Havelova drama

Prošle godine proslavljena je desetogodišnjica čehoslovačke „somotske revolucije" koja je ne prolivši ni kap krvi svrgnula komunistički režim, uvela višepartijsku demokratiju i kao čarobnim štapićem pretvorila Vaclava Havela, dramskog pisca i disidenta, u predsednika republike. Za mnoge svoje zemljake on je bio novi predsednik-oslobodilac, kako je glasila i zvanična titula legendarnog Tomaša Masarika, profesora filozofije koji je 28. oktobra 1918, na ruševinama Austro-Ugarske poražene u Prvom svetskom ratu, proglasio nezavisnu Čehoslovačku. Havelov trijumf ličio je na političku bajku: pero je pobedilo mač i donedavni politički zatvorenik preselio se u Praški dvorac. Čak je i bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer na trenutak zaboravio svoju privrženost „realističkom" shvatanju politike kao odnosa snaga i opisao Havela kao „ličnost koja nadahnjuje".

Godine 1992. Slovaci su se opredelili za samostalnu državu i Čehoslovačka je prestala da postoji. Ali i posle ovog „somotskog razvoda" Havel je ostao u dvorcu kao predsednik Češke Republike, jedne nesumnjivo demokratske države s tržišnom privredom i vladavinom zakona po zapadnom uzoru, koja je uz to već godinu i po dana članica NATO-a. Politički sistem, međutim, nije pustio korene i fasada potrošačkog društva ne može da prikrije tri godine recesije, bankrotstvo mnogih preduzeća i raširenu korupciju. Česi zato smatraju da su u protekloj deceniji prilično postigli, ali i propustili mnogo prilika. Oni se više ne nadaju da će povratiti mesto koje su između dva svetska rata imali među evropskim narodima, kada se njihova industrija uspešno takmičila s nemačkom, niti da će u skoroj budućnosti biti primljeni u Evropsku uniju. (Češka i Slovačka postale su članice Evropske unije 1. maja 2004. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.))

I

Komunistički režim jeste ograničavao slobodu stvaralaštva, ali cenzura, kako to dobro primećuje oksfordski profesor filozofije Džordž Štajner, može da bude i muza. Ona je doista nadahnjivala češke filozofe, pisce i umetnike koji su se s velikom moralnom ozbiljnošću bavili društvenim pitanjima. Drame Vaclava Havela, pisane u duhu evropskog pozorišta apsurda i prožete humorom, nesumnjivo su bile daleko od vrhova pozorišne umetnosti. Pa ipak, one su privlačile međunarodnu i, kada nisu bile zabranjene, čehoslovačku publiku, time što su smelo i lucidno secirale staljinističku dogmu i tiraniju. Iako praški kulturni život uživa i danas međunarodni ugled, kako zbog brižljivog čuvanja tradicije tako i zbog smelih modernističkih eksperimenata, izgubio je svoj nekadašnji društveni značaj.

Početkom devedesetih godina predsednik Havel je uživao podršku osamdeset posto svojih zemljaka i igrao je važnu ulogu na evropskoj političkoj sceni. Već nekoliko godina, međutim, brojni komentatori ga opisuju kao neuspelog predsednika. Česima su dosadile njegove propovedi o moralu u politici, a međunarodnu javnost ne zanimaju njegove otrcane fraze, kao na primer one da je budućnost čovečanstva važnija od interesa vlastite zemlje ili da se hitno mora zaštititi prirodni svet. Uz to on zvuči neiskreno kada se žali na težinu svoga posla i ističe kako bi mu bio miliji slobodni život pisca. Kao što Džon Kin pokazuje u knjizi Vaclav Havel: Politička tragedija u šest činova, prvoj velikoj biografiji češkog vođe objavljenoj na Zapadu, Havel se takođe prenemagao kako ne želi da bude predsednički kandidat, ali ne samo da je pretio i gazio preko drugih da bi stigao do vrha, već se i sada žestoko bori da na tom vrhu ostane. (John Keane, Václav Havel: A Political Tragedy in Six Acts, Bloomsbury, London 1999.)

II

U decembru 1989. Havel je održao nekoliko tajnih sastanaka s Aleksandrom Dubčekom, omiljenim reformističkim vođom „Praškog proleća", koga je 1968, posle invazije Varšavskog pakta, smenio Brežnjev. Uspeo je da ga ubedi da odustane od kandidature za predsednika republike i traži od članova još uvek komunističke Savezne skupštine da njega izglasaju. Zauzvrat, Havel je obećao da će podržati Dubčeka na prvim slobodnim izborima. Komunista koji je postao demokrata držao se pogodbe, ali disident koji je postao političar nije. Postavši predsednik, Havel je iskoristio sve prednosti koje mu je vlast davala da pobedi na izborima i dao je samo jednu izjavu posredne podrške Dubčeku, ne spomenuvši ga tom prilikom čak ni po imenu.

Dok je Dubček bio na vlasti i borio se za „socijalizam s ljudskim likom", mora se priznati da je ponekad bio neodlučan; posle smenjivanja nije postao disidentheroj. Ali on je imao više iskustva od bilo kog drugog u demontiranju jednopartijskog sistema. Njegovo ime znali su svi Česi i Slovaci i u svetu je bio mnogo poznatiji od Havela. Jedino se za njega moglo sa sigurnošću reći da će mu istovremeno biti lojalni tvrdokorni komunisti koji bi mogli da se posluže silom i da će ga poštovati antikomunisti žedni osvete. Havel danas uviđa da ni Česi ni Slovaci nisu imali koristi od cepanja zajedničke države i priznaje da je premalo učinio da ga spreči. Ali nigde ne navodi da mu je glavna greška bila što nije podržao Dubčeka. Jer, Dubček je kao Slovak koga su prihvatili Česi bio simbol nacionalnog jedinstva i nije teško zamisliti da pod njim ne bi došlo do „razvoda".

Vaclav Havel se već u mladosti borio protiv marksističkog ideološkog apsolutizma i komunističke političke represije. Sloboda je van svake sumnje njegova velika ljubav. Ali kao individualista i boem on nije uviđao da su u politici neophodni kolektivno mišljenje i timski rad. Kin smatra da je Havel želeo da uspostavi krunisanu republiku. Taj harizmatski vođa okružio se odanim savetnicima i da bi uvećao svoju slavu, tražio je društvo slavnih umetnika, čeških i stranih. Posetili su ga, na primer, Džejn Fonda, Frenk Zapa, Rolingstonsi. On nije prihvatao jake ustanove između sebe i naroda. Praćen od dva telohranitelja (jedne plavuše i jedne brinete), Havel je hteo da stigne svuda i da uradi sve. Videvši sebe kao „oruđe vremena", nije imao strpljenja za redovni rad parlamenta i za postupne promene u skladu s ustavom. Sukobi između predsednika republike s jedne strane i skupštine i vlade s druge, neminovno su usledili. U njima je Havel uglavnom podnosio poraze i Kin, koji se plaši koncentracije moći u rukama jednog čoveka i ukazuje na to da deljenje moći znači njeno kroćenje, ne krije svoje zadovoljstvo.

III

Kinova knjiga, pored toga što je biografija Havela, takođe je i istorija Čehoslovačke - „prokletog kaveza za ptice", kako je pesnik-nobelovac Jaroslav Sajfert opisao svoju zemlju, koja je tako često bila bespomoćni plen susednih sila, od Habsburške dinastije u vreme protivreformacije do nacističke Nemačke i Staljinovog Sovjetskog Saveza u dvadesetom veku. Česi prave šale na račun vlastite malodušnosti i konformizma i tačno je da kroz istoriju nisu bili skloni oružanim ustancima i gerilskom ratu. Uvek im je bila milija borba mirnim sredstvima - bilo za versku slobodu i nacionalno oslobođenje, bilo za demokratiju i socijalnu pravdu. Nijedan drugi narod u Evropi ne veruje toliko kao Česi da filozofski argumenti ili književna dela ne samo da mogu da dovedu do političkih promena, nego čak da izmene tok istorije. Zaista je dostojno divljenja kako je jedna tako visoko civilizovana nacija uspela da očuva svoj identitet na središnjoj evropskoj raskrsnici o koju su se otimala carstva.

Mada je u međuratnom periodu i s Masarikom kao predsednikom, Čehoslovačka bila najdemokratskija zemlja u Istočnoj Evropi, a u Srednjoj Evropi mogla se po građanskim i političkim slobodama porediti sa Švajcarskom, mnogi Česi pokazivali su nezainteresovanost za politiku i živeli su kao da slede geslo „ ja, moja žena i deca i moje pilzner pivo". Ipak, bilo je nemalo istaknutih intelektualaca-humanista koji su osećali duboku odgovornost za sudbinu i svoje zemlje i sveta. Takav je bio i otac Vaclava Havela, uspešan poslovni čovek iz bogate porodice koja je između ostalog bila vlasnik filmskog studija Barandov, često nazivanog Holivud Srednje Evrope. On je bio protivnik nacionalizma, „rasnog mesijanizma" i fašizma, i voleo je da drži pomalo nejasne govore u kojima se zalagao da kulturna elita igra veću ulogu u politici, za razvoj individualne svesti i „čistoću političkih ciljeva i sredstava, inteligentan i pošten politički život". Taj ljubazni i poštovani čovek takođe je duboko verovao u odgovornost, koja ni za njega, kao ni kasnije za njegovog sina Havela, nije obuhvatala bračnu vernost.

Kada je Vaclav Havel rođen 1936, zakupci i sluge na porodičnom imanju poslali su mu čestitku s najlepšim željama u kojoj su ga oslovili s „Vaše poštovano gospodstvo". Mada je „Venušeku" u detinjstvu sve pružano, on nije bio razmažen i upisan je u privatnu školu poznatu po strogoj disciplini i visokim akademskim standardima. Mada se na „češkom Itonu" nije istakao, mnogo je čitao i brzo se intelektualno razvijao. Njegova dinamična, pomalo nadmena i zapovednička majka potpuno je bila posvećena njemu i njegovom mlađem bratu. U porodičnom domu okupljala je mlade ljude u diskusione grupe i čak je unajmila poznatog filozofa i porodičnog prijatelja da bude Havelov vaspitač. Glavni Havelov učitelj ipak je bila tragična sudbina njegove zemlje, a nacistička okupacija njegova prva lekcija.

IV

Crvena armija oslobodila je Čehoslovačku 1945. i već 1948. komunistički državni udar stavio je tačku na period koalicionih vlada i relativne slobode. Početkom pedesetih godina Staljin je podstakao nemilosrdne čistke u čehoslovačkoj partiji, koje su dostigle vrhunac u suđenju novembra 1952. generalnom sekretaru Rudolfu Slanskom i još trinaestorici poznatih komunista. Mnogi od njih su se u ratu istakli ili kao vođe pokreta otpora ili komandanti partizanskih jedinica ili su bili zatočeni u nacističkim logorima. Optužnica ih je teretila da su trockistički izdajnici, imperijalistički agenti, špijuni međunarodnog cionizma (mnogi su bili Jevreji), i da su pokušali da odvoje Čehoslovačku od Sovjetskog Saveza. Taj montirani proces bio je svojevrsno remekdelo. I sudije i advokati bili su brižljivo izabrani, scenario s pitanjima tužioca i odgovorima optuženih bio je unapred štampan, održana je i snimljena generalna proba suđenja za slučaj da neki od optuženih odluči da povuče priznanje koje je napravio dok je mučen. Samo nedelju dana posle izricanja presude, Slanski i deset osuđenih su obešeni, njihova tela kremirana, a pepeo rasut po periferiji Praga.

Džon Kin je profesor na univerzitetu Vestminster u Londonu i autor je nekoliko knjiga o nasilju, civilnom društvu, medijima i demokratiji, što su sve teme korisne za razumevanje Havelovog političkog života. Dok je naslov poslednjeg poglavlja „Opadanje", koje se bavi Havelom kao šefom države, sasvim odgovarajući, podnaslov knjige, „politička tragedija" - zbunjuje. Na kraju krajeva, Kin s pravom ceni većinu onoga što je Havel rekao, napisao ili učinio pre nego je postao predsednik. Možda bi, zbog toga, podnaslov „politička drama" više odgovarao, budući da je Kinov Havel pre svega čovek dinamičnih suprotnosti.

Havel je još u ranoj mladosti pokazivao veći dar za politiku nego za umetnost i bio je jedan od onih retkih idealista koji umeju vešto da upravljaju ljudima. Premda se iskreno zalagao za dijalog i otvoren javni život, njegovi prijatelji su mu dali nadimak „Monolog" i često je prikrivao šta zapravo radi. Mada prosvećeni čovek koji veruje u razum, Havel je odlazio astrologu, kraj njegovog bolesničkog kreveta sedeo je vrač, a dok je bio iza rešetaka pokušao je telepatsku komunikaciju s prijateljima na slobodi - bezuspešno, kako sâm priznaje. Supruga je bila stožer njegovog emotivnog života, kao što pokazuju nadahnuta, melanholična, slojevita Pisma Olgi napisana u zatvoru. Ali, istovremeno, Havel je bio toliki ženskaroš da je u poređenju s njim američki predsednik Bil Klinton stidljivi amater. Ne samo što je Havel imao brojne avanture, već je lako prelazio granicu između prijateljstva i seksa, održavao je po nekoliko veza uporedo, a jednom prilikom je čak nagovorio ženu s kojom se zabavljao i njenu ćerku da pred njim zajedno izvedu striptiz.

V

Havel voli udoban život, rado večerava u dobrim restoranima i još kao disident imao je kuću na selu sa slugom koji je stalno živeo u njoj. Sklon je takođe preterivanju - strasan je pušač, mnogo pije i najradije ide da spava u ranim jutarnjim časovima. Pa ipak, mogao je sve da odbaci i da izdrži pendreke i lisice, i lampe za saslušanja i tamne ćelije, nikad ne pomišljajući da se odrekne svojih stavova ili da emigrira.

Hrabrost koju je pokazivao dok su ga progonili nije ga napustila ni posle osvajanja vlasti. Krajem devedesetih godina izdržao je, s dubokim unutrašnjim mirom i pričajući viceve, nekoliko hirurških intervencija, uključujući i jednu zbog raka pluća. Dosledan sebi, Havel bi popušio cigaretu pre operacije i tražio čašu vina odmah posle. Njegov austrijski lekar je izjavio da je „predsednik Havel iznad bolesti". Havelovo zdravstveno stanje i dalje je slabo i u Češkoj mnogi sumnjaju da je on uopšte u stanju da vodi zemlju do kraja mandata.

Havel je naneo veliki udarac svojoj popularnosti kada se ubrzo posle smrti supruge Olge 1996, oženio glumicom sedamnaest godina mlađom od sebe. Za razliku od Amerikanaca koje je hipnotizovao Monikagejt, Česi su ljubavne avanture svoga vođe pratili s priličnom dozom tolerancije. (Aluzija je na politički skandal koji je izbio kada je januara 1998. obelodanjena seksualna veza predsednika Bila Klintona s Monikom Levinski, stažistkinjom u Beloj kući. (Prim. autora uz ovu knjigu eseja.)) Ali sada su bili pogođeni. Voleli su i poštovali svoju prvu damu ne samo zato što je ona bila Havelova odana supruga više od četiri decenije, već i zbog njene skromnosti, izbegavanja publiciteta i neumorne borbe za humanitarne ciljeve. Česi takođe nisu zaboravljali kako je pod komunizmom šarmantna „Olinka", koju je njeno skromno radničko poreklo naučilo da se ne žali, vešto izlazila na kraj s tajnom policijom. Nisu prihvatili Havelovo objašnjenje da se on sada ženi vrlo privlačnom Dašom (skraćeno od Dagmar) Veskrnovom iz zahvalnosti što ga je negovala dok je bio bolestan i spasila mu život.

Pripremajući materijal za biografiju, Džon Kin je razgovarao s mnogo ljudi i nije žalio truda i vremena u istraživanju. On je posvećen svom predmetu i piše s oduševljenjem koje se lako prenosi na čitaoca. Bolje bi, međutim, bilo da se nije upuštao u filozofiranja o revoluciji, prijateljstvu, smrti, strahu, koja su ili opštepoznata i dosadna ili postmodernistička i nejasna. Kin je takođe naivan u nekim svojim sudovima. Kao kada ocenjuje da su anarhični i konfuzni studentski protesti u Parizu maja 1968. bili ozbiljni napori „da se uspostave kontraustanove neposredne demokratije". I pored ovih nedostataka, njegova knjiga je zanimljiva i značajna. Iz nje se može mnogo naučiti ne samo o njenom glavnom junaku, već o istini i laži u politici, tiraniji i otporu, moći i legitimitetu.