma na Harvardu. Nazvali su ga SONG - Society of Nerds and Geeks (u slobodnom prevodu: Udruženje bubalica i knjiških moljaca). „I onako će nas svi zvati 'one bubalice i knjiški moljci', pa što onda da se mi sami tako ne nazovemo", objasnili su predlagači. Prvi zahtev Udruženja bio je da harvardske biblioteke - koje, uzgred budi rečeno, imaju blizu trinaest miliona knjiga, više nego bilo koji univerzitet na svetu - budu otvorene celu noć, tj. dvadeset četiri časa.

XIII

Početkom 1988. zapitao me jedan moj kolega iz Centra za ruska istraživanja da li sam zainteresovan da učestvujem u panel-diskusiji na konferenciji o promenama u SSSR-u, koju organizuju studenti u Teksasu. Ovo „organizuju studenti" nije mnogo obećavalo. Ali, interesovalo me da vidim Teksas, pa nisam odmah odbio. „Na kom je to univerzitetu?", zapitao sam. „Zove se Poljoprivredni i mehanički koledž." Moje sumnje su se povećavale: „A u kom se gradu taj koledž nalazi?" „Pa, nije u gradu. Mesto u stvari nema imena, na mapi je obeleženo kao 'Stanica koledža'. Nalazi se na dva sata vožnje od Hjustona."

Nema imena! Ovo je još gore. Ali stvarno sam želeo da vidim Teksas, pa još uvek nisam odbio. „A ko bi još učestvovao na toj panel diskusiji?" Očekivao sam otprilike odgovor „najbolji student poljoprivrednog mašinstva i kapiten studentskog (američkog) fudbalskog tima", pa da najzad odbijem. „Sovjetski i britanski ambasador u Ujedinjenim nacijama." „I oni su taj poziv već prihvatili?", bio sam i dalje sumnjičav. „Pa da, naravno." I onda mi je za učešće u konferenciji ponudio daleko najveći honorar koji mi je iko do tada a, na žalost, i od tada ponudio.

Teksas A&M („A" stoji za „Agricultural", a „M" za „Mechanical"), ubrzo sam saznao - je univerzitet s nekoliko desetina hiljada studenata, koji ima svetski renome u hemiji i biologiji, i rival je univerzitetu u Ostinu. Univerzitet je državni i školarina nije visoka. Kada sam stigao zadivile su me zgrade univerziteta. Studentski domovi su bili kao bolji hoteli, a Hala bivših studenata (vrlo važno telo na američkim univerzitetima, jer skuplja novac za univerzitet) bila je veličanstvena zgrada od betona, mermera i stakla. Spolja gledano, Teksas A&M činio se bogatiji od Harvarda koji kao da svoje bogatstvo skriva.

Velelepna zdanja na Teksas A&M delimično su rezultat jakog uticaja građevinskih firmi i građevinskih sindikata na politiku Teksasa. Oni su zajednički postigli da se izglasa zakon po kome izvestan procenat novca koji država Teksas dobije od poreza na naftu mora da se utroši na gradnju. Posebno su sedamdesetih godina, u vreme naftne krize, to bile ogromne pare.

Studenti Teksas A&M bili su izuzetno srdačni i predusretljivi i zaista su sve besprekorno organizovali. Kada bih bio poslodavac, bez razmišljanja bih zaposlio nekog od učesnika u organizaciji ove konferencije, održavane svake godine s različitom temom. Verovatno je jedan od razloga što studenti rade tako dobro upravo želja da impresioniraju buduće poslodavce. I predavanja na konferenciji bila su na visokom nivou, sa više učesnika poznatih širom Amerike.

Jedan deo studenata su kadeti koji će posle završetka studija ići u američku vojsku. Kada su na poslednjoj, četvrtoj, godini, imaju posebnu privilegiju da nose čizme. Čizme dosežu do kolena i izgledaju prilično neudobno, posebno kada se uzme u obzir topla teksaška klima. Kada sam ja služio vojsku, privilegovanim smo smatrali one koji nisu nosili čizme, već cipele. Najčešće su to bili vojnici s funkcijama u omladinskoj organizaciji, koji su stalno izlazili u grad, nema sumnje radi nečeg što je bilo vrlo, vrlo važno za razvoj našeg socijalističkog društva.

Amerikanci su okrenuti budućnosti i opsednuti progresom, ali istovremeno vole i tradiciju - čak toliko da kad je nema, onda je izmisle. Najveći sportski događaj na Teksas A&M-u je utakmica u američkom fudbalu protiv Ostin univerziteta. Pošto je na nekoj davnoj utakmici - „davno" u velikim delovima Amerike znači sve što je pre Drugog svetskog rata - tim ostao bez dovoljno igrača, jedan od navijača je ustao i ponudio se da on uđe u igru. Da bi ovekovečili taj duh samopožrtvovanja, navijači za vreme čitave utakmice stoje.

Maskota fudbalskog tima je pas, zaboravio sam koje rase. Nekoliko njegovih prethodnika sahranjeno je u lepim kamenim grobnicama na stadionu, okrenutim ka tabli s rezultatima. A noć pred utakmicu, studenti prave od drveća koje dovlače iz obližnje šume, lomaču nekoliko desetina metara visoku. Tvrde za nju da je najveća na svetu.

U Americi sve mora da bude najveće. Ako to nije, onda se nađe poddisciplina ili uska kategorija u kojoj jeste. Tako, recimo, univerzitetska biblioteka ko zna koja po veličini, ističe da je prva po određenoj zbirci. Ako nije ni to, onda ima zbirku koja najbrže raste. A ako nije čak ni to, onda je najveća zbirka u tom delu Amerike. Razmišljajući na taj način, utvrdićemo da ima dosta stvari u kojima smo najbolji, najjači.

Ali trebalo bi se odupreti ironičnim primedbama na račun Amerike, posebno na račun američke provincije koja je zaista u tom pogledu izazovna. Jer posle mnogo godina, i dalje su mi u sećanju, srdačni, vedri, energični i gostoljubivi „Egis" (Aggies), kako se nazivaju studenti Teksas A&M.

XIV

Krajem sedamdesetih godina pojavio se na Oksfordu predlog da se mome ocu Milovanu Đilasu dodeli počasni doktorat. Za to se zalagao i oksfordski profesor ser Ajzaja Berlin, jedan od najznačajnih političkih filozofa na svetu. Ali Forin ofis se usprotivio. Ovo su mi saopštili nezavisno jedan od drugog profesor Bernard Krik i jedan britanski televizijski producent. Oni su prethodno, opet nezavisno jedan od drugoga, razgovarali s Berlinom.

Britanske diplomate su valjda smatrale da bi počasni doktorat jednom disidentu ugrozio dobre odnose s Titovom Jugoslavijom. Naravno, Oksford ne zavisi od britanske vlade i ne mora da je sluša. Čak je često u sukobu s njom. Ali Britanci izbegavaju da prave neprijatnosti svojoj vladi u inostranstvu. Pogrešan stav, naravno, i ne baš moralan, ali razumljiv kod zemlje koja je istovremeno i ostrvo i bivša imperija.

Inače, na insistiranje Forin ofisa, Londonska politehnička škola dala je počasni doktorat iz hemije Eleni Čaušesku, supruzi rumunskog komunističkog diktatora i diktatoru nad rumunskim naučnicima. To se verovatno smatralo za vešt i rafiniran spoljnopolitički potez, kojim se pomaže nezavisnost Rumunije od Sovjetskog Saveza. Britanska štampa je protestovala - ali tek pošto su diktator i diktatorica bili svrgnuti i bez suda, sramno, streljani.

Đido je krajem osamdesetih godina dobio nekoliko počasnih doktorata. Ali tada je komunizam već sišao s istorijske scene u Evropi. Disidentima i borcima za ljudska prava, međutim, trebalo bi odati priznanje upravo u vreme kada su progonjeni. Tada im ona pomažu, jer jačaju njihov položaj.

U maju 1990, Đido je primao počasni doktorat na Novoj školi za socijalno istraživanje. Ovu vrlu uglednu akademsku instituciju, posebno čuvenu po postdiplomskim studijama, osnovala je tridesetih godina Rokfelerova fondacija za naučne radnike koji su bežali iz Evrope pred fašizmom.

Moji roditelji sletali su na njujorški aerodrom Kenedi, verovatno najhaotičniji na Zapadu. Išao sam da ih dočekam zajedno s jednom američkom prijateljicom. Službenici aerodroma su nas uputili na jedan od bezbroj izlaza. Čekali smo i čekali. Čak nije bilo ni zvučnika s koga bi mogli da čujemo informacije. Kada bi pitali službenike zašto putnika iz Beograda još nema na izlazu, rekli bi nam da samo što nisu naišli. Tako je prošlo otprilike sat vremena od dolaska aviona. Onda se moja prijateljica slučajno odšetala i saznala da smo na pogrešnom mestu. Odjurili smo kroz hodnike do pravog ulaza. Tamo su nas čekali umorni, zabrinuti i, naravno, beskrajno obradovani moji roditelji.

Posle zagrljaja i poljubaca, Đido mi je ispričao kako u blizini izlaza nije bilo stolice na koju bi mogao da sedne, a nije želeo da se udaljava da se ne bismo mimoišli. Pošto mu je kao srčanom bolesniku bilo zabranjeno da stoji, na kraju je seo na pod, a kako se hodnikom prolazi, nije imao gde nego blizu kante za otpatke. „Sedim ja tako pored kante za otpatke i mislim: Eto ti počasni doktorat!" Zapamtio sam ovu šalu jer sažima duboko ukorenjeno nepoverenje svih nas Balkanaca prema velikom svetu, čak i kad nas taj svet gosti i nagrađuje.

Dodela doktorata je bila svečana, ali ne mnogo zanimljiva. Jedan od nagrađenih bio je Džordž Soroš, veliki dobrotvor obrazovnih i kulturnih institucija i projekata. Održao je slabo i, na sreću, kratko predavanje o situaciji u Rusiji i Istočnoj Evropi. Ne sećam se tačno šta je rekao. Verujem da se i on trudi da se ne seća.

XV

Moje iskustvo s Amerikom veoma se razlikuje od onoga koje su mi pre odlaska nagoveštavali. U Americi moraš za sve da se boriš, govorili su mi. Ako hoćeš da nađeš posao, treba da se prijaviš na sto mesta. Za sve intervjue za posao pripremaj se psihološki. Čak vodi računa o najmanjem delu odeće. Ako želiš da objaviš knjigu, moraš da pišeš desetinama izdavača. Konsultuj posebne knjige u kojima je objašnjeno kako se to čini. I tako dalje.

Ukratko, ko ne juri okolo, ne nudi se, ne zapinje i ne prilagođava se, teško njemu!

Sve ovo nije tačno. U Americi je za uspeh dovoljno raditi ono što čovek voli i u šta veruje. Da, treba biti vredan, ali ne previše. Ima valjda i drugih stvari u životu osim rada. Posebno savete ne bi trebalo slušati. Oni uzimaju mnogo vremena i čine čoveka preplašenim, jer stalno ima utisak da mu neke tajanstvene sile odlučuju o sudbini.

Čekajte mirno da Amerika Vas pronađe, i ona će to učiniti. Družite se s ozbiljnim i pametnim ljudima, ne brinite mnogo o novcu i ne prilagođavajte se. Inače ćete postati kao mnogi drugi, i kada se bude biralo između Vas i tih drugih, izabraće njih, jer su Amerikanci. Ako budete dovoljno dugo svoji, ubedićete Ameriku da je Vaš rad nešto što je njoj stvarno potrebno. Pre toga ubedite sebe da radite nešto važno. Najbolji način da to učinite je da stvarno radite nešto važno.

Preko doktorata na temu koju sam ja smatrao važnom i preko članaka koje sam pisao po slobodnom izboru, stigao sam do instituta na Harvardu. Tamo sam se bavio temom koja mnogima u početku nije izgledala posebno interesantna, a na kraju je sam taj institut preporučio moj rukopis izdavaču, Harvardskoj univerzitetskoj štampi, koji ga je objavio. Kada su se prikazi moje knjige pojavili u američkoj štampi, počeli su da stižu i pozivi časopisa za tekstove i televizije za učešće u programima i diskusijama.

Ali, kada mi je na Harvardu bilo tako dobro, zašto sam se 1993. vratio? Iz mnoštva razloga i ni zbog čega: iz radoznalosti (nema smisla da moji prijatelji gledaju uživo kako propadamo, a ja na američkoj televiziji); iz želje da više pišem na srpskohrvatskom, a manje na engleskom; zbog vezanosti za roditelje i prijatelje (telefonski računi za međunarodne razgovore su mi veći u Americi nego ovde - znači da ovde ipak imam više bliskih i dragih nego tamo); zbog užasa pred besmislom koji nas je zahvatio i uverenja da se u borbi protiv tog besmisla nalazi pravi smisao; zato što mi je dosadilo da pišem za Amerikance i da u svakom tekstu i predavanju pričam od početka ko je ko, i šta je šta; iz nostalgije za panjem u mom dvorištu, jedinim što je ostalo kada je veličanstveni orah posečen.

XVI

Čitajući ovo što sam gore napisao, plašim se da sam čitaoca malo obmanuo. Naime, moj boravak u inostranstvu i moji univerziteti bili su manje zanimljivi i uzbudljivi. Jer, ja sam najviše vremena proveo pišući i čitajući, a to su aktivnosti koje se odvijaju u samoći. Zato kada mislim na te godine, ne dolaze mi pred oči ni ljudi koje sam sreo, ni univerziteti niti gradovi, već sledeća slika: Sedim sâm u sobi, napolju je oblačno, okružen sam hartijama i knjigama. Razmišljam s kojima od tih knjiga se slažem, a s kojima ne. I da li imam neku ideju koju vredi staviti na hartiju.