Boj se bližnjega svog: Raspad Jugoslavije
|
Prvi i najvažniji takav zaključak svakako je zaključak o nespojivosti Islama i neislamskih sistema. Nema mira ni koegzistencije između „islamske vjere" i neislamskih društvenih i političkih institucija... Polažući pravo da sâm uređuje svoj svijet, Islam jasno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području. Nema, dakle, laičkog principa, a država treba da bude izraz i da podržava moralne koncepte religije. (Alija Izetbegović, Islamska deklaracija, „Bosna", Sarajevo 1990, 22. Vidi takođe Alija Izetbegović, Islam između Istoka i Zapada, Sarajevo 1990.) |
Eksplozivna smeša bila je ishod kada su se Izetbegovićeva shvatanja pomešala s nacionalističkom propagandom iz Beograda i Zagreba.
Izbori su održani 9. decembra 1990. u Crnoj Gori i Srbiji. Reformisane komunističke stranke, koje su se bile saglasile s političkim pluralizmom i postale, bar po imenu, „socijalističke", odnele su odlučujuću pobedu. Vođa crnogorskih socijalista Momir Bulatović, postao je predsednik Crne Gore, a vođa srpskih socijalista Slobodan Milošević ponovo je izabran za predsednika Srbije.
Milošević i njegove socijalističke kolege, zajedno s gotovo svim srpskim opozicionim strankama i većim delom inteligencije, težili su da povećaju Srbiju na račun Hrvatske. Crnogorci su podržavali ove namere i postali jedini saveznik Srbije u ratu koji je usledio. Tvrdnji Srbije da je samo želela da zaštiti srpsku manjinu u Hrvatskoj jednostavno je nedostajala uverljivost. Otcepljenje hrvatskih teritorija na kojima je srpska većina ili znatna srpska manjina samo bi povećalo opasnost da izloži još većim progonima i nasilju dvetrećine od šestsedam stotina hiljada Srba u Hrvatskoj koji su živeli van tih teritorija.
Borba je najzad počela tri dana pošto je 24. juna 1991. Slovenija proglasila nezavisnost. Savezna vojska i snage slovenačke teritorijalne odbrane borile su se za upravu nad graničnim prelazima Slovenije (i Jugoslavije) u Italiju, Austriju i Mađarsku. Sukob je bio kratkotrajan. Dezertiranjem nesrpskih oficira i kroz indoktrinaciju od strane Miloševićevih medija, savezna vojska se pretvarala u pretežno srpsku vojsku. Odsustvo srpske manjine u Sloveniji smanjilo je hitnost rata za saveznu vojsku, koja se brzo povukla.
Savezna vojska ponašala se mnogo drugačije u hrvatsko-srpskom ratu. (General Veljko Kadijević, bivši jugoslovenski ministar odbrane, pokušava da opravda ulogu savezne vojske u hrvatsko-srpskom ratu, ali u stvari otkriva da je ona prihvatila Miloševićevu politiku. Vidi Veljko Kadijević, Moje viđenje raspada: Vojska bez države, „Politika", Beograd 1993.) Oružani sukobi sa sve većim gubicima počeli su u proleće 1991. i umnožili se pošto je 25. juna Hrvatska proglasila nezavisnost. U toku proleća i leta, savezna vojska izbegavala je da pređe na bilo čiju stranu i pokušavala da razdvoji hrvatske trupe i snage Srba iz Hrvatske. Početkom jeseni, savezna vojska se priključila borbi na srpskoj strani.
Hrvatsko-srpski rat bio je svirep. Prema zvaničnim hrvatskim izvorima, deset hiljada je izgubilo život, ali druge procene pokazuju da je dva ili tri puta više ubijeno. Srbi u Hrvatskoj, savezna vojska i dobrovoljačke jedinice iz Srbije i Crne Gore bombardovale su Dubrovnik i potpuno razorile Vukovar. Mnogi drugi manji gradovi i sela bili su bombardovani od obe strane. Civilno stanovništvo je mnogo stradalo. Ratni zarobljenici su mučeni i ubijani. Obe strane vršile su „etničko čišćenje" i bilo je preko pola miliona izbeglica. Srbi su izvršili najgora bombardovanja civilnih centara, ali su Hrvati takođe koristili silu i zastrašivanje protiv srpskog stanovništva. Kao što britanski novinar i pisac Miša Gleni ističe:
Čak i pre nego što je rat počeo, vlada [Hrvatske] radila je na zataškavanju nacionalistički motivisanih zločina protiv svog srpskog stanovništva, dok je kada se prijavljivala za [međunarodno] priznanje, njena policija učestvovala u pokolju nevinih Srba u Gospiću, Ogulinu, Sisku, Karlovcu, Daruvaru, Virovitici, Zagrebu i drugde... Ovi gradski Srbi spadali su u najveće žrtve rata, čije je stradanje, međutim, jedno od najmanje poznatih. Desetine hiljada bilo je isterano iz svojih kuća u velikim gradovima bilo kroz neposredno zastrašivanje, isterivanje ili kroz klimu straha koja je sve prožimala. (Glenny, The Fall of Yugoslavia, 123.) |
A prema Ivanu Zvonimiru Čičku, vodećem hrvatskom opozicionom aktivisti i predsedniku hrvatskog Helsinškog odbora za ljudska prava, oko deset hiljada srpskih kuća dignuto je u vazduh. („Čičak: Srbi u Hrvatskoj su ugroženi", Politika, 25. decembar 1993; takođe „Crnac u selu Kju kluks klana", Borba, 12. april 1994.)
Trupe Srba u Hrvatskoj, savezna vojska i dobrovoljačke jedinice iz Srbije i Crne Gore, osvojile su preko četvrtine teritorije Hrvatske. U većini ovih krajeva Srbi su pre početka rata bili nešto brojniji od Hrvata, ali su uskoro predstavljali blizu devedeset posto stanovništva. Neki od Hrvata jednostavno su otišli da bi izbegli borbu, ali većina je bila prinuđena da ode. I sami Hrvati isterali su najmanje polovinu srpskog stanovništva iz drugih delova Hrvatske.
Hrvatsko-srpski pregovori kojima je predsedavao Sajras Vens, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija, doveli su januara 1992. do mirovnog sporazuma. Trupe Ujedinjenih nacija ušle su na teritorije pod srpskom vlašću da čuvaju nestabilni mir. Ove teritorije ostale su formalno deo Hrvatske, ali sva lokalna uprava bila je u srpskim rukama.
U toku hrvatsko-srpskog rata, zapadni mediji, javno mnjenje i vođstvo bili su mnogo više naklonjeni Hrvatima nego Srbima, ali vlade se nisu vojno umešale u sukob. (Za analizu dobro potkrepljenu dokazima o antisrpskoj pristrasnosti zapadnih medija za vreme hrvatsko-srpskog i bosanskog rata, vidi Peter Brock, "Dateline Yugoslavia: The Partisan Press," Foreign Policy 93, Winter 1993-94, 152-172. ) Plašile su se gubitaka i da neće moći blagovremeno da povuku trupe. Takođe su procenjivale da su uzroci rata i oblici u kojima je vođen suviše složeni za vojna rešenja. Zapad je izvršio jak pritisak na Srbe da zaustave napredovanje, dok su Ujedinjene nacije stavile zabranu na izvoz oružja obema zaraćenim stranama. Pa ipak, Hrvatska je uspela da se naoruža kroz ilegalni uvoz.
Sjedinjene Države i Evropska zajednica odbile su da priznaju nezavisnost Hrvatske dokle god nije bilo mirovnog ugovora. Jedini neskladni glasovi bili su oni Austrije i Nemačke. Austrijanci su podržavali slovenačku nezavisnost od 1990.
U rano leto 1991, nemačka vlada koju je u stopu pratila Austrija, počela je kampanju za trenutno i bezuslovno priznanje i Hrvatske i Slovenije. Nemačka je smatrala predsednika Hrvatske Franju Tuđmana za zapadnoevropskog hrišćanskog demokratu, i pored njegovih očitih autoritarnih sklonosti. (Vidi, inter alia, Dorothea Gräfin Razumovsky, Chaos Jugoslawien, Piper,
München 1992.) Nemačka je takođe odlučila da se ne obazire na grabljive namere Hrvatske prema Bosni i Hercegovini, mada se predsednik Tuđman u julu 1991. javno zalagao za njenu podelu između Hrvatske i Srbije. (Glenny, The Fall ofYugoslavia, 148-149. Tuđman i Milošević tajno su se sastali
marta 1991. da raspravljaju o podeli Bosne. Vidi Judy Dempsey, "Bosnian Carve-Up
in the Making," Financial Times, 8. July 1992. Takođe je opšte uverenje da je januara
1992. Tuđman prisilio Stjepana Kljujića da dâ ostavku na vođstvo glavne partije bosanskih Hrvata. Za hrvatske i srpske pogodbe oko Bosne, vidi takođe Blaine Harden,"Serbs, Croats, Agree to Carve Up Bosnia," Washington Post, May 8, 1992.)
Najveća slabost nemačkog stava bila je ravnodušnost prema sudbini Srba u Hrvatskoj. Na primer, Hans Ditrih Genšer, nemački ministar spoljnih poslova, izjavio je da je Hrvatska „dostigla najveći zamislivi standard u poštovanju prava manjina", ne osvrćući se na vrlo različite nalaze petočlane arbitražne grupe koja je radila zajedno s jugoslovenskom mirovnom konferencijom, sponzorisanom od Evropske zajednice, i bila predvođena od Roberta Badintera, bivšeg francuskog ministra pravde. U izveštaju poslanom 26. novembra 1991. u glavne gradove zemalja članica Evropske zajednice, ova grupa je zaključila da postupanje Hrvatske prema manjinama nije u skladu sa smernicama Evropske zajednice i da Hrvatska ne ispunjava uslove za priznanje.(Vidi Nada Burić, Associated Press, November 27, 1991, i Stephen Kinzer, "Europe, Backing Germans, Accepts Yugoslav Breakup," New York Times, January 16, 1992.)
Uporno nastojeći na tome da će priznati Hrvatsku i Sloveniju ukoliko se rat nastavi, Nemačka je takođe odgodila hrvatsko-srpsko primirje. Nemački stav ohrabrivao je Hrvate, čiji je glavni cilj bio priznanje, da nastave s borbom. Povrh toga, Nemci nisu povukli svoj zahtev za priznanjem Slovenije kada je tamo borba prestala. Nemačka se svojski trudila za priznanje delimično zato što je dobro znala da joj istorijske veze i blizina daju pravo na priličan uticaj u nezavisnoj Hrvatskoj i Sloveniji. Vlada je takođe bila pod pritiskom medija, javnog mnjenja, i aktivne hrvatske zajednice u Nemačkoj, koji su svi opisivali Hrvate kao „zapadne" i „demokratske", dok su Srbi bili „istočni" i „komuniste". (To je posebno važilo za konzervativne novine Frankfurter Allgemeine Zeitung i Die Welt. Vidi takođe Johann Georg Reißmüller, Der Krieg vor unserer Haustür: Hintergründe der kroatischen Tragödie, Deutsche Verlags-Anstalt, Stuttgart 1992. Za pokušaj da se dâ uravnotežen opis jugoslovenskog raspada, vidi Wolfgang Libal, Das Ende Jugoslawiens: Chronik einer Selbstzerstörung, Europaverlag, Vienna 1991.) Bilo je čak poziva za zapadnu vojnu pomoć Hrvatskoj i za vojnu intervenciju njoj u prilog. (Vidi Razumovsky, Chaos Jugoslawien, 170.)
Sjedinjene Države i sve države članice Evropske zajednice osim Danske suprotstavljale su se nemačkom zahtevu za priznanjem i podržavale sveobuhvatno rešenje. Francuzi su predložili da se organizuju mirovne snage Evropske unije za Hrvatsku. Ali Britanci i pogotovo Francuzi nisu želeli da se otvoreno suprotstave Nemačkoj, jer bi to ugrozilo sporazum iz Mastrihta od decembra 1991, koji je bio važan korak ka daljoj integraciji Evropske zajednice i uključivao je odredbe o zajedničkoj spoljnoj politici. Nemci su takođe pribegli otvorenom i jakom ekonomskom i političkom pritisku. Kada je krajem 1991. Nemačka zapretila da će sama dati priznanje, druge članice Evropske zajednice su se povinovale i januara 1992. priznale Hrvatsku i Sloveniju. (Sjedinjene Američke Države nisu pošle za ovim primerom, izjavivši da prvo mir treba da bude postignut i prava manjina zaštićena.) Hrvati su shodno tome uzvratili i ulice i trgovi dobili su imena vodećih nemačkih i austrijskih političara. Miloševićeva propagandna mašina takođe je likovala, obznanjujući da je Srbija bila sve vreme u pravu kada je razotkrivala savez između „Četvrtog rajha" i „fašističke" Hrvatske, koji je prema Miloševićevoj verziji istorije vodio poreklo iz Drugog svetskog rata, kada je hrvatska država kao marioneta Trećeg rajha progonila Srbe.
Vreme priznanja imalo je ograničeno dejstvo na hrvatsko-srpski rat. Do nasilnog sukoba bi došlo čak i da je Hrvatska bila ranije priznata. Ranije priznanje ne bi uklonilo nijedan od dva glavna uzroka rata: surovo postupanje hrvatske vlade prema srpskoj manjini i politiku Srbije da se teritorijalno proširi. Niti je rat u Hrvatskoj zaustavljen nemačkim priznanjem, kao što su mnogi Hrvati i Nemci verovali. On je prestao zato što je Sajras Vens putem pregovora uspostavio primirje pošto su obe strane shvatile da će ako nastave borbu samo više izgubiti. U Sloveniji, borba je završila mnogo meseci pre priznanja.
Nemačka nije spasila Hrvatsku i Sloveniju od više nasilja i snosi odgovornost što je gurala za njihovu nezavisnost pre nego što su odgovarajući mehanizmi da se izbegne sukob bili na svom mestu. Ali, nemačko držanje uglavnom je pogoršalo a ne stvorilo izvore sukoba. Dakako, njeno priznanje Hrvatske i Slovenije jeste ostavilo Bosnu i Hercegovinu unutar krnje Jugoslavije kojom vladaju Srbi, prinuđavajući bosansku vladu da traži nezavisnost. Ali glavni uzroci bosanskog rata već su bili tu: sve veće napetosti između bosanskih muslimana, Srba i Hrvata i politika otimanja zemlje koju su vodile Srbija i Hrvatska.
Posle Drugog svetskog rata, Bosna i Hercegovina je učinila veliki napredak u prevazilaženju nacionalne i verske netolerancije; prijateljstva i brakovi između tri grupe bili su česti. Da Miloševićeva Srbija i Tuđmanova Hrvatska nisu bile rešene da podele Bosnu i Hercegovinu, rat nije morao da se dogodi. A rat je čak mogao biti sprečen uprkos grabljive politike Srbije i Hrvatske da je Bosna imala stabilne ustanove koje su mogle da urede odnose između nacionalnih grupa u republici i zaštite njihova politička, kulturna i teritorijalna prava. U doba komunizma, međutim, nijedna takva ustanova nije se razvila. Komunistička partija vladala je prisilom i suzbijanjem, a ne razvojem snažnih političkih ustanova i usađivanjem građanskih vrednosti. Kao posledica, poraz komunista na izborima 1990. ostavio je samo političku prazninu, a ne institucionalnu strukturu sposobnu da odoli nacionalističkim strujanjima raspaljenim od neodgovornih vođa i centrifugalnim silama koje su oni izazvali.
Budući da bosanski parlament, sudovi, štampa i policija, nisu imali autoriteta kao nezavisne ustanove, pridruživanje vlastitoj nacionalnoj grupi pojavilo se kao jedini izvor zaštite, bilo vlastitih ljudskih prava ili fizičke bezbednosti. Stoga nije iznenađenje što su bosanski muslimani, Srbi i Hrvati počeli da se ponašaju i da glasaju kao nacionalnoverske grupe. Referendum o bosanskoj nezavisnosti održan je 29. februara i 1. marta 1992. Muslimansko-hrvatska koalicija, koja je vladala bosanskim parlamentom, nedeljama se otvoreno zalagala za nezavisnost, a to je činila i većina medija. Gotovo svi muslimani i Hrvati glasali su za otcepljenje, dok su Srbi jednostavno bojkotovali referendum. Bosna i Hercegovina je ne časeći časa proglasila nezavisnost od krnje Jugoslavije. Priznale su je nekoliko nedelja kasnije Evropska zajednica i Sjedinjene Države, koje su tada takođe priznale Sloveniju i Hrvatsku. Priznanje Bosne, mada mu je cilj bio da pruži novoj državi međunarodni legitimitet i zaštitu suverenosti koja s njim ide, imalo je upravo suprotan efekat: građanski rat je odmah izbio. (Voren Zimerman, bivši američki ambasador u Jugoslaviji, tvrdi u intervjuu "Hounded by What the US Didn't Do in Yugoslavia," New York Times, June 14, 1992, da je bila greška za Zapad da sledi nemački primer u priznavanju Bosne, pošto je ono pokrenulo rat.)
Pre nego što je priznala Bosnu, Evropska zajednica jeste učinila neke napore da izgladi spor. Dogovor je postignut 18. marta u Lisabonu da se Bosna podeli na tri nacionalne teritorijalne jedinice. Ali, pošto su stanovništva bila izmešana, ove jedinice ne bi bile etnički homogene. Ipak, njihovo uspostavljanje pomoglo bi da se ublaži nespokojstvo Srba i Hrvata da će živeti u zemlji kojom gospodare muslimani. Izetbegović je u početku prihvatio ovu „federalizaciju Bosne" nasuprot prigovora ratobornijih među njegovim muslimanskim ministrima. Ali on nije držao reč kada je shvatio da se međunarodno priznanje može postići čak i ako on ne usvoji plan. (U intervjuu za beogradske opozicione dnevne novine, Voren Zimerman, bivši američki ambasador u Jugoslaviji, opisao je svoje napore da uveri Izetbegovića, kada se ovaj vratio u Sarajevo iz Lisabona, da poštuje lisabonski dogovor. Međutim, Izetbegović je bio uveren da će Bosna biti priznata čak i ako on odbaci ugovor. Vidi „Ne mrzimo Srbe već nacionalističku agresiju", Nedeljna borba, 30. april - 3. maj 1994.)
Za nekoliko meseci od izbijanja borbi, bosanski Srbi, podržavani od vlade Srbije i jugoslovenske vojske (koja je sada po svemu sem imenu bila srpska), zauzeli su gotovo dve trećine Bosne upustivši se u etničko čišćenje muslimana i Hrvata. (Među značajnijim incidentima koji su doveli do potpunog rata bili su sledeći: Muslimanski ekstremisti ubili su 1. marta, drugog dana referenduma o nezavisnosti, mladoženjinog oca i ranili sveštenika na srpskom pravoslavnom venčanju u Sarajevu. Barikade su podignute od strane Srba i muslimana u Sarajevu i oko njega, i dvanaest ljudi je ubijeno pre nego što su borbe prestale sledećeg dana. Najmanje dvadeset i sedmoro ljudi je ubijeno 3. i 4. marta u gradovima Bosanski Brod i Kupres. Borba se vodila između vojnih snaga iz Hrvatske i bosanskih Srba. Srpski policajci napali su 5. aprila policijsku stanicu i srpski ekstremisti pucali su na hiljade demonstranata za mir u Sarajevu. Redovna bosanska vojska pucala je 2. maja na kolonu jugoslovenske vojske koja se povlačila pod zaštitom snaga Ujedinjenih nacija. Do prekida vatre je došlo posredovanjem pošto je jugoslovenska vojska otela predsednika Izetbegovića i onda se složila da ga oslobodi u zamenu za bezbedan prolaz. U sarajevskoj Ulici Vase Miskina, eksplozija je 27. maja ubila šesnaestoro ljudi koji su stajali u redu za hleb. Još uvek postoji neslaganje oko toga koja je strana bila odgovorna za tragediju. Vidi, inter alia, War Crimes in Bosnia-Hercegovina: A Helsinki Watch Report, Human Rights Watch, New York 1992, 1:24-31.) I pored toga što su im stradanje i podrška nezavisnosti bili zajednički, savez između bosanskih muslimana i Hrvata se raspao. Što se više Bosna pokazivala kao politički entitet nesposoban za život, to je veći broj bosanskih Hrvata usmeravao svoju lojalnost ka Hrvatskoj. Vojska bosanskih Hrvata, zajedno s jedinicama redovne vojske iz Hrvatske, uskoro je osvojila gotovo trećinu bosanske teritorije, isterujući većinu muslimana i Srba. I srpska i hrvatska ofanziva bile su surove, pa ipak je srpsko napredovanje bilo mnogo opsežnije. Ubistva i silovanja bila su česta, a verski i kulturni spomenici planski su uništavani. Ovi zločini su tolerisani i možda čak ohrabrivani od vojnih vlasti kao deo opšte strategije zastrašivanja i proterivanja.
Ujedinjene nacije zavele su 30. maja 1992. Srbiji i Crnoj Gori embargo na međunarodnu trgovinu. (Ekonomske sankcije povećane su 20. aprila 1993. i granice Jugoslavije (koja se sada sastojala samo od Srbije i Crne Gore) stavljene su pod strogu kontrolu. U zimu 1993-94, stručnjaci su tvrdili da je to najuspešnija ekonomska blokada u istoriji. ) Ova kazna za ratobornu politiku prvo je povredila samo srpski ponos; trebalo je da prođe nekoliko meseci pre nego što je embargo počeo da šteti srpskoj privredi. Miloševićev politički položaj nije bio oslabljen, kako zbog ograničenih ekonomskih posledica embarga tako i zbog toga što su čak i nenacionalistički Srbi mislili da nije pravedno kažnjavati Srbiju a poštedeti Hrvatsku. Takođe je i muslimanska nepomirljivost, bar u srpskim očima, zasluživala neki ukor. Za medije koje je kontrolisala vlada, embargo je potvrđivao da postoji zavera rasprostranjena širom sveta, navodno vođena od Nemačke i Vatikana, protiv srpskog naroda. Ova vrsta argumentisanja nije bila ništa novo; Milošević i njegovi saradnici prikazivali su politiku međunarodne zajednice kao antisrpsku mnogo pre početka građanskog rata. (Mnogo primera takvih pogleda mogu se naći u Borisav Jović, Komadanje Jugoslavije, Politika, Beograd 1991.) Milošević je takođe umeo da embargom u svoju korist upotrebljavajući ga kao objašnjenje za ekonomske teškoće Srbije. U stvarnosti, troškovi rata u Hrvatskoj i Bosni i vladino rđavo upravljanje doprineli su najmanje koliko i embargo naglom povećanju nezaposlenosti, inflacije i cena robe široke potrošnje.
Rat, Milošević i embargo skoro da su uništili srpsku privredu. Na primer, do decembra 1993. prosečna mesečna plata bila je oko pedeset puta manja nego 1991. Inflacija je bila veća nego ona u Nemačkoj ranih dvadesetih godina. Inflacija je obuzdana u toku 1994, ali ne pre nego što je srednja klasa u suštini nestala. Srpsko društvo se delilo na bogatu manjinu, koja se sastojala uglavnom od ratnih profitera, i vrlo siromašnu većinu. Mada je embargo naneo ozbiljne štete civilnom stanovništvu, imao je i pozitivnih posledica. Udružen s preventivnim raspoređivanjem i pretnjama vazdušnim napadima na srpske snage, primorao je Miloševića da bude spremniji da pravi kompromise. (Vidi Svetozar Stojanović, Autoritet bez vlasti: Dobrica Ćosić kao šefdržave, Filip Višnjić, Beograd 1993.) Uz to, slabeći srpsku privredu, ograničio je sposobnost Srbije da izvodi velike vojne ofanzive. S jačom vojskom, Miloševićeva politika na Kosovu i u Makedoniji možda bi bila grabljivija.
Zapad je u početku reagovao na borbu i srpska i hrvatska osvajanja uporno nastojeći na tome da neće prihvatiti bilo kakvu promenu granica Bosne i Hercegovine silom i da jedinstvena bosanska država treba da bude nanovo uspostavljena. (Na primer, Lorens S. Iglberger, vršilac dužnosti američkog državnog sekretara, izjavio je da Sjedinjene Države neće priznati nikakve rezultate proistekle iz „agresije" Srbije i Hrvatske u Bosni i da je „osnovni cilj" američke politike da se obnovi status quo ante bellum. Vidi "US Worries Balkan War Could Spread," New York Times, August 22, 1992.) Čak je odbačen i raniji plan za trodelnu federaciju. Paipak, uprkos svih ovih plemenitih i principijelnih izjava, ništa nije učinjeno da se zaustave Srbi i Hrvati da ne osvajaju sve više i više teritorije i ne proteruju sve više i više muslimana. Ograničavajući se na slanje humanitarne pomoći, Zapad je nudio muslimanima svoju moralnu podršku i malo šta drugo.
Krajem leta 1992, postajalo je sve jasnije da su svečane izjave Zapada nedovoljne da primoraju dobro naoružane i dobro snabdevene bosanske Srbe i bosanske Hrvate da vrate teritorije pod njihovom kontrolom bosanskoj vladi. A čak i da su se povukli, mržnja i nepoverenje koje je iza sebe ostavila svirepa borba čine da je teško zamisliti da su bez ogromne strane intervencije, tri bosanske grupe mogle da se ponovo ujedine u jednu državu. (O nepovratnosti bosanskog raspada, vidi Aleksa Djilas, "The Nation That Wasn't," New Republic, August 22, 1992.) Intervencija vojne sile Ujedinjenih nacija od nekoliko stotina hiljada vojnika sa zadatkom da razoružaju oružane snage sve tri grupe i ponovo uspostave prvobitne granice Bosne bila bi najbolje rešenje za većinu običnog bosanskog naroda - za Srbe i Hrvate ne manje nego za muslimane. Ona je nudila najviše nade za mir. Prisustvo stranih trupa takođe bi garantovalo bezbednost i dozvolilo obnavljanje zajednica. Ali strah od gubitaka u ljudstvu i zabrinutost oko angažovanja velikog vojnog kontingenta na neodređeno vreme sprečili su Zapad da interveniše i stavi Bosnu i Hercegovinu pod protektorat Ujedinjenih nacija. Budući da je spremnost na prinošenje ove žrtva bila odsutna, Zapad je trebalo da podrži jedinu drugu mogućnost za mir u Bosni: njenu trajnu podelu.
Ne bi bilo lako za Zapad da prizna da je bila greška podržavati čuvanje jedinstvene Bosne i Hercegovine. Ali, da su u kasno leto 1992. ili uskoro posle toga zapadne vođe preokrenule svoju politiku i odlučile da podele Bosnu i Hercegovinu, dosta ubijanja i pustošenja verovatno bi bilo izbegnuto. Muslimani bi takođe zadržali više teritorije i bili u boljem pregovaračkom položaju. Oni još nisubili iscrpljeni, a bosanski Hrvati i Srbi još nisu učvrstili svoju vlast nad osvojenim teritorijama.
Zapad je trebalo da izvrši pritisak na bosanske Srbe i Hrvate da vrate znatne teritorije muslimanima. Zauzvrat, bosanskim Srbima i Hrvatima trebalo je ponuditi pravo da priključe bosansku teritoriju pod svojom vlašću Srbiji odnosno Hrvatskoj. Ovakva podela zahtevala bi zapadno vojno učešće, posebno radi patroliranja novostvorenim granicama, ali bi trupe potrebne za zadatak bile znatno manje nego one potrebne za ponovno sjedinjenje Bosne i Hercegovine. Srpske i hrvatske vođe možda bi se u početku odupirale vraćanju teritorije, ali svaka mogućnost gubljenja ponude da se ujedine sa Srbijom i Hrvatskom - što je bio glavni cilj borbe - naišla bi na ogroman otpor kod običnih bosanskih Srba i Hrvata, što bi verovatno prisililo njihove vođe na popuštanje.
Umesto da ide ovim putem, Zapad je nastavio da gleda na Srbiju kao na glavnog napadača i da uporno nastoji na tome da napadački rat neće biti nagrađen. Od početka rata u Bosni, zapadne vlade, analitičari i mediji bili su skloni da pripišu najveću odgovornost za borbu bosanskim Srbima i Srbiji. Čineći to, potcenili su u kojoj meri su Hrvati takođe težili da podele Bosnu i u kojoj meri je muslimanska nepomirljivost doprinela izbijanju neprijateljstava. Isto tako se pažnja Zapada usredsredila gotovo isključivo na zločine koje su počinile srpske trupe ne obazirući se na slične zločine koje su izvršili Hrvati i muslimani.
Dakako, srpske trupe počinile su više svireposti od njima sličnih hrvatskih i muslimanskih i muslimani su stradali mnogo teže od Hrvata i Srba. Povrh toga, Srbi su stremili teritorijalnom proširenju znatno agresivnije od drugih strana. Ali, da su zapadni mediji i političari posvetili bar deo pažnje zločinima počinjenim nad Srbima, njihov uticaj na srpsko javno mnjenje bio bi mnogo veći. Pored toga, proglašavajući muslimane za žrtve srpskog napadačkog rata i njihovu borbu za nesporno legitimnu, Zapad je u stvari učinio muslimanima rđavu uslugu. Očekujući da će im zapadne trupe doći u pomoć malo su osećali potrebu za nagodbom i produžavali su bitku koju su gubili, mada su njihovi srpski i hrvatski neprijatelji očigledno bili jači.
Zapadno opiranje da prizna neuspeh svoje politike vodilo je Vens-Ovenovom planu, prvi put napravljenom januara 1993. (Vidi Aleksa Djilas, "What Should the West Do about Bosnia? Partition It into Three Units?," Boston Globe, April 26, 1993.) Sajras Vens, predstavnik Ujedinjenih nacija, i Lord Oven, predstavnik Evropske zajednice, pokušali su da postignu nemoguće - sačuvaju jedinstvenu Bosnu i, u isto vreme, zadovolje Srbe i Hrvate. Da bi to postigli, oni su predložili podelu Bosne u deset poluautonomnih jedinica, sve sa mešanim stanovništvom, ali da u svakoj jedna grupa predstavlja većinu. Plan je pretpostavljao da se sve izbeglice vrate kući, ali se nije pobrinuo da osigura njihovu bezbednost ako oni to učine. Umesto toga, izgledalo je verovatno da će se u deset poluautonomnih jedinica etničko čišćenje nastaviti -veliko prisustvo trupa Ujedinjenih nacija nije bilo planirano i nije bilo ničeg da spreči najjaču grupu da protera sve druge. One jedinice s istim većinskim stanovništvom mogle su takođe da pokušaju da se ujedine jedna s drugom i da uspostave prepreke naspram jedinica u kojima vlada druga grupa.
Najveća slabost plana bila je što je zahtevao zajedničku muslimansko-srpsko-hrvatsku vladu za čitavu Bosnu. Koaliciona vlada ove vrste postojala je u Bosni preko godinu dana pre nego što je počeo građanski rat. Međutim, niti je bila sposobna da vlada niti da izglasava zakone. Posle sveg ubijanja i razaranja, bilo je nerealno očekivati da se može obnoviti bez podrške trupa. Početkom leta, Zapad je počeo da shvata da je plan neizvodljiv. Bosanski Srbi ostali su beskompromisni uprkos probnih koraka NATO-a ka većem vojnom mešanju. Čak ih je i uplašeni Milošević terao da potpišu Vens-Ovenov plan. (Niz istaknutih političkih ličnosti na Zapadu (uključujući Margaret Tačer, bivšeg britanskog premijera, i Džordža Šulca, bivšeg američkog državnog sekretara) zahtevao je bombardovanje srpskih položaja. Vrhunac ovih zahteva bilo je pismo objavljeno pod naslovom "What the West Must Do in Bosnia" u Wall Street Journal, September 3-4, 1993.) Podjednako važno u uveravanju Zapada da napusti plan bilo je pojačavanje muslimansko-hrvatskih borbi, što je podvuklo teškoće koje donosi sa sobom guranje zaraćenih strana ka miru i izbegavanju podele, a bez dubljeg zapadnog mešanja.
Juna 1993, posle više od godinu dana surovih borbi, Zapad je najzad shvatio potrebu za podelom Bosne i Hercegovine u tri republike, čak i ako su te tri republike trebale da pripadaju labavoj konfederaciji. U to vreme Bosna je u stvari bila podeljena. Sve tri nacionalne grupe imale su politička i administrativna tela i oružane snage na svojim teritorijama i svaka jedinica uživala je privrženost i lojalnost većine stanovništva. Tri strane nisu, međutim, bile sklone da pregovaraju o obustavi borbi.
Ohrabreni svojim vojnim uspesima i zapadnom pasivnošću, bosanski Srbi i Hrvati bili su manje skloni u leto 1993. da zadovolje muslimanske teritorijalne zahteve nego što bi bili ranije. A muslimani su nalazili da je teritorija koja im je ponuđena neprihvatljiva. Muslimanski vođa Alija Izetbegović više puta je izjavio u Ženevi krajem avgusta 1993. da je za muslimane prihvatanje teritorija koje su im ponuđene srpskim i hrvatskim mirovnim predlogom „gore od rata". Srpski vođa Radovan Karadžić uzvratio je pretnjom da ako se rat nastavi, Bosna i Hercegovina može biti podeljena između Srba i Hrvata, ostavljajući muslimane bez ikakve teritorije. Mate Boban, vođa bosanskih Hrvata, takođe je spomenuo mogućnost da muslimani ostanu bez domovine. Da se to dogodilo, muslimani bi ostali manjine na srpskim i hrvatskim teritorijama.
Kada su mirovni pregovori za Bosnu i Hercegovinu počeli u septembru 1992. u Ženevi, novinari su nazvali razgovore „mirovni maraton". Novinari kao da su bili vidoviti; pregovori su se vukli kroz 1993. i 1994. Krajem 1993, Srbi su imali vlast nad gotovo dve trećine bosanske teritorije, muslimani nad oko deset posto, a Hrvati nad ostatkom. Pod zapadnim pritiskom, Srbi i Hrvati su se složili da muslimani imaju pravo na trećinu Bosne. Vođe bosanskih muslimana prihvatile su u principu jednu trećinu, ali bilo je oštrih razmirica oko pojedinih teritorija i protivljenja sporazumu uopšte u muslimanskom taboru.
U isto vreme, mnogi Srbi i Hrvati protivili su se sporazumu. Njihove nade za teritorijalno proširenje uglavnom na račun muslimana i dalje su bile žive. Vuk Drašković, najvažniji vođa opozicije u Srbiji, govorio je ono što mnogi Srbi misle kada se decembra 1993. zalagao za podelu Bosne i Hercegovine između Srba i Hrvata. („Drašković: Srbiju treba pomiriti sa svetom", Politika, 12. decembar 1993.) A Demokratska stranka, iako je tvrdila da je pobornik umerenosti i demokratskih principa, često se protivila Miloševiću zato što nije dovoljno energičan u odbrani srpskih interesa u Bosni. Nezadovoljstvo uslovima sporazuma i sumnjičavost da će se sporazum održati sprečavali su da se dođe do dogovora.
Početkom 1994, stav Zapada prema Srbima je otvrdnuo. Posle inicijative predsednika Klintona, NATO je 19. februara uputio ultimatum bosanskim Srbima. Oni su imali da uklone ili da stave pod nadzor Ujedinjenih nacija svoju artiljeriju kojom su okružili Sarajevo; u protivnom, bila bi uništena vazdušnim napadima NATO-a. Muslimanske snage u Sarajevu valjalo je takođe da stave svoju artiljeriju pod nadzor Ujedinjenih nacija. Obe strane su se tome povinovale. Ruske trupe pod zastavom Ujedinjenih nacija igrale su važnu ulogu u ovom delimičnom razoružanju i zauzele su položaje između zaraćenih strana. Rusko učešće pomoglo je da se umire Srbi da će njihovi interesi biti zaštićeni. Takođe je umanjilo otpor Moskve da dozvoli upotrebu sile u vršenju pritiska na zaraćene strane da prihvate teritorijalno poravnanje.
Krajem februara i u martu, američki pritisak naterao je Hrvate i muslimane da prestanu s borbama. Obe strane su onda poslale predstavnike u Vašington i u Beloj kući potpisale sporazum za muslimansko-hrvatsku federaciju u Bosni i potom je spojile s Hrvatskom da obrazuju konfederaciju. Međutim, federacija nikada nije postala politički entitet koji funkcioniše. Oružane snage bosanskih muslimana i Hrvata ostale su odvojene (mada su koordinisale napade u jesen 1994), i nepoverenje između dve grupe bilo je toliko da funkcionisanje demokratskih ustanova nije bilo moguće. (Vidi Robert M. Hayden, "The Constitution of the Federation of Bosnia and Herzegovina: An Imaginary Constitution for an Illusory 'Federation'," Balkan Forum 2, September 1994, 77-91.) Niti je „etničko čišćenje" prestalo: muslimani su nastavili da napuštaju područja pod hrvatskom vlašću dok su Hrvati napuštali područja pod muslimanskom. ( „Muslimansko-hrvatska federacija etnički sve čistija", Borba, 1. novembar 1994.)
U leto 1994. iznesen je novi međunarodni mirovni plan za Bosnu. Dozvoljavao je bosanskim Srbima visok stepen samouprave i konfederaciju sa Srbijom, ali je zahtevao da Bosna još bude sačuvana kao jedna država. Zamisao plana je bila da Srbi dobiju četrdeset i devet posto bosanske teritorije, a Hrvati i muslimani pedeset i jedan posto. Ovaj plan je značio da Srbi treba da vrate muslimanima i Hrvatima više važnih gradova, rečnih dolina i nalazišta ruda. Bosanski Hrvati i muslimani su prihvatili plan, ali su ga Srbi odbili.
Milošević je, međutim, odlučio da podrži plan, a takođe i vodeća srpska opoziciona stranka. Da bi izvršila pritisak na bosanske Srbe, Srbija je zatvorila svoje granice s Bosnom za sve pošiljke robe osim hrane i medicinske pomoći. U naknadu za njenu saradnju, Ujedinjene nacije su Srbiji delimično ukinule embargo: međunarodni vazdušni saobraćaj i kulturni i sportski događaji su dopušteni. Mada je sporno da li se Srbija do kraja povinuje obavezi da zatvori granicu prema Bosni, Miloševićev gambit obećava da će ublažiti izolaciju njegove zemlje u međunarodnoj zajednici.
*
Nacionalističke sile koje čine podlogu raspadu Jugoslavije i ratu u Bosni imaju duboke korene u etničkim, religioznim i kulturnim identitetima regiona. Decenije postojanja Jugoslavije kao jedinstvene države nisu iskorenile napetosti između nacionalnih grupa u zemlji; prinuda državne vlasti samo je uspevala da ih obuzdava. Ali uprkos ovih istorijski zasnovanih napetosti rat nije morao da se dogodi. U njega se strmoglavilo pretežno zbog dva činioca. Prvo, komunistički režim nikada nije izgradio političke ustanove sposobne za život koje bi zasnovale na zakonima i uredile odnose između nacionalnih grupa u zemlji. Kada se režim srušio, ni svest o građanskim pravima i dužnostima ni ustanove potrebne da ih podrže nisu izdržali u teškim uslovima. Okolnosti su se stekle da se nacionalno osećanje ponovo pojavi kao glavno vrelo društvenih i političkih rascepa.
Drugo, neodgovorne elite - Milošević i Tuđman su predvodili - iskoristile su ove prilike da na nepošten način utiču na javno mnjenje radi svoje političke dobiti. Nacionalistička osećanja koja su hrvatske i srpske vođe umele da podbodu kod svojih nacionalnih grupa davala su onda goriva politici teritorijalnog širenja i „etničkog čišćenja". Mada Izetbegović ni u kom slučaju nije bio nevin, muslimani nisu počeli s politikom teritorijalne agresije kao što su to učinile hrvatske i srpske vođe. Međutim, njegovo često pominjanje muslimanske prevlasti i prvenstva u Bosni išli su na ruku hrvatskim i srpskim nacionalistima i pomagali da se pobude antimuslimanska osećanja.
Nedosledno i kolebljivo zapadno učešće nije bilo dovoljno da spreči nasilje u koje su gurala ova rastuća nacionalistička osećanja. Rat je mogao da bude ograničen, ako ne sprečen, da su zapadne vlade odgovorile drugačije. Ključna greška Zapada bila je što u ranoj fazi rata nije uspeo da uspostavi sklad između stepena svoje odlučnosti i realističnog plana za mir. Da je Zapad hteo da sačuva jedinstvenu Bosnu, trebalo je da blagovremeno koristi silu i zaustavi agresiju svih strana. Ako Zapad nije bio spreman da podupre svoje reči vojnom intervencijom, onda je bilo pogrešno stajati na putu onoga što je bila očevidna alternativa: podela Bosne na tri zasebne države. Zapadna retorika samo je pothranjivala nade kod muslimana da predstoji vojna pomoć i išla na ruku srpskim mitovima o okruženju i zaveri.
Zapadna politika u kasnijim fazama rata bila je više u duhu konačnog ishoda koji je težila da postigne. Pokušavajući da gurne zaraćene strane ka nagodbi kroz mešavinu kazni i nagrada i pokazujući spremnost da pošalje trupe kako bi nametnule sporazum, Zapad je došao do recepta za mir. Ali posle godina neispunjenih obećanja, sve strane se plaše da se mirovni sporazum neće održati, a bosanske Srbe posebno je teško uveriti da će njihovim interesima više odgovarati mir nego rat.
”Fear Thy Neighbor: The Breakup of Yugoslavia," in Charles A. Kupchan, ed., Nationalism andNationalities in the New Europe, A Council on Foreign Relations Book, Cornell University Press, Ithaca and London 1995. "Identities, Ideologies and the Yugoslav War," Balkan Forum, vol. 2, no. 3, September 1994. To je prva verzija uvodnog dela „Fear Thy Neighbor". |