Boj se bližnjega svog: Raspad Jugoslavije


Pošto se granice u Istočnoj Evropi stalno menjaju, one označene na mapi moraju se primati s rezervom. - Nota bene na svilenoj geografskoj karti Istočne Evrope koja je u Drugom svetskom ratu davana britanskim oficirima spuštanim padobranom iza neprijateljskih linija.

Stvaranje Jugoslavije 1918. i preko sedam decenija njenog postojanja odražavali su mnoge sličnosti između njenih nacionalnih grupa i njihovu želju da stvore jednu modernu državu. U isto vreme, oblikovanje ove države nije izbrisalo zasebne istorijske mitove i političke lojalnosti ovih različitih nacionalnih grupa. Komunistički režim zaveden 1945. jeste uspeo da spreči nacionalne sukobe da izbiju na površinu. Ali, propustio je da sagradi političke ustanove i odneguje građansku kulturu koje su neophodne da bi se prevazišle istorijske napetosti. Pad komunističkog režima doveo je stoga do buđenja starih i pokretanja novih nacionalističkih suparništava.

Nacionalističke ambicije, strahovi i bolesno osećanje osujećenosti kod grupa koje sačinjavaju Jugoslaviju, koji čine pozadinu građanskog rata započetog 1991, nisu stoga bili izmišljotine nacionalističkih intelektualaca ili političkih elita. Pa ipak, jugoslovenskog građanskog rata ne bi bilo da elite - a posebno predsednik Srbije Slobodan Milošević i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman - nisu svojom propagandom i politikom neodgovorno i hotimično manipulisali nacionalističkim osećanjima. Snaga nacionalističkih strasti, uzmućenih od ovih oportunističkih vođa, ne samo što je učinila sukob neizbežnim, već je takođe učinila rat izuzetno svirepim. Nove granice stvorene su ne samo silom, već i „etničkim čišćenjem" i silovanjem, progonjenjem i ubijanjem civila.

Cilj ovog poglavlja je da pruži istorijsko tumačenje zašto se Jugoslavija raspala i zbog čega su nacionalistička osećanja pojačana do tačke na kojoj su pokrenula surovu borbu. Mene najviše zanima međusobni uticaj nacionalnih identiteta koji su dugo postojali i manipulacije tim identitetima od strane oportunističkih političkih vođa. Pokazaću da se rat, mada podstican padom komunističkog režima, sigurno odigrao u sredini pogodnoj usponu nacionalističke politike, posebno u svetlu slabosti građanskih ustanova. Ali namerno stavljanje u pokret nacionalističkih osećanja i rivalstvo među političkim elitama bili su ti koji su učinili neminovnim izbijanje nasilja. Takođe ću obrazlagati da je učešće Zapada, mada jeste ograničilo razornost rata, bilo nedovoljno i nedelotvorno. Odlučnija i nametljivija akcija od strane Zapada, uključujući i upotrebu vojne sile, zaustavila bi, ako ne sprečila, ovu najskoriju rundu sukoba na Balkanu.

 

Južnoslovenski identiteti

Do dvadesetog veka, veći deo Srednje i Istočne Evrope bio je podeljen između velikih carstava - ruskog, nemačkog, austrijskog i osmanskog - koja su obuhvatala različite nacionalne grupe.
(Odražavajući evropsko iskustvo, Oksfordski rečnik engleskog jezika (Oxford English Dictionary) definiše naciju kao „posebnu rasu ili narod, koju karakteriše zajedničko poreklo, jezik i istorija".)
Kako su se nacionalne ideologije i pokreti širili Evropom tokom devetnaestog i dvadesetog veka, ove grupe su (obično na osnovu zajedničkih jezika) razvile odvojene političke lojalnosti i krenule da grade zasebne nacionalne države. U slučaju Jugoslavije, znatne sličnosti između njenih nacionalnih grupa u jeziku, etničkom poreklu i običajima činile su je gotovo homogenom nacionalnom državom. Izuzev dve velike manjine u Srbiji - Albanaca na Kosovu i Mađara u Vojvodini - Južni Sloveni su predstavljali nadmoćnu većinu stanovništva. Godine 1918, osećanje istovetnosti kod Južnih Slovena bilo je glavna snaga iza ujedinjenja Srbije, Crne Gore i južnoslovenskih pokrajina Austro-Ugarske koja se raspadala. Nova država prvo se zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je 1929. preimenovana u Jugoslaviju, što znači „zemlja Južnih Slovena". (Poveće nemačke i italijanske manjine takođe su živele u Jugoslaviji, ali su otišle - bilo iz straha bilo što su naterane - nakon sloma fašističke Italije i nacističke Nemačke.)

Razlike u običajima i tradicijama jesu postojale, ali su one prvenstveno bile duž regionalnih, a ne nacionalnih linija. Razlike između dve oblasti naseljene od iste grupe (na primer, između Hrvata iz Dalmacije i Hrvata iz Zagorja, područja oko Zagreba i Varaždina) bile su često veće nego one između dve oblasti različitih grupa (na primer, između Hrvata iz Dalmacije i Srba i muslimana iz Istočne Hercegovine).
(Hrvati iz Dalmacije često su viši i tamniji od Hrvata iz Zagorja. Što je značajnije, dve grupe govore tako različite dijalekte da imaju velikih teškoća da opšte jedna s drugom. Svojim načinom života dalmatinski gradovi su po mnogo čemu deo sredozemne kulture, dok je Zagorje kulturom više deo srednjoevropske panonske ravnice. Hrvati iz Dalmacije i Srbi i muslimani iz istočne Hercegovine ne pokazuju fizičke razlike, jezički su vrlo slični i njihovo seljaštvo ima vrlo slične običaje i stavove.)
Nacionalne grupe u Jugoslaviji takođe su se manje razlikovale između sebe nego od svojih suseda, s mogućim izuzetkom Bugara koji su takođe Južni Sloveni. Mnoge postojeće nacionalne države - Nemačka i Italija, na primer - ujedinjuju grupe koje su znatno više kulturno heterogene od Južnih Slovena.

Tri jugoslovenska jezika - srpskohrvatski (ili hrvatsko-srpski), makedonski i slovenački - ne predstavljaju nesavladive prepreke opštenju i spajanju u celinu Južnih Slovena. Velika većina koristi srpskohrvatski kao svoj maternji jezik, a većina Makedonaca i Slovenaca lako ga uči budući da su tri jezika blisko srodni.

Što se religije tiče, Srbi, Crnogorci (koji se u većini osećaju blisko srodni Srbima) i Makedonci su pravoslavci. Hrvati i Slovenci su katolici, a Bosna i Hercegovina ima poveliko južnoslovensko muslimansko stanovništvo. Ali dovodilo bi u zabludu kada bi se tvrdilo da su razlike u veri glavni uzrok južnoslovenske nesloge. Religija je igrala samo posrednu ulogu u podsticanju sukoba među Južnim Slovenima - kroz oblikovanje kulture i običaja koji su zatim uticali na političke lojalnosti.

Kod Južnih Slovena, najvažniji činilac u oblikovanju ovih lojalnosti koje se međusobno nadmeću bili su istorijski zasnovani identiteti i udruživanja. Mitom prožete istorijske uspomene i odanost državama inspirisanim tim uspomenama glavni su izvor rascepa i sukoba. Pošto su južnoslovenski identiteti ukorenjeni u osećanju, uverenju i mašti, često su viđeni kao proizvoljni. Za mnoge hrvatske nacionaliste, na primer, srpska manjina u Hrvatskoj nije imala pravog razloga da sebe proglasi srpskom; ovi ljudi živeli su na hrvatskoj teritoriji, nisu se izgledom razlikovali od Hrvata i govorili su isti jezik. Što se Srba tiče, obično su ih morali uveravati da Hrvati nisu katolički Srbi, već narod s različitim nacionalnim identitetom. Odbijanje većine muslimana da sebe smatra bilo Hrvatima bilo Srbima često je nailazilo na ljutitu nevericu kod hrvatskih i srpskih nacionalista.

Nepostojanost nacionalnih identiteta i verskih pripadnosti snosi glavnu odgovornost za neuhvatljivu prirodu nacionalne svesti u Jugoslaviji. Kod Južnih Slovena, promene vere bile su česte, posebno u drugoj polovini petnaestog i u šesnaestom veku, kada su posle osvajanja Turaka Osmanlija bosansko plemstvo i mnogi seljaci prešli u islam. Preveravanja su se nastavila i u drugoj polovini devetnaestog veka. Vera se menjala češće iz straha i radi lične koristi nego iz religijskih ubeđenja.
(Osmanlijsko osvajanje Carigrada 1453. bilo je jedan od činilaca koji su naveli Ferdinanda i Izabelu da krajem veka ponovo zadobiju Granadu i nametnu versko jedinstvo Španiji proterujući muslimane i Jevreje. Ova verska nasrtljivost i potonja katolička protivreformacija ojačali su zauzvrat odlučnost Turaka Osmanlija, koji su dovršili osvajanje Bosne 1463. Da bi svom carstvu trajno prisajedinili ovu glavnu graničnu zemlju okrenutu ka katoličkoj Srednjoj Evropi, odlučili su da je učine muslimanskom.

Uopšteno govoreći, prisilna preveravanja bila su retka u islamskom svetu. Ali u slučaju bosanskog plemstva Turci su primenili izvestan pritisak; takođe su ponudili privredne i političke prednosti. Većina plemstva je preverila. Oni kmetovi koji su ih sledili, bilo zbog pritiska ili iz vlastitog izbora, znatno su poboljšali svoje životne prilike u poređenju s onima koji to nisu učinili.

Vidi, inter alia, Branislav Đurđev, „Bosna," Encyclopedia of Islam, 1954, vol. 1, 1261-1275; Sima Ćirković, Istorija srednjovekovne bosanske države, Srpska književna zadruga, Beograd 1964; Jaroslav Šidak, Studije o „Crkvi bosanskoj" i bogumilstvu, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb 1975; John V. A. Fine, "The Medieval and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society," in Mark Pinson, ed., with a foreword by Roy P. Mottahedeh, The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia, Center for Middle Eastern Studies, Harvard University, Cambridge, Mass. 1994. Uvek treba imati na umu da postoje ozbiljna razmimoilaženja među naučnim radnicima oko kretanja u Bosni u toku petnaestog i šesnaestog veka.
)

U devetnaestom i dvadesetom veku, granice između nacionalnih grupa, posebno između Srba, Hrvata i muslimana, često su prelažene bez promene vere. Srbi muslimani i Hrvati muslimani, Srbi katolici i Hrvati pravoslavci mogli su se naći, mada pretežno među obrazovanim stanovništvom. Hrvatski i srpski identiteti bili su dovoljno sekularni da prime neistovernike za sunarodnike. Samo su bosanski muslimani bili tako prožeti verskim identitetom da je svako ko je želeo da bude deo te nacionalne grupe morao da prihvati muslimansku veru.

Nacionalni identiteti ponekad bi se menjali iz generacije u generaciju. Pradeda bi mogao da bude musliman, deda Srbin musliman, otac Hrvat musliman, a sin bi mogao da se vrati privrženostima pradede. Pojedinac bi mogao da promeni njegov ili njen nacionalni identitet više nego jednom, i onda da se vrati izvornom. Bosanska izreka da čovek može biti siguran u kojoj veri je rođen, ali nikada ne zna u kojoj će veri umreti, još je istinitija za nacionalni identitet.


Putanja srpskog i hrvatskog nacionalizma


Srbi i Hrvati preovlađivali su u Jugoslaviji, čineći više od polovine stanovništva zemlje i obrazujući ogromnu većinu u tri središnje i najveće republike - Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Približno dvadeset i četiri posto srpskog stanovništva živelo je van Srbije (i njenih pokrajina Kosova i Vojvodine), dok je dvadeset i dva posto hrvatskog stanovništva živelo van Hrvatske. Pošto su svi južnoslovenski muslimani živeli pomešani sa Srbima i Hrvatima i budući da su se Crnogorci poistovećivali sa Srbima, napetosti između Srba i Hrvata težile su da se prošire na čitavu Jugoslaviju. Samo Slovenija na severu i Makedonija na jugu (a obe imaju vrlo male srpske i hrvatske zajednice) bile su povremeno u stanju da se izdvoje od srpsko-hrvatskog suparništva.

Srpsko-hrvatski sukob tiho je ključao tokom cele istorije Jugoslavije. Kada je Jugoslavija stvorena 1918, mnogi Srbi i Hrvati bili su već puni snažnih nacionalističkih osećanja koja su ometala razvoj lojalnosti zajedničkoj državi. U međuratnom periodu, vladajući režimi su tvrdili da streme prosvećenoj politici koja bi prevazišla centrifugalne sile nacionalizma. Ali i ti režimi i opozicione stranke imali su nacionalističkih sklonosti. Ove težnje bile su pogoršane agrarnim problemima tog perioda. Mada je 1919. agrarna reforma ukinula ostatke feudalizma, ona nije donela blagostanje seljaštvu. Seljacima su nametani veliki porezi i vrlo malo sredstava je ulagano u poboljšavanje poljoprivrede. Političke stranke redovno su odvraćale pažnju seljaka nacionalističkom retorikom ili okrivljavale drugu stranu za teško stanje seljaka i čineći to pogoršavale napetosti među nacionalnim grupama.

Krajem tridesetih godina, Komunistička partija Jugoslavije razvila je novu strategiju prema nacionalnom pitanju. Ta strategija ciljala je na okončanje srpske „hegemonije" i unapređivanje položaja neSrba, uz istovremeno očuvanje Jugoslavije. (Mada nije bilo srpske hegemonije u privredi, Srbi su preovlađivali u državnoj upravi, diplomatskom koru i vojsci. Dinastija je takođe bila srpska i srpske političke partije gotovo uvek su igrale vodeću ulogu u vladi. Vidi Stevan K. Pavlowitch, Yugoslavia, Benn, New York 1971; Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics, Cornell University Press, Ithaca 1984; Aleksa Djilas, The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution, 1919-1953, Harvard University Press, Cambridge, Mass. 1991, 79-83, 128-149). Ovakva politika i uspesi komunističke stranke u suzbijanju pokolja tokom Drugog svetskog rata povećali su ugled partije i pomogli joj da dođe na vlast na kraju rata. Partija će u stvari održati mnoga od svojih obećanja u vezi sa nacionalnom jednakošću u okviru ujedinjene Jugoslavije. Problem je bio u tome, kao što ću raspravljati kasnije, da se nijedno od ovih dostignuća nije ukorenilo u trajne političke ustanove. Partija nije uspela da uspostavi postojan federalni sistem koji bi mogao da institucionalizuje i reguliše odnose među nacionalnim grupama.

Mada je partija bila manje uskogruda od mnogih svojih istočnoevropskih rođaka, u njenoj ideologiji dogma je uvek prevladavala nad analizom. Svi podstreci ka promeni morali su da dođu iz vođstva, a kada se partija poduhvatala neke od reformi koje su već davno došle na red, ponašala se kao sindikat birokratije čiji je glavni zadatak da sačuva komunističku vlast. Reforma je stoga davala ograničene rezultate. Partija je bila dovoljno snažna da spreči otvoreni sukob među nacionalnim grupama Jugoslavije, ali njene sterilne doktrine i autoritarni metodi nisu mogli da nadvladaju tradicionalne lojalnosti. Ranih šezdesetih, kada je nadzor partije nad društvom počeo da slabi, stari nacionalistički zahtevi i omraze ponovo su izbili na površinu. Partija nije mogla da postigne saglasnost kako da odgovori. Bila je podeljena na one koji su želeli jaku federaciju i one koji su hteli više autonomije za republike. Ova podela postala je izraženija krajem šezdesetih kada su nove partijske vođe u Hrvatskoj pojačale svoju nacionalističku retoriku. (Vidi Stipe Šuvar, Nacionalno i nacionalističko, Marksistički centar, Split 1974; Ivan Perić, Suvremeni hrvatski nacionalizam, „August Cesarec", Zagreb 1976; Dennison Rusinow, The Yugoslav Experiment, 1948-1974, C. Hurst, London 1977; Dušan Bilandžić, Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – Glavn procesi, Školska knjiga, Zagreb 1979; Zagorka Golubović, Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva: Jugoslovenski put u socijalizam viđen iz različitih uglova, Filip Višnjić, Beograd 1988; Leonard J. Cohen, The Socialist Pyramide: Elites and Power in Yugoslavia, Mosaic Press, Oakville, Ont. 1989. ) Mada su vođe ohrabrivale liberalne reforme i ekonomsku modernizaciju i pokušavale da pokažu kako se razlikuju od onih hrvatskih intelektualaca koji su pozivali na odvajanje Hrvatske od Jugoslavije, ovaj razvoj ugrožavao je srpsku manjinu, koja je predstavljala između dvanaest i četrnaest posto stanovništva republike.

Komunisti Srbije takođe su imali nove vođe koje su bile nešto preduzimljivije i sposobnije od svojih hrvatskih kolega u liberalizaciji kulturnog života i privrede i u suzbijanju nacionalističkih stremljenja u partiji. (Za verodostojan portret liberala Srbije od jednog od njihovih vođa, vidi Latinka Perović, Zatvaranje kruga: Ishod političkog rascepa u SKJ 1971/1972, „Svjetlost", Sarajevo 1991.) Ovu toleranciju, međutim, iskorišćavali su uticajni srpski intelektualci. Oni su izražavali svoje nezadovoljstvo političkim razvojem u Hrvatskoj i protivili se novim amandmanima na jugoslovenski Ustav koji bi povećali nezavisnost šest republika i dve autonomne pokrajine. U njihovim očima, ove promene bi započele rastavljanje Jugoslavije na delove i pretvorile Srbe u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, autonomnoj pokrajini Srbije, u progonjene manjine.

Ovi intelektualci su verovali da je razvoj u Jugoslaviji u suštini posledica antisrpske zavere. Mada nisu mogli javno da napadaju Tita, oni su zastupali gledište da je pod vođstvom „ovog Hrvata" i „bivšeg kaplara austrougarske vojske", Savez komunista Jugoslavije, kako je bilo ime partiji od 1952, nastavljao politiku drevnih srpskih neprijatelja, posebno Vatikana, Austro-Ugarske i Kominterne. (Josip Broz Tito postao je generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije krajem tridesetih godina, i bio je vođa jugoslovenskih partizana tokom Drugog svetskog rata. Od 1944. i 1945, kada su komunisti došli na vlast u Jugoslaviji, do svoje smrti 1980, Tito je bio na čelu i države i partije i vrhovni komandant oružanih snaga. Vidi Milovan Djilas, Tito: The Story from Inside, Harcourt Brace Jovanovich, New York 1980; Pero Simić, Kako, kada i zašto je Tito postavljen za sekretara CKKPJ, Beograd 1989; Stevan K. Pavlowitch, Tito: Yugoslavia's Great Dictator, C. Hurst, London 1992. ) Da bi podržali ovu tezu, intelektualci su smišljali tvrdnje da neprijatelji Srbije ponovo pokušavaju da podele, podjarme ili istrebe Srbe. Ove tvrdnje bile su bez osnova. Novi jugoslovenski Ustav prihvaćen 1974. jeste ponovo otvorio srpsko i hrvatsko nacionalno pitanje podešavajući odnos republika prema federalnim strukturama, ali nije davao prednost jednoj nacionalnoj grupi na račun druge. (Međutim, između dve stotine i tri stotine hiljada Srba jesu napustili Kosovo u to vreme, prvenstveno kao posledica pritiska od strane albanskih ekstremista.)

Paranoidna razmišljanja srpskih intelektualaca postaće ideološka osnova srpske politike dve decenije kasnije. U tom smislu, ovi mitovi jesu doprineli izbijanju jugoslovenskog građanskog rata. Ali u to vreme privukli su samo skromnu pažnju jer su jugoslovenska publika i međunarodna zajednica bile usredsređene na „nacionalističku euforiju" u Hrvatskoj -posebno na separatističke napore Matice Hrvatske, glavne hrvatske kulturne ustanove. Njeno članstvo i fondovi rasli su velikom brzinom i ona je postala takmac komunističkoj stranci. Novembra 1971, pod uticajem Matice Hrvatske, studenti na Zagrebačkom sveučilištu započeli su štrajk. Među njihovim zahtevima bilo je i zasebno hrvatsko članstvo u Ujedinjenim nacijama.

Tito je zaključio da su događaji izmakli nadzoru hrvatskog partijskog vođstva. U decembru, hrvatske vođe i mnogi nacionalistički intelektualci bili su očišćeni. Manje od godinu dana kasnije, vođe Srbije (koje su bile izbegle bilo kakvo učešće u smenjivanju Hrvata) doživele su istu sudbinu. U Hrvatskoj, nekoliko stotina ljudi je uhapšeno, mnogo više nego u Srbiji. Ali čistka u Srbiji bila je temeljnija nego u Hrvatskoj. Oko šest hiljada istaknutih ljudi iz politike, privrede, medija, obrazovanja i kulture, bili su otpušteni.

Ovo nasilno suzbijanje uspelo je da otera nacionalizam -kako hrvatski tako i srpski - pod zemlju. Ali događaji su jasno pokazali da su komunisti daleko od neprimljivih za bolest nacionalizma i da su mu mnogi od intelektualaca u zemlji strasno posvećeni. Dok su hrvatski intelektualci sanjali o nezavisnoj Hrvatskoj (koja bi uključivala bar deo Bosne i Hercegovine) i nisu bili skloni da postupaju prema srpskoj manjini u Hrvatskoj pravedeno, njihovi srpski duplikati su se nadali da ako se Jugoslavija raspadne, pripoje Srbiji teritorije Hrvatske i Bosne na kojima su Srbi u većini, ako ne i da prošire Srbiju još više.

Mada su Srbi bili glavne mete hrvatskog nacionalizma, i Hrvati glavne mete srpskog, obe ideologije bile su takođe neprijateljski raspoložene prema drugim grupama u Jugoslaviji. Svaki razgovor o nacionalnom ili kulturnom pluralizmu smatrao se za pretnju. Obe grupe pominjale su potrebu da se razviju njihove dotične privrede i zaštite njihove kulture, a ipak je njihova glavna briga bila da uvećaju hrvatsku i srpsku nacionalnu moć i učine Hrvatsku i Srbiju homogenim nacionalnim državama. One su idealizovale takvu homogenost, šireći mit o spontanoj harmoniji između različitih društvenih klasa ako se on dostigne. I srpski i hrvatski nacionalisti gradili su romantične predstave o slavnoj nacionalnoj prošlosti. Ovo prerađivanje istorije dobro se uklapalo u službeni jugoslovenski marksizam, koji je ometao analitičku i nepristrasnu istoriografiju.

Tito je procenjivao da bi mogao prilagoditi mnoge nacionalističke zahteve zato što je verovao da se nacionalistička i komunistička autoritarnost usaglašavaju. Mnogo više se plašio liberalnih reformi nego nacionalizma, zato što su reforme neposredno dovodile u pitanje komunistički monopol vlasti i njegovu ličnu vladavinu. Doista, nacionalizam, ako ga nadgleda i usmerava partija, mogao je čak da bude saveznik. Njegova privlačnost za mase uvećavala je podršku partiji i širila moć komunističke birokratije umnožavajući ustanove (svaka republika, na primer, imala je svoje nadleštvo za spoljne poslove). Ovi podstreci uticali su na Tita da posle čistki ranih sedamdesetih godina ojača nezavisnost republika od saveznih ministarstava i ustanova u Beogradu. Unapređujući republike u gotovo sasvim suverene države po Ustavu od 1974, on je žrtvovao jugoslovensko jedinstvo, ratni komunistički cilj, ali je čineći to ojačao svoj monopol vlasti kao presudilac odnosa među republikama. U svom oportunističkom korišćenju nacionalizma, Tito je nagovestio Slobodana Miloševića u Srbiji i druge komunističke vođe u jugoslovenskim republikama, koje će pokušati krajem osamdesetih godina da okrepe svoju moć puštajući s lanca nacionalističke strasti.

 

Ka građanskom ratu


Jugoslovenska verzija kraja komunizma razlikovala se od one u drugim istočnoevropskim zemljama. Kao mnogo puta ranije u istoriji Južnih Slovena, nacionalno pitanje bacilo je u zasenak sva druga. Kao drugde u Istočnoj Evropi, protivnici režima zahtevali su uvođenje liberalnih demokratskih ustanova. Ali glavni sukob u Jugoslaviji ispao je među različitim nacionalnim grupama, a ne između komunista i njihovih protivnika. Partija se podelila na nacionalne komunističke stranke pre nego što je doneta odluka da se održe slobodni izbori. Slom komunističke jednopartijske vladavine u Jugoslaviji više je bio posledica nego uzrok raspada zemlje.

Kada su, posle brojnih raspri između slovenačkih i hrvatskih delegata, s jedne strane, i srpskih, sa druge, slovenačka i hrvatska delegacija napustile četrnaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije, koji se održavao od 20. do 22. januara 1990, jugoslovenske komunističke stranke u stvari više nije bilo. Slovenačke policijske jedinice na Kosovu, koje su se borile rame uz rame sa srpskom policijom protiv Albanaca koji su demonstrirali i bili u pobuni, vratile su se 6. februara u Sloveniju; Hrvati su isto uradili 3. aprila. (Za hronologiju raspada Jugoslavije, vidi Radmila Nakarada, Lidija Basta-Posavec i Slobodan Samardžić, urednici, Raspad Jugoslavije: Produžetak ili kraj agonije, Institut za evropske studije, Beograd 1991,127-146.)

Sukob koji je izveo u borbu Sloveniju i Hrvatsku protiv Srbije spremao se već neko vreme. Sredinom osamdesetih godina, izvesna politička liberalizacija počela je da se dešava u Sloveniji i Hrvatskoj. Slovenačke i hrvatske elite ohrabrivale su umerene demokratske reforme i počele da traže veću nezavisnost. Mnogima unutar i izvan Jugoslavije izgledalo je da je njihov konačni cilj potpuno odvajanje. Ove separatističke tendencije bile su pogoršane politikom Srbije. Njom je od jeseni 1987. vladao Slobodan Milošević i ona se suprotstavljala svakom pokušaju da se liberalizuje komunistički sistem i zahtevala recentralizaciju jugoslovenske komunističke stranke.(Aleksa Djilas, "A Profile of Slobodan Milošević," Foreign Affairs 72, Summer 1993, 81-96.) Slovenci i Hrvati su se plašili da bi tolerisanje ovih napora obezbedilo vlast Srbije i Miloševića. Slovenci su zbog svojih bliskih kulturnih veza s Nemačkom i Austrijom bili posebno željni da napuste federaciju i da krenu putem koji bi se završio članstvom u Evropskoj zajednici.

U svim jugoslovenskim republikama, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, radio, televizija i štampa širili su neprestanu i žestoku nacionalističku propagandu, ubrzavajući proces raspada Jugoslavije i podstičući građanski rat koji će uslediti. Intelektualci, rodonačelnici i najistaknutiji pobornici nacionalizma, igrali su presudnu ulogu u tom medijskom ratu. I njihovi napori davali su rezultata. Široki slojevi stanovništva podržavali su nacionalističku politiku svojih političkih i intelektualnih vođa. Ispitivanje četiri hiljade dve stotine dvadeset i dva građana iz svih jugoslovenskih republika napravljeno krajem 1990. pokazalo je da veći deo javnosti deli nacionalistička opredeljenja svojih vođa. (Vidi Vladimir Goati, „Iskušenja demokratije u 'trećoj Jugoslaviji'", Republika 5, decembar 16-31, 1993.) Podjednako i u eliti i u masama, nacionalistička osećanja su jačala.

Slovenci su prvi održali izbore 8. aprila 1990. DEMOS, antikomunistička koalicija šest stranaka, osvojila je pedeset i tri posto glasova i preuzela vlast u skupštini, ali je bivši komunistički vođa Milan Kučan pobedio u predsedničkoj trci. Kao i u svim drugim republikama, nacionalizam je bio središno pitanje kod gotovo svih stranaka za vreme izbora. ( Vidi Vladimir Goati, Zoran Đ. Slavujević i Ognjen Pribićević, Izborne borbe u Jugoslaviji (1990-1992), „Radnička štampa", Beograd 1993.) Slovenci su hteli da se otcepe od Jugoslavije po svaku cenu, i 2. jula slovenačka skupština proglasila je Republiku Sloveniju potpuno suverenom državom, mada je izbegla da proglasi njenu nezavisnost od Jugoslavije. Plebiscit o nezavisnosti održan je 23. decembra i osamdeset i šest posto glasalo je za. Slovenija je 20. februara 1991. najavila da će uspostaviti vlastite diplomatske odnose s drugim državama.

Hrvati su sledeći održali izbore. Hrvatska demokratska zajednica, desničarska separatistička stranka, dobila je 22. aprila najveći broj glasova - četrdeset i jedan i po posto - i, zbog neproporcionalnog izbornog sistema, čak dve trećine skupštinskih mesta. Nova skupština je onda izabrala vođu Demokratske zajednice Franju Tuđmana, bivšeg komunističkog generala i političkog zatvorenika, za predsednika Hrvatske. Kao i Slovenci, i Hrvati su ciljali na potpunu nezavisnost. Za razliku od Slovenaca, Hrvatska demokratska zajednica takođe je priželjkivala da se proširi i nadala se da sa sobom uzme bar deo Bosne i Hercegovine.

Nova hrvatska vlada loše je postupala sa Srbima koji žive u Hrvatskoj. Srbi su bili diskriminisani na poslu, često otpuštani i ponekad izlagani samovoljnim hapšenjima. (Hrvatske paravojne jedinice počele su da patroliraju srpskim selima i formirana je hrvatska garda, koja se sastojala samo od Hrvata. Novi hrvatski ustav zasnovao je Hrvatsku kao hrvatsku nacionalnu državu, isključujući one koji ne pripadaju hrvatskoj nacionalnoj grupi. Vidi Robert M. Hayden, "Constitutional Nationalism in the Formerly Yugoslav Republics," Slavic Review 51, Winter 1992, 654-673. O pogoršanju položaja Srba u Hrvatskoj pod Tuđmanovom vladom, vidi, inter alia, Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, Penguin Books, London 1992, 12-14; Stevan K. Pavlowitch, "Who Is 'Balkanizing' Whom? The Misunderstandings between the Debris of Yugoslavia and an Unprepared West," Daedalus, 123, Spring 1994, 203-223; Slavoljub Đukić, Između slave i anateme: Politička biografija Slobodana Miloševića, Filip Višnjić, Beograd 1994, 178-192; Jovan Mirić, „Hrvatska demokracija i srpsko pitanje", Republika 6, 1-15. oktobar 1994,15-31.) Antisrpska propaganda punila je medije, oživljavajući uspomenu na hrvatski fašistički režim iz Drugog svetskog rata. Ovaj režim ubio je između dve stotine i tri stotine hiljada srpskih civila, broj koji srpski nacionalisti karakteristično naduvavaju do milion i više. (Nova hrvatska vlada umanjivala je genocid. Vidi Robert M. Hayden, "Balancing Discussion of Jasenovac and the Manipulation of History," East European Politics and Societies 6, 1992, 207-212. ) Nasilni sukobi između Hrvata, uključujući hrvatsku policiju, i srpske manjine, počeli su ubrzo posle pobede Demokratske zajednice. Ovi događaji pojačali su borbu srpske manjine za politička i kulturna prava, njene zahteve za teritorijalnom autonomijom, i njenu odluku da se povuče iz hrvatske skupštine. Mada je Milošević javno osuđivao politiku Hrvatske prema njenim Srbima, privatno mu je bila dobrodošla jer mu je dozvoljavala da preruši svoje ekspanzionističke ambicije kao pomoć svojoj progonjenoj braći u Hrvatskoj.

Unutar Hrvatske, i hrvatska vlada i srpsko stanovništvo stvarali su vojsku. Hrvati su ilegalno uvozili oružje iz inostranstva, dok su Srbi svoje nabavljali u Srbiji. Na naređenjepredsedništva Jugoslavije od 9. januara 1991. da se razoružaju nacionalne vojne jedinice, mada podržano od savezne vojske, oglušile su se sve strane. Hrvatska je proglasila 20. februara da su samo hrvatski zakoni, a ne savezni, važeći na njenoj teritoriji. Osam dana kasnije, srpski parlament u Krajini, oblasti Hrvatske, najavio je da ako se Hrvatska otcepi, Krajina će ostati u Jugoslaviji. Kako su se nasilni sukobi između naoružanih hrvatskih i srpskih jedinica nastavili, i Hrvatska približavala otcepljenju, Krajina je 1. aprila proglasila sebe delom Srbije.

Separatistička osećanja vladala su takođe i u Makedoniji. Za vreme izbora 11. novembra 1990, Kiro Gligorov, bivši vodeći komunista, postao je predsednik. Želeo je više nezavisnosti za Makedoniju, ali u okviru Jugoslavije preoblikovane u konfederaciju, i nije pravio iredentističke zahteve prema susednoj Grčkoj. Ali najveća stranka u novoj skupštini sastojala se od ekstremista koji su agitovali u prilog Velike Makedonije. Makedonska skupština je 25. januara 1991. odobrila objavu nezavisnosti i ubrzo zahtevala povlačenje savezne vojske iz Makedonije.

Bosna i Hercegovina je glasala 18. novembra 1990. Od svih republika, u njoj su nacionalne grupe bile najizmešanije. Stanovništvo Bosne od četiri miliona i četiri stotine hiljada bilo je četrdeset i tri posto muslimansko, trideset i jedan posto srpsko i sedamnaest posto hrvatsko. Za vreme Drugog svetskog rata surovi međusobni pokolji odigrali su se u Bosni. Od stanovništva od dva miliona i osam stotina hiljada, Srbi su izgubili dve stotine i devet hiljada, Hrvati sedamdeset i devet hiljada, a muslimani sedamdeset i pet hiljada. Srbi su imali najveći broj žrtava zato što je Bosna bila deo fašističke Hrvatske za vreme rata i hrvatski ekstremisti, uz izvesnu saradnju muslimana, pokušali su da istrebe ili proteraju Srbe. ( Za pokušaj da se daju nepristrasne procene gubitaka Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, vidi Bogoljub Kočović, Žrtve drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Naše delo, London 1985.)

Kao što se moglo i očekivati, većina Bosanaca glasala je na novembarskim izborima za stranke koje su predstavljale njihove vlastite nacionalne grupe. Muslimanska stranka osvojilaje osamdeset i šest mesta u skupštini, srpska sedamdeset i dva, i hrvatska četrdeset i četiri. Programi političkih stranaka bili su suštinski nesaglašljivi. Muslimanska stranka želela je nezavisnu Bosnu pod muslimanskom vlašću, mada se u početku osećala suviše slaba da to zahteva otvoreno. (Od trenutka kada je osvojila izbore, muslimanska stranka počela je da postavlja muslimane na vodeće položaje u političkom, ekonomskom i kulturnom životu Bosne, na štetu bosanskih Hrvata i Srba. U Sarajevu, na primer, muslimani su uskoro vladali medijima. Vođe muslimanske stranke često su govorile o bosanskim muslimanima kao delu islamskog sveta, umesto kao o Bosancima, i dodiri s islamskim zemljama bili su česti. Takve su bile i izjave da će muslimani uskoro biti preovlađujuća većina u Bosni zbog njihovog većeg priraštaja. Vođe muslimanske stranke pokazivale su veliko zanimanje za sudbinu muslimana u drugim delovima bivše Jugoslavije i izjavljivale da će se bosanska država boriti za njihova prava. U isto vreme, oni su uporno nastojali na tome da bosanski Hrvati i Srbi ne treba da se poistovećuju sa Hrvatskom i Srbijom, već samo sa Bosnom. Muslimanska stranka takođe je zastupala stav da su samo bosanski muslimani pravi Bosanci. Slično drugim političkim strankama u bivšoj Jugoslaviji, ona se takođe upuštala u selektivno čitanje istorije. Uveličavala je zločine počinjene nad muslimana (na primer, one četnika, srpskih nacionalističkih i monarhističkih gerilaca za vreme Drugog svetskog rata), istovremeno umanjujući muslimanske zločine (na primer, one muslimana koji su se pridružili hrvatskim ustašama ili onima koji su se borili u muslimanskoj SS diviziji koju su stvorili nacisti).

Vidi Slobodan Inić, „Razbijeno ogledalo - Jugoslavija u Bosni i Hercegovini", u Nakarada, Basta-Posavec i Samardžić, urednici, Raspad Jugoslavije; Miroljub Jevtić, Od islamske deklaracije do verskog rata u BiH, Filip Višnjić, Beograd 1993; Mervyn Hiskett, Reflections on „ the Unspeakable Serb ", Lazarica Press, Birmingham 1994.

Ja ovde ne tvrdim da težnje ka prevlasti muslimanske stranke opravdavaju vojni odgovor bosanskih Hrvata i Srba. Naprotiv, Hrvati i Srbi u Bosni mogli su da se uspešno bore protiv muslimanske nadmoći političkim sredstvima. Jer muslimanska stranka jeste radila na tome da održi koalicionu vladu i nije se naoružavala.) Srpske i hrvatske stranke pokazivale su naklonost prema Velikoj Srbiji i Velikoj Hrvatskoj; oni delovi Bosne s hrvatskom i srpskom većinom bili bi uključeni u njihove vlastite „domovine".

Tri stranke su zatim napravile koalicionu vladu, ali neslaganje je ubrzo odvelo u ćorsokak. Muslimani i Hrvati često su sarađivali protiv Srba, koji su onda tvrdili da je njihovo prisustvo u vladi besmisleno. Srbi bosanske Krajine ustanovili su 26. aprila 1991. odvojenu skupštinu, oduprevši se molbama vlade u Sarajevu da sačuvaju jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu.

Muslimanski vođa Alija Izetbegović postao je predsednik Bosne, budući da je njegova stranka osvojila najveći broj glasova. Izetbegović se od početka pokazao kao nesposoban da vodi mnogonacionalnu zemlju. Njegovo viđenje budućnosti Bosne bilo je suviše isključivo, previše usredsređeno na interese i dobrobit samo muslimanskog stanovništva. U njegovoj široko razdeljenoj knjizi Islamska deklaracija: Jedan program islamizacije Muslimana i muslimanskih naroda, objavljenoj pre izbora, Izetbegović se zalagao za „islamizaciju" bosanskih muslimana i njihovu prevlast u Bosni; za potpuno podvrgavanje bosanskog političkog, društvenog, privrednog i porodičnog života islamskom zakonu; i za političko jedinstvo s muslimanima čitavog sveta. Srbi i Hrvati koji žive u Bosni, kao i njihova braća u Srbiji i Hrvatskoj, bili su obeshrabreni njegovim shvatanjima:

Prvi i najvažniji takav zaključak svakako je zaključak o nespojivosti Islama i neislamskih sistema. Nema mira ni koegzistencije između „islamske vjere" i neislamskih društvenih i političkih institucija... Polažući pravo da sâm uređuje svoj svijet, Islam jasno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području. Nema, dakle, laičkog principa, a država treba da bude izraz i da podržava moralne koncepte religije. (Alija Izetbegović, Islamska deklaracija, „Bosna", Sarajevo 1990, 22. Vidi takođe Alija Izetbegović, Islam između Istoka i Zapada, Sarajevo 1990.)

Eksplozivna smeša bila je ishod kada su se Izetbegovićeva shvatanja pomešala s nacionalističkom propagandom iz Beograda i Zagreba.

 

Hrvatsko-srpski rat

Izbori su održani 9. decembra 1990. u Crnoj Gori i Srbiji. Reformisane komunističke stranke, koje su se bile saglasile s političkim pluralizmom i postale, bar po imenu, „socijalističke", odnele su odlučujuću pobedu. Vođa crnogorskih socijalista Momir Bulatović, postao je predsednik Crne Gore, a vođa srpskih socijalista Slobodan Milošević ponovo je izabran za predsednika Srbije.

Milošević i njegove socijalističke kolege, zajedno s gotovo svim srpskim opozicionim strankama i većim delom inteligencije, težili su da povećaju Srbiju na račun Hrvatske. Crnogorci su podržavali ove namere i postali jedini saveznik Srbije u ratu koji je usledio. Tvrdnji Srbije da je samo želela da zaštiti srpsku manjinu u Hrvatskoj jednostavno je nedostajala uverljivost. Otcepljenje hrvatskih teritorija na kojima je srpska većina ili znatna srpska manjina samo bi povećalo opasnost da izloži još većim progonima i nasilju dvetrećine od šestsedam stotina hiljada Srba u Hrvatskoj koji su živeli van tih teritorija.

Borba je najzad počela tri dana pošto je 24. juna 1991. Slovenija proglasila nezavisnost. Savezna vojska i snage slovenačke teritorijalne odbrane borile su se za upravu nad graničnim prelazima Slovenije (i Jugoslavije) u Italiju, Austriju i Mađarsku. Sukob je bio kratkotrajan. Dezertiranjem nesrpskih oficira i kroz indoktrinaciju od strane Miloševićevih medija, savezna vojska se pretvarala u pretežno srpsku vojsku. Odsustvo srpske manjine u Sloveniji smanjilo je hitnost rata za saveznu vojsku, koja se brzo povukla.

Savezna vojska ponašala se mnogo drugačije u hrvatsko-srpskom ratu. (General Veljko Kadijević, bivši jugoslovenski ministar odbrane, pokušava da opravda ulogu savezne vojske u hrvatsko-srpskom ratu, ali u stvari otkriva da je ona prihvatila Miloševićevu politiku. Vidi Veljko Kadijević, Moje viđenje raspada: Vojska bez države, „Politika", Beograd 1993.) Oružani sukobi sa sve većim gubicima počeli su u proleće 1991. i umnožili se pošto je 25. juna Hrvatska proglasila nezavisnost. U toku proleća i leta, savezna vojska izbegavala je da pređe na bilo čiju stranu i pokušavala da razdvoji hrvatske trupe i snage Srba iz Hrvatske. Početkom jeseni, savezna vojska se priključila borbi na srpskoj strani.

Hrvatsko-srpski rat bio je svirep. Prema zvaničnim hrvatskim izvorima, deset hiljada je izgubilo život, ali druge procene pokazuju da je dva ili tri puta više ubijeno. Srbi u Hrvatskoj, savezna vojska i dobrovoljačke jedinice iz Srbije i Crne Gore bombardovale su Dubrovnik i potpuno razorile Vukovar. Mnogi drugi manji gradovi i sela bili su bombardovani od obe strane. Civilno stanovništvo je mnogo stradalo. Ratni zarobljenici su mučeni i ubijani. Obe strane vršile su „etničko čišćenje" i bilo je preko pola miliona izbeglica. Srbi su izvršili najgora bombardovanja civilnih centara, ali su Hrvati takođe koristili silu i zastrašivanje protiv srpskog stanovništva. Kao što britanski novinar i pisac Miša Gleni ističe:

Čak i pre nego što je rat počeo, vlada [Hrvatske] radila je na zataškavanju nacionalistički motivisanih zločina protiv svog srpskog stanovništva, dok je kada se prijavljivala za [međunarodno] priznanje, njena policija učestvovala u pokolju nevinih Srba u Gospiću, Ogulinu, Sisku, Karlovcu, Daruvaru, Virovitici, Zagrebu i drugde... Ovi gradski Srbi spadali su u najveće žrtve rata, čije je stradanje, međutim, jedno od najmanje poznatih. Desetine hiljada bilo je isterano iz svojih kuća u velikim gradovima bilo kroz neposredno zastrašivanje, isterivanje ili kroz klimu straha koja je sve prožimala. (Glenny, The Fall of Yugoslavia, 123.)

A prema Ivanu Zvonimiru Čičku, vodećem hrvatskom opozicionom aktivisti i predsedniku hrvatskog Helsinškog odbora za ljudska prava, oko deset hiljada srpskih kuća dignuto je u vazduh. („Čičak: Srbi u Hrvatskoj su ugroženi", Politika, 25. decembar 1993; takođe „Crnac u selu Kju kluks klana", Borba, 12. april 1994.)

Trupe Srba u Hrvatskoj, savezna vojska i dobrovoljačke jedinice iz Srbije i Crne Gore, osvojile su preko četvrtine teritorije Hrvatske. U većini ovih krajeva Srbi su pre početka rata bili nešto brojniji od Hrvata, ali su uskoro predstavljali blizu devedeset posto stanovništva. Neki od Hrvata jednostavno su otišli da bi izbegli borbu, ali većina je bila prinuđena da ode. I sami Hrvati isterali su najmanje polovinu srpskog stanovništva iz drugih delova Hrvatske.

Hrvatsko-srpski pregovori kojima je predsedavao Sajras Vens, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija, doveli su januara 1992. do mirovnog sporazuma. Trupe Ujedinjenih nacija ušle su na teritorije pod srpskom vlašću da čuvaju nestabilni mir. Ove teritorije ostale su formalno deo Hrvatske, ali sva lokalna uprava bila je u srpskim rukama.

 

Reagovanje Zapada


U toku hrvatsko-srpskog rata, zapadni mediji, javno mnjenje i vođstvo bili su mnogo više naklonjeni Hrvatima nego Srbima, ali vlade se nisu vojno umešale u sukob. (Za analizu dobro potkrepljenu dokazima o antisrpskoj pristrasnosti zapadnih medija za vreme hrvatsko-srpskog i bosanskog rata, vidi Peter Brock, "Dateline Yugoslavia: The Partisan Press," Foreign Policy 93, Winter 1993-94, 152-172. ) Plašile su se gubitaka i da neće moći blagovremeno da povuku trupe. Takođe su procenjivale da su uzroci rata i oblici u kojima je vođen suviše složeni za vojna rešenja. Zapad je izvršio jak pritisak na Srbe da zaustave napredovanje, dok su Ujedinjene nacije stavile zabranu na izvoz oružja obema zaraćenim stranama. Pa ipak, Hrvatska je uspela da se naoruža kroz ilegalni uvoz.

Sjedinjene Države i Evropska zajednica odbile su da priznaju nezavisnost Hrvatske dokle god nije bilo mirovnog ugovora. Jedini neskladni glasovi bili su oni Austrije i Nemačke. Austrijanci su podržavali slovenačku nezavisnost od 1990.

U rano leto 1991, nemačka vlada koju je u stopu pratila Austrija, počela je kampanju za trenutno i bezuslovno priznanje i Hrvatske i Slovenije. Nemačka je smatrala predsednika Hrvatske Franju Tuđmana za zapadnoevropskog hrišćanskog demokratu, i pored njegovih očitih autoritarnih sklonosti. (Vidi, inter alia, Dorothea Gräfin Razumovsky,  Chaos Jugoslawien, Piper,
München 1992.
) Nemačka je takođe odlučila da se ne obazire na grabljive namere Hrvatske prema Bosni i Hercegovini, mada se predsednik Tuđman u julu 1991. javno zalagao za njenu podelu između Hrvatske i Srbije. (Glenny, The Fall ofYugoslavia, 148-149. Tuđman i Milošević tajno su se sastali marta 1991. da raspravljaju o podeli Bosne. Vidi Judy Dempsey, "Bosnian Carve-Up in the Making," Financial Times, 8. July 1992. Takođe je opšte uverenje da je januara 1992. Tuđman prisilio Stjepana Kljujića da dâ ostavku na vođstvo glavne partije bosanskih Hrvata. Za hrvatske i srpske pogodbe oko Bosne, vidi takođe Blaine Harden,"Serbs, Croats, Agree to Carve Up Bosnia," Washington Post, May 8, 1992.)

Najveća slabost nemačkog stava bila je ravnodušnost prema sudbini Srba u Hrvatskoj. Na primer, Hans Ditrih Genšer, nemački ministar spoljnih poslova, izjavio je da je Hrvatska „dostigla najveći zamislivi standard u poštovanju prava manjina", ne osvrćući se na vrlo različite nalaze petočlane arbitražne grupe koja je radila zajedno s jugoslovenskom mirovnom konferencijom, sponzorisanom od Evropske zajednice, i bila predvođena od Roberta Badintera, bivšeg francuskog ministra pravde. U izveštaju poslanom 26. novembra 1991. u glavne gradove zemalja članica Evropske zajednice, ova grupa je zaključila da postupanje Hrvatske prema manjinama nije u skladu sa smernicama Evropske zajednice i da Hrvatska ne ispunjava uslove za priznanje.(Vidi Nada Burić, Associated Press, November 27, 1991, i   Stephen Kinzer, "Europe, Backing Germans, Accepts Yugoslav Breakup," New York Times, January 16, 1992.)

Uporno nastojeći na tome da će priznati Hrvatsku i Sloveniju ukoliko se rat nastavi, Nemačka je takođe odgodila hrvatsko-srpsko primirje. Nemački stav ohrabrivao je Hrvate, čiji je glavni cilj bio priznanje, da nastave s borbom. Povrh toga, Nemci nisu povukli svoj zahtev za priznanjem Slovenije kada je tamo borba prestala. Nemačka se svojski trudila za priznanje delimično zato što je dobro znala da joj istorijske veze i blizina daju pravo na priličan uticaj u nezavisnoj Hrvatskoj i Sloveniji. Vlada je takođe bila pod pritiskom medija, javnog mnjenja, i aktivne hrvatske zajednice u Nemačkoj, koji su svi opisivali Hrvate kao „zapadne" i „demokratske", dok su Srbi bili „istočni" i „komuniste". (To je posebno važilo za konzervativne novine Frankfurter Allgemeine Zeitung i Die Welt. Vidi takođe Johann Georg Reißmüller, Der Krieg vor unserer Haustür: Hintergründe der kroatischen Tragödie, Deutsche Verlags-Anstalt, Stuttgart 1992. Za pokušaj da se dâ uravnotežen opis jugoslovenskog raspada, vidi Wolfgang Libal, Das Ende Jugoslawiens: Chronik einer Selbstzerstörung, Europaverlag, Vienna 1991.) Bilo je čak poziva za zapadnu vojnu pomoć Hrvatskoj i za vojnu intervenciju njoj u prilog. (Vidi Razumovsky, Chaos Jugoslawien, 170.)

Sjedinjene Države i sve države članice Evropske zajednice osim Danske suprotstavljale su se nemačkom zahtevu za priznanjem i podržavale sveobuhvatno rešenje. Francuzi su predložili da se organizuju mirovne snage Evropske unije za Hrvatsku. Ali Britanci i pogotovo Francuzi nisu želeli da se otvoreno suprotstave Nemačkoj, jer bi to ugrozilo sporazum iz Mastrihta od decembra 1991, koji je bio važan korak ka daljoj integraciji Evropske zajednice i uključivao je odredbe o zajedničkoj spoljnoj politici. Nemci su takođe pribegli otvorenom i jakom ekonomskom i političkom pritisku. Kada je krajem 1991. Nemačka zapretila da će sama dati priznanje, druge članice Evropske zajednice su se povinovale i januara 1992. priznale Hrvatsku i Sloveniju. (Sjedinjene Američke Države nisu pošle za ovim primerom, izjavivši da prvo mir treba da bude postignut i prava manjina zaštićena.) Hrvati su shodno tome uzvratili i ulice i trgovi dobili su imena vodećih nemačkih i austrijskih političara. Miloševićeva propagandna mašina takođe je likovala, obznanjujući da je Srbija bila sve vreme u pravu kada je razotkrivala savez između „Četvrtog rajha" i „fašističke" Hrvatske, koji je prema Miloševićevoj verziji istorije vodio poreklo iz Drugog svetskog rata, kada je hrvatska država kao marioneta Trećeg rajha progonila Srbe.

Vreme priznanja imalo je ograničeno dejstvo na hrvatsko-srpski rat. Do nasilnog sukoba bi došlo čak i da je Hrvatska bila ranije priznata. Ranije priznanje ne bi uklonilo nijedan od dva glavna uzroka rata: surovo postupanje hrvatske vlade prema srpskoj manjini i politiku Srbije da se teritorijalno proširi. Niti je rat u Hrvatskoj zaustavljen nemačkim priznanjem, kao što su mnogi Hrvati i Nemci verovali. On je prestao zato što je Sajras Vens putem pregovora uspostavio primirje pošto su obe strane shvatile da će ako nastave borbu samo više izgubiti. U Sloveniji, borba je završila mnogo meseci pre priznanja.

Nemačka nije spasila Hrvatsku i Sloveniju od više nasilja i snosi odgovornost što je gurala za njihovu nezavisnost pre nego što su odgovarajući mehanizmi da se izbegne sukob bili na svom mestu. Ali, nemačko držanje uglavnom je pogoršalo a ne stvorilo izvore sukoba. Dakako, njeno priznanje Hrvatske i Slovenije jeste ostavilo Bosnu i Hercegovinu unutar krnje Jugoslavije kojom vladaju Srbi, prinuđavajući bosansku vladu da traži nezavisnost. Ali glavni uzroci bosanskog rata već su bili tu: sve veće napetosti između bosanskih muslimana, Srba i Hrvata i politika otimanja zemlje koju su vodile Srbija i Hrvatska.

 

Bosanska katastrofa


Posle Drugog svetskog rata, Bosna i Hercegovina je učinila veliki napredak u prevazilaženju nacionalne i verske netolerancije; prijateljstva i brakovi između tri grupe bili su česti. Da Miloševićeva Srbija i Tuđmanova Hrvatska nisu bile rešene da podele Bosnu i Hercegovinu, rat nije morao da se dogodi. A rat je čak mogao biti sprečen uprkos grabljive politike Srbije i Hrvatske da je Bosna imala stabilne ustanove koje su mogle da urede odnose između nacionalnih grupa u republici i zaštite njihova politička, kulturna i teritorijalna prava. U doba komunizma, međutim, nijedna takva ustanova nije se razvila. Komunistička partija vladala je prisilom i suzbijanjem, a ne razvojem snažnih političkih ustanova i usađivanjem građanskih vrednosti. Kao posledica, poraz komunista na izborima 1990. ostavio je samo političku prazninu, a ne institucionalnu strukturu sposobnu da odoli nacionalističkim strujanjima raspaljenim od neodgovornih vođa i centrifugalnim silama koje su oni izazvali.

Budući da bosanski parlament, sudovi, štampa i policija, nisu imali autoriteta kao nezavisne ustanove, pridruživanje vlastitoj nacionalnoj grupi pojavilo se kao jedini izvor zaštite, bilo vlastitih ljudskih prava ili fizičke bezbednosti. Stoga nije iznenađenje što su bosanski muslimani, Srbi i Hrvati počeli da se ponašaju i da glasaju kao nacionalnoverske grupe. Referendum o bosanskoj nezavisnosti održan je 29. februara i 1. marta 1992. Muslimansko-hrvatska koalicija, koja je vladala bosanskim parlamentom, nedeljama se otvoreno zalagala za nezavisnost, a to je činila i većina medija. Gotovo svi muslimani i Hrvati glasali su za otcepljenje, dok su Srbi jednostavno bojkotovali referendum. Bosna i Hercegovina je ne časeći časa proglasila nezavisnost od krnje Jugoslavije. Priznale su je nekoliko nedelja kasnije Evropska zajednica i Sjedinjene Države, koje su tada takođe priznale Sloveniju i Hrvatsku. Priznanje Bosne, mada mu je cilj bio da pruži novoj državi međunarodni legitimitet i zaštitu suverenosti koja s njim ide, imalo je upravo suprotan efekat: građanski rat je odmah izbio. (Voren Zimerman, bivši američki ambasador u Jugoslaviji, tvrdi u intervjuu "Hounded by What the US Didn't Do in Yugoslavia," New York Times, June 14, 1992, da je bila greška za Zapad da sledi nemački primer u priznavanju Bosne, pošto je ono pokrenulo rat.)

Pre nego što je priznala Bosnu, Evropska zajednica jeste učinila neke napore da izgladi spor. Dogovor je postignut 18. marta u Lisabonu da se Bosna podeli na tri nacionalne teritorijalne jedinice. Ali, pošto su stanovništva bila izmešana, ove jedinice ne bi bile etnički homogene. Ipak, njihovo uspostavljanje pomoglo bi da se ublaži nespokojstvo Srba i Hrvata da će živeti u zemlji kojom gospodare muslimani. Izetbegović je u početku prihvatio ovu „federalizaciju Bosne" nasuprot prigovora ratobornijih među njegovim muslimanskim ministrima. Ali on nije držao reč kada je shvatio da se međunarodno priznanje može postići čak i ako on ne usvoji plan. (U intervjuu za beogradske opozicione dnevne novine, Voren Zimerman, bivši američki ambasador u Jugoslaviji, opisao je svoje napore da uveri Izetbegovića, kada se ovaj vratio u Sarajevo iz Lisabona, da poštuje lisabonski dogovor. Međutim, Izetbegović je bio uveren da će Bosna biti priznata čak i ako on odbaci ugovor. Vidi „Ne mrzimo Srbe već nacionalističku agresiju", Nedeljna borba, 30. april - 3. maj 1994.)

Za nekoliko meseci od izbijanja borbi, bosanski Srbi, podržavani od vlade Srbije i jugoslovenske vojske (koja je sada po svemu sem imenu bila srpska), zauzeli su gotovo dve trećine Bosne upustivši se u etničko čišćenje muslimana i Hrvata. (Među značajnijim incidentima koji su doveli do potpunog rata bili su sledeći: Muslimanski ekstremisti ubili su 1. marta, drugog dana referenduma o nezavisnosti, mladoženjinog oca i ranili sveštenika na srpskom pravoslavnom venčanju u Sarajevu. Barikade su podignute od strane Srba i muslimana u Sarajevu i oko njega, i dvanaest ljudi je ubijeno pre nego što su borbe prestale sledećeg dana. Najmanje dvadeset i sedmoro ljudi je ubijeno 3. i 4. marta u gradovima Bosanski Brod i Kupres. Borba se vodila između vojnih snaga iz Hrvatske i bosanskih Srba. Srpski policajci napali su 5. aprila policijsku stanicu i srpski ekstremisti pucali su na hiljade demonstranata za mir u Sarajevu. Redovna bosanska vojska pucala je 2. maja na kolonu jugoslovenske vojske koja se povlačila pod zaštitom snaga Ujedinjenih nacija. Do prekida vatre je došlo posredovanjem pošto je jugoslovenska vojska otela predsednika Izetbegovića i onda se složila da ga oslobodi u zamenu za bezbedan prolaz. U sarajevskoj Ulici Vase Miskina, eksplozija je 27. maja ubila šesnaestoro ljudi koji su stajali u redu za hleb. Još uvek postoji neslaganje oko toga koja je strana bila odgovorna za tragediju. Vidi, inter alia, War Crimes in Bosnia-Hercegovina: A Helsinki Watch Report, Human Rights Watch, New York 1992, 1:24-31.) I pored toga što su im stradanje i podrška nezavisnosti bili zajednički, savez između bosanskih muslimana i Hrvata se raspao. Što se više Bosna pokazivala kao politički entitet nesposoban za život, to je veći broj bosanskih Hrvata usmeravao svoju lojalnost ka Hrvatskoj. Vojska bosanskih Hrvata, zajedno s jedinicama redovne vojske iz Hrvatske, uskoro je osvojila gotovo trećinu bosanske teritorije, isterujući većinu muslimana i Srba. I srpska i hrvatska ofanziva bile su surove, pa ipak je srpsko napredovanje bilo mnogo opsežnije. Ubistva i silovanja bila su česta, a verski i kulturni spomenici planski su uništavani. Ovi zločini su tolerisani i možda čak ohrabrivani od vojnih vlasti kao deo opšte strategije zastrašivanja i proterivanja.

 

Embargo prema Srbiji i Crnoj Gori


Ujedinjene nacije zavele su 30. maja 1992. Srbiji i Crnoj Gori embargo na međunarodnu trgovinu. (Ekonomske sankcije povećane su 20. aprila 1993. i granice Jugoslavije (koja se sada sastojala samo od Srbije i Crne Gore) stavljene su pod strogu kontrolu. U zimu 1993-94, stručnjaci su tvrdili da je to najuspešnija ekonomska blokada u istoriji. ) Ova kazna za ratobornu politiku prvo je povredila samo srpski ponos; trebalo je da prođe nekoliko meseci pre nego što je embargo počeo da šteti srpskoj privredi. Miloševićev politički položaj nije bio oslabljen, kako zbog ograničenih ekonomskih posledica embarga tako i zbog toga što su čak i nenacionalistički Srbi mislili da nije pravedno kažnjavati Srbiju a poštedeti Hrvatsku. Takođe je i muslimanska nepomirljivost, bar u srpskim očima, zasluživala neki ukor. Za medije koje je kontrolisala vlada, embargo je potvrđivao da postoji zavera rasprostranjena širom sveta, navodno vođena od Nemačke i Vatikana, protiv srpskog naroda. Ova vrsta argumentisanja nije bila ništa novo; Milošević i njegovi saradnici prikazivali su politiku međunarodne zajednice kao antisrpsku mnogo pre početka građanskog rata. (Mnogo primera takvih pogleda mogu se naći u Borisav Jović, Komadanje Jugoslavije, Politika, Beograd 1991.) Milošević je takođe umeo da embargom u svoju korist upotrebljavajući ga kao objašnjenje za ekonomske teškoće Srbije. U stvarnosti, troškovi rata u Hrvatskoj i Bosni i vladino rđavo upravljanje doprineli su najmanje koliko i embargo naglom povećanju nezaposlenosti, inflacije i cena robe široke potrošnje.

Rat, Milošević i embargo skoro da su uništili srpsku privredu. Na primer, do decembra 1993. prosečna mesečna plata bila je oko pedeset puta manja nego 1991. Inflacija je bila veća nego ona u Nemačkoj ranih dvadesetih godina. Inflacija je obuzdana u toku 1994, ali ne pre nego što je srednja klasa u suštini nestala. Srpsko društvo se delilo na bogatu manjinu, koja se sastojala uglavnom od ratnih profitera, i vrlo siromašnu većinu. Mada je embargo naneo ozbiljne štete civilnom stanovništvu, imao je i pozitivnih posledica. Udružen s preventivnim raspoređivanjem i pretnjama vazdušnim napadima na srpske snage, primorao je Miloševića da bude spremniji da pravi kompromise. (Vidi Svetozar Stojanović, Autoritet bez vlasti: Dobrica Ćosić kao šefdržave, Filip Višnjić, Beograd 1993.) Uz to, slabeći srpsku privredu, ograničio je sposobnost Srbije da izvodi velike vojne ofanzive. S jačom vojskom, Miloševićeva politika na Kosovu i u Makedoniji možda bi bila grabljivija.

 


Tragedija bosanskih muslimana


Zapad je u početku reagovao na borbu i srpska i hrvatska osvajanja uporno nastojeći na tome da neće prihvatiti bilo kakvu promenu granica Bosne i Hercegovine silom i da jedinstvena bosanska država treba da bude nanovo uspostavljena. (Na primer, Lorens S. Iglberger, vršilac dužnosti američkog državnog sekretara, izjavio je da Sjedinjene Države neće priznati nikakve rezultate proistekle iz „agresije" Srbije i Hrvatske u Bosni i da je „osnovni cilj" američke politike da se obnovi status quo ante bellum. Vidi "US Worries Balkan War Could Spread," New York Times, August 22, 1992.) Čak je odbačen i raniji plan za trodelnu federaciju. Paipak, uprkos svih ovih plemenitih i principijelnih izjava, ništa nije učinjeno da se zaustave Srbi i Hrvati da ne osvajaju sve više i više teritorije i ne proteruju sve više i više muslimana. Ograničavajući se na slanje humanitarne pomoći, Zapad je nudio muslimanima svoju moralnu podršku i malo šta drugo.

Krajem leta 1992, postajalo je sve jasnije da su svečane izjave Zapada nedovoljne da primoraju dobro naoružane i dobro snabdevene bosanske Srbe i bosanske Hrvate da vrate teritorije pod njihovom kontrolom bosanskoj vladi. A čak i da su se povukli, mržnja i nepoverenje koje je iza sebe ostavila svirepa borba čine da je teško zamisliti da su bez ogromne strane intervencije, tri bosanske grupe mogle da se ponovo ujedine u jednu državu. (O nepovratnosti bosanskog raspada, vidi Aleksa Djilas, "The Nation That Wasn't," New Republic, August 22, 1992.) Intervencija vojne sile Ujedinjenih nacija od nekoliko stotina hiljada vojnika sa zadatkom da razoružaju oružane snage sve tri grupe i ponovo uspostave prvobitne granice Bosne bila bi najbolje rešenje za većinu običnog bosanskog naroda - za Srbe i Hrvate ne manje nego za muslimane. Ona je nudila najviše nade za mir. Prisustvo stranih trupa takođe bi garantovalo bezbednost i dozvolilo obnavljanje zajednica. Ali strah od gubitaka u ljudstvu i zabrinutost oko angažovanja velikog vojnog kontingenta na neodređeno vreme sprečili su Zapad da interveniše i stavi Bosnu i Hercegovinu pod protektorat Ujedinjenih nacija. Budući da je spremnost na prinošenje ove žrtva bila odsutna, Zapad je trebalo da podrži jedinu drugu mogućnost za mir u Bosni: njenu trajnu podelu.

Ne bi bilo lako za Zapad da prizna da je bila greška podržavati čuvanje jedinstvene Bosne i Hercegovine. Ali, da su u kasno leto 1992. ili uskoro posle toga zapadne vođe preokrenule svoju politiku i odlučile da podele Bosnu i Hercegovinu, dosta ubijanja i pustošenja verovatno bi bilo izbegnuto. Muslimani bi takođe zadržali više teritorije i bili u boljem pregovaračkom položaju. Oni još nisubili iscrpljeni, a bosanski Hrvati i Srbi još nisu učvrstili svoju vlast nad osvojenim teritorijama.

Zapad je trebalo da izvrši pritisak na bosanske Srbe i Hrvate da vrate znatne teritorije muslimanima. Zauzvrat, bosanskim Srbima i Hrvatima trebalo je ponuditi pravo da priključe bosansku teritoriju pod svojom vlašću Srbiji odnosno Hrvatskoj. Ovakva podela zahtevala bi zapadno vojno učešće, posebno radi patroliranja novostvorenim granicama, ali bi trupe potrebne za zadatak bile znatno manje nego one potrebne za ponovno sjedinjenje Bosne i Hercegovine. Srpske i hrvatske vođe možda bi se u početku odupirale vraćanju teritorije, ali svaka mogućnost gubljenja ponude da se ujedine sa Srbijom i Hrvatskom - što je bio glavni cilj borbe - naišla bi na ogroman otpor kod običnih bosanskih Srba i Hrvata, što bi verovatno prisililo njihove vođe na popuštanje.

Umesto da ide ovim putem, Zapad je nastavio da gleda na Srbiju kao na glavnog napadača i da uporno nastoji na tome da napadački rat neće biti nagrađen. Od početka rata u Bosni, zapadne vlade, analitičari i mediji bili su skloni da pripišu najveću odgovornost za borbu bosanskim Srbima i Srbiji. Čineći to, potcenili su u kojoj meri su Hrvati takođe težili da podele Bosnu i u kojoj meri je muslimanska nepomirljivost doprinela izbijanju neprijateljstava. Isto tako se pažnja Zapada usredsredila gotovo isključivo na zločine koje su počinile srpske trupe ne obazirući se na slične zločine koje su izvršili Hrvati i muslimani.

Dakako, srpske trupe počinile su više svireposti od njima sličnih hrvatskih i muslimanskih i muslimani su stradali mnogo teže od Hrvata i Srba. Povrh toga, Srbi su stremili teritorijalnom proširenju znatno agresivnije od drugih strana. Ali, da su zapadni mediji i političari posvetili bar deo pažnje zločinima počinjenim nad Srbima, njihov uticaj na srpsko javno mnjenje bio bi mnogo veći. Pored toga, proglašavajući muslimane za žrtve srpskog napadačkog rata i njihovu borbu za nesporno legitimnu, Zapad je u stvari učinio muslimanima rđavu uslugu. Očekujući da će im zapadne trupe doći u pomoć malo su osećali potrebu za nagodbom i produžavali su bitku koju su gubili, mada su njihovi srpski i hrvatski neprijatelji očigledno bili jači.

Zapadno opiranje da prizna neuspeh svoje politike vodilo je Vens-Ovenovom planu, prvi put napravljenom januara 1993. (Vidi Aleksa Djilas, "What Should the West Do about Bosnia? Partition It into Three Units?," Boston Globe, April 26, 1993.) Sajras Vens, predstavnik Ujedinjenih nacija, i Lord Oven, predstavnik Evropske zajednice, pokušali su da postignu nemoguće - sačuvaju jedinstvenu Bosnu i, u isto vreme, zadovolje Srbe i Hrvate. Da bi to postigli, oni su predložili podelu Bosne u deset poluautonomnih jedinica, sve sa mešanim stanovništvom, ali da u svakoj jedna grupa predstavlja većinu. Plan je pretpostavljao da se sve izbeglice vrate kući, ali se nije pobrinuo da osigura njihovu bezbednost ako oni to učine. Umesto toga, izgledalo je verovatno da će se u deset poluautonomnih jedinica etničko čišćenje nastaviti -veliko prisustvo trupa Ujedinjenih nacija nije bilo planirano i nije bilo ničeg da spreči najjaču grupu da protera sve druge. One jedinice s istim većinskim stanovništvom mogle su takođe da pokušaju da se ujedine jedna s drugom i da uspostave prepreke naspram jedinica u kojima vlada druga grupa.

Najveća slabost plana bila je što je zahtevao zajedničku muslimansko-srpsko-hrvatsku vladu za čitavu Bosnu. Koaliciona vlada ove vrste postojala je u Bosni preko godinu dana pre nego što je počeo građanski rat. Međutim, niti je bila sposobna da vlada niti da izglasava zakone. Posle sveg ubijanja i razaranja, bilo je nerealno očekivati da se može obnoviti bez podrške trupa. Početkom leta, Zapad je počeo da shvata da je plan neizvodljiv. Bosanski Srbi ostali su beskompromisni uprkos probnih koraka NATO-a ka većem vojnom mešanju. Čak ih je i uplašeni Milošević terao da potpišu Vens-Ovenov plan. (Niz istaknutih političkih ličnosti na Zapadu (uključujući Margaret Tačer, bivšeg britanskog premijera, i Džordža Šulca, bivšeg američkog državnog sekretara) zahtevao je bombardovanje srpskih položaja. Vrhunac ovih zahteva bilo je pismo objavljeno pod naslovom "What the West Must Do in Bosnia" u Wall Street Journal, September 3-4, 1993.) Podjednako važno u uveravanju Zapada da napusti plan bilo je pojačavanje muslimansko-hrvatskih borbi, što je podvuklo teškoće koje donosi sa sobom guranje zaraćenih strana ka miru i izbegavanju podele, a bez dubljeg zapadnog mešanja.


Ka podeli Bosne

Juna 1993, posle više od godinu dana surovih borbi, Zapad je najzad shvatio potrebu za podelom Bosne i Hercegovine u tri republike, čak i ako su te tri republike trebale da pripadaju labavoj konfederaciji. U to vreme Bosna je u stvari bila podeljena. Sve tri nacionalne grupe imale su politička i administrativna tela i oružane snage na svojim teritorijama i svaka jedinica uživala je privrženost i lojalnost većine stanovništva. Tri strane nisu, međutim, bile sklone da pregovaraju o obustavi borbi.

Ohrabreni svojim vojnim uspesima i zapadnom pasivnošću, bosanski Srbi i Hrvati bili su manje skloni u leto 1993. da zadovolje muslimanske teritorijalne zahteve nego što bi bili ranije. A muslimani su nalazili da je teritorija koja im je ponuđena neprihvatljiva. Muslimanski vođa Alija Izetbegović više puta je izjavio u Ženevi krajem avgusta 1993. da je za muslimane prihvatanje teritorija koje su im ponuđene srpskim i hrvatskim mirovnim predlogom „gore od rata". Srpski vođa Radovan Karadžić uzvratio je pretnjom da ako se rat nastavi, Bosna i Hercegovina može biti podeljena između Srba i Hrvata, ostavljajući muslimane bez ikakve teritorije. Mate Boban, vođa bosanskih Hrvata, takođe je spomenuo mogućnost da muslimani ostanu bez domovine. Da se to dogodilo, muslimani bi ostali manjine na srpskim i hrvatskim teritorijama.

Kada su mirovni pregovori za Bosnu i Hercegovinu počeli u septembru 1992. u Ženevi, novinari su nazvali razgovore „mirovni maraton". Novinari kao da su bili vidoviti; pregovori su se vukli kroz 1993. i 1994. Krajem 1993, Srbi su imali vlast nad gotovo dve trećine bosanske teritorije, muslimani nad oko deset posto, a Hrvati nad ostatkom. Pod zapadnim pritiskom, Srbi i Hrvati su se složili da muslimani imaju pravo na trećinu Bosne. Vođe bosanskih muslimana prihvatile su u principu jednu trećinu, ali bilo je oštrih razmirica oko pojedinih teritorija i protivljenja sporazumu uopšte u muslimanskom taboru.

U isto vreme, mnogi Srbi i Hrvati protivili su se sporazumu. Njihove nade za teritorijalno proširenje uglavnom na račun muslimana i dalje su bile žive. Vuk Drašković, najvažniji vođa opozicije u Srbiji, govorio je ono što mnogi Srbi misle kada se decembra 1993. zalagao za podelu Bosne i Hercegovine između Srba i Hrvata. („Drašković: Srbiju treba pomiriti sa svetom", Politika, 12. decembar 1993.) A Demokratska stranka, iako je tvrdila da je pobornik umerenosti i demokratskih principa, često se protivila Miloševiću zato što nije dovoljno energičan u odbrani srpskih interesa u Bosni. Nezadovoljstvo uslovima sporazuma i sumnjičavost da će se sporazum održati sprečavali su da se dođe do dogovora.

Početkom 1994, stav Zapada prema Srbima je otvrdnuo. Posle inicijative predsednika Klintona, NATO je 19. februara uputio ultimatum bosanskim Srbima. Oni su imali da uklone ili da stave pod nadzor Ujedinjenih nacija svoju artiljeriju kojom su okružili Sarajevo; u protivnom, bila bi uništena vazdušnim napadima NATO-a. Muslimanske snage u Sarajevu valjalo je takođe da stave svoju artiljeriju pod nadzor Ujedinjenih nacija. Obe strane su se tome povinovale. Ruske trupe pod zastavom Ujedinjenih nacija igrale su važnu ulogu u ovom delimičnom razoružanju i zauzele su položaje između zaraćenih strana. Rusko učešće pomoglo je da se umire Srbi da će njihovi interesi biti zaštićeni. Takođe je umanjilo otpor Moskve da dozvoli upotrebu sile u vršenju pritiska na zaraćene strane da prihvate teritorijalno poravnanje.

Krajem februara i u martu, američki pritisak naterao je Hrvate i muslimane da prestanu s borbama. Obe strane su onda poslale predstavnike u Vašington i u Beloj kući potpisale sporazum za muslimansko-hrvatsku federaciju u Bosni i potom je spojile s Hrvatskom da obrazuju konfederaciju. Međutim, federacija nikada nije postala politički entitet koji funkcioniše. Oružane snage bosanskih muslimana i Hrvata ostale su odvojene (mada su koordinisale napade u jesen 1994), i nepoverenje između dve grupe bilo je toliko da funkcionisanje demokratskih ustanova nije bilo moguće. (Vidi Robert M. Hayden, "The Constitution of the Federation of Bosnia and Herzegovina: An Imaginary Constitution for an Illusory 'Federation'," Balkan Forum 2, September 1994, 77-91.) Niti je „etničko čišćenje" prestalo: muslimani su nastavili da napuštaju područja pod hrvatskom vlašću dok su Hrvati napuštali područja pod muslimanskom. ( „Muslimansko-hrvatska federacija etnički sve čistija", Borba, 1. novembar 1994.)

U leto 1994. iznesen je novi međunarodni mirovni plan za Bosnu. Dozvoljavao je bosanskim Srbima visok stepen samouprave i konfederaciju sa Srbijom, ali je zahtevao da Bosna još bude sačuvana kao jedna država. Zamisao plana je bila da Srbi dobiju četrdeset i devet posto bosanske teritorije, a Hrvati i muslimani pedeset i jedan posto. Ovaj plan je značio da Srbi treba da vrate muslimanima i Hrvatima više važnih gradova, rečnih dolina i nalazišta ruda. Bosanski Hrvati i muslimani su prihvatili plan, ali su ga Srbi odbili.

Milošević je, međutim, odlučio da podrži plan, a takođe i vodeća srpska opoziciona stranka. Da bi izvršila pritisak na bosanske Srbe, Srbija je zatvorila svoje granice s Bosnom za sve pošiljke robe osim hrane i medicinske pomoći. U naknadu za njenu saradnju, Ujedinjene nacije su Srbiji delimično ukinule embargo: međunarodni vazdušni saobraćaj i kulturni i sportski događaji su dopušteni. Mada je sporno da li se Srbija do kraja povinuje obavezi da zatvori granicu prema Bosni, Miloševićev gambit obećava da će ublažiti izolaciju njegove zemlje u međunarodnoj zajednici.

*

Nacionalističke sile koje čine podlogu raspadu Jugoslavije i ratu u Bosni imaju duboke korene u etničkim, religioznim i kulturnim identitetima regiona. Decenije postojanja Jugoslavije kao jedinstvene države nisu iskorenile napetosti između nacionalnih grupa u zemlji; prinuda državne vlasti samo je uspevala da ih obuzdava. Ali uprkos ovih istorijski zasnovanih napetosti rat nije morao da se dogodi. U njega se strmoglavilo pretežno zbog dva činioca. Prvo, komunistički režim nikada nije izgradio političke ustanove sposobne za život koje bi zasnovale na zakonima i uredile odnose između nacionalnih grupa u zemlji. Kada se režim srušio, ni svest o građanskim pravima i dužnostima ni ustanove potrebne da ih podrže nisu izdržali u teškim uslovima. Okolnosti su se stekle da se nacionalno osećanje ponovo pojavi kao glavno vrelo društvenih i političkih rascepa.

Drugo, neodgovorne elite - Milošević i Tuđman su predvodili - iskoristile su ove prilike da na nepošten način utiču na javno mnjenje radi svoje političke dobiti. Nacionalistička osećanja koja su hrvatske i srpske vođe umele da podbodu kod svojih nacionalnih grupa davala su onda goriva politici teritorijalnog širenja i „etničkog čišćenja". Mada Izetbegović ni u kom slučaju nije bio nevin, muslimani nisu počeli s politikom teritorijalne agresije kao što su to učinile hrvatske i srpske vođe. Međutim, njegovo često pominjanje muslimanske prevlasti i prvenstva u Bosni išli su na ruku hrvatskim i srpskim nacionalistima i pomagali da se pobude antimuslimanska osećanja.

Nedosledno i kolebljivo zapadno učešće nije bilo dovoljno da spreči nasilje u koje su gurala ova rastuća nacionalistička osećanja. Rat je mogao da bude ograničen, ako ne sprečen, da su zapadne vlade odgovorile drugačije. Ključna greška Zapada bila je što u ranoj fazi rata nije uspeo da uspostavi sklad između stepena svoje odlučnosti i realističnog plana za mir. Da je Zapad hteo da sačuva jedinstvenu Bosnu, trebalo je da blagovremeno koristi silu i zaustavi agresiju svih strana. Ako Zapad nije bio spreman da podupre svoje reči vojnom intervencijom, onda je bilo pogrešno stajati na putu onoga što je bila očevidna alternativa: podela Bosne na tri zasebne države. Zapadna retorika samo je pothranjivala nade kod muslimana da predstoji vojna pomoć i išla na ruku srpskim mitovima o okruženju i zaveri.

Zapadna politika u kasnijim fazama rata bila je više u duhu konačnog ishoda koji je težila da postigne. Pokušavajući da gurne zaraćene strane ka nagodbi kroz mešavinu kazni i nagrada i pokazujući spremnost da pošalje trupe kako bi nametnule sporazum, Zapad je došao do recepta za mir. Ali posle godina neispunjenih obećanja, sve strane se plaše da se mirovni sporazum neće održati, a bosanske Srbe posebno je teško uveriti da će njihovim interesima više odgovarati mir nego rat.

”Fear Thy Neighbor: The Breakup of Yugoslavia," in Charles A. Kupchan, ed., Nationalism andNationalities in the New Europe, A Council on Foreign Relations Book, Cornell University Press, Ithaca and London 1995.
"Identities, Ideologies and the Yugoslav War," Balkan Forum, vol. 2, no. 3, September 1994. To je prva verzija uvodnog dela „Fear Thy Neighbor".