Beležnica jednog izbeglice

Juče kasno uveče, kada sam se vraćao u sobicu koju iznajmljujem na beogradskoj periferiji, ključ mi se zaglavio u kapiji i nisam mogao da je otvorim. Interfon na slabo održavanoj novogradnji je pokvaren, kod sebe nemam žeton za telefon, a u ovom gradu nikoga ne poznajem tako dobro da bih mogao da svratim u pozne sate. Na kraju sam otključao kapiju. Ali, za trenutak, bio sam poverovao da ću zauvek ostati ispred kapije, u pustoj ulici i noći koju nikada neće zameniti dan.

I

Raspala se Jugoslavija i stvorene su nove države. Ratovalo se, krv se prolila. Pre toga, silne su reči izrečene i napisane da bi narodi krenuli u borbu. A ništa što se dogodilo ili što je rečeno i napisano, nije uzvišeno i plemenito. Doista, nijedan naš narod baš ničim ne može da se ponosi. Borba za nezavisnost, nacionalnu slobodu, stvaranje novih država, obično nailaze na naklonost i podršku u svetu. Nad svima nama, međutim, čovečanstvo se samo gnuša. Možda bih pristao i na još veću nesreću i na još veću bol, samo da sve nije tako bedno, jadno, sramno.

I koja je budućnost tih novih država? Prorok Avakum bio je u pravu kada je rekao: „Jer će kamen iz zida vikati, i čvor iz drveta svjedočiće. Teško onome koji gradi grad krvlju i osniva grad nepravdom!"

II

U vavilonskom ropstvu, u šestom veku pre nove ere, Jevreji su sebe ponekad nazivali „sinovi izgnanstva". Čuvali su svoje tradicije i plemensko ustrojstvo i njima su upravljali „starci izgnanstva". Van svoje zemlje, oni su želeli i da ostanu svoji i da prihvate novo i tuđe. Te dve teško pomirljive želje snažno su se sudarale u njima i Jevreji su mnogo pisali i prorokovali. Čak se kaže da je jevrejstvo rođeno iz iskustva izgnanstva.

Muslimanska era počela je 622. kada se Muhamed preselio iz Meke u Medinu. Hrišćanska Evropa vekovima je koristila reč „pobegao", što je vređalo muslimane. Oni za taj događaj upotrebljavaju arapsku reč hidžra — naši muslimani kažu „hidžret učinio" - koja ne znači samo „preseliti se", već i „otići iz svoje zemlje, napustiti pleme". Izvedena je od „hadžara", što znači „odvojiti, razdvojiti". Dakle, prva godina muslimanskog kalendara je ona kada je Prorok otišao u izgnanstvo, emigrirao, bio odvojen od bliskih, postao izbeglica.

I još: Dostojevski je napisao Idiota, roman o knezu Miškinu koji podseća na Hrista, za vreme putovanja po Nemačkoj i Italiji.

Izgnanstvo i proroštvo kao da su povezani.

Pitam se: Ako je među nama izbeglicama prorok, šta li će nam on reći? Ili će možda ćutati, uplašen od reči koje su već toliko zla nanele?

III

Otkad je počeo rat i, posebno, otkad sam postao izbeglica, kao da sam ostario pedeset godina. Pre ovog rata, verovao sam da bih između patnje i ravnodušnosti izabrao patnju, da, kada bi preda mnom bio izbor, ili da nikada ništa ne osetim, ili da osetim bol, onda bih izabrao bol. Sada ne znam šta bih izabrao. Mnogo spavam, a umoran sam. Sve je drugačije, doista ništa nije isto, ali novo ne donosi radost.

IV

Markiz od Kistina: „Tiranija je delo ljudi koji su joj bili poslušni."

Pre mnogo godina kroz moj grad prošao je Tito. Čekao sam zajedno s drugovima iz razreda na delu ulice obeleženom za našu gimnaziju. Bio sam ushićen, radoznao i uplašen. Kada se pojavila kolona, ispred nje je iznenada počeo da trči čovek sumanutog izraza lica. Dok je mlatarao rukama i vikao „Živeo drug Tito!", izgledalo je kao da ga gone milicajci na motociklima, automobili i doživotni predsednik lično. Gomili se oteo uzdah. Šta li su ljudi pomislili? Da će obezbeđenje pucati na njega, ne obazirući se na ono što je vikao? Sećam se dobro da sam ja to pomislio. Možda smo nekim delom sebe i poželeli da se to dogodi. Tako bi Tito pokazao svoju moć i još više zaslužio naše obožavanje koje se u stvari nije hranilo ljubavlju već strahom. Na sreću, ništa se nije dogodilo. Čovek je strčao s kolovoza i izgubio se u gomili. Često sam posle mislio na njega. On kao da nije bio živ čovek, već utvara koju je stvorilo naše zajedničko ludilo.

V

Sećam se kada sam prvi put stvarno poverovao da može doći do građanskog rata. Bilo je rano prepodne jednog prolećnog dana 1990. Dve debeljuškaste žene pedesetih godina, svaka s punom pijačnom torbom u ruci, išle su ulicom ispred mene i uzbuđeno razgovarale. Iz delova rečenica, shvatio sam da pričaju o tuči između Hrvata i Srba koja je prethodnog dana izbila u obližnjem gradu. U njihovim glasovima osećala se mržnja, a svoje slobodne šake stegnule su u pesnice. Nisam mogao, ili, možda, nisam hteo, da pogodim kome od ta dva naroda žene pripadaju. Pozdravile su se i ona viša ušla je u obližnju zgradu. Druga žena je nastavila ispred mene dok nije stigla do poprečne ulice, i onda skrenula. Gledao sam za njom. Njena punačka pesnica bila je još uvek stisnuta.

VI

Avgusta 1995, povremeno zasipane hrvatskim granatama, kolone Srba milele su drumovima iz Krajine ka Bosni i Srbiji. Mada sam nekoliko godina ranije stigao u Beograd, kao da sam bio u jednoj od njih. I stalno sam mislio na Hrvate koji su 1991. bežali iz gradova i sela koje su Srbi zauzeli. Posebno mi je pred očima bila jedna fotografija na kojoj grupa njih ide puteljkom kroz šumu, sa zavežljajima na leđima, torbama ili manjim koferima u ruci. Umorni su, idu s naporom i kao da se teturaju. Uplašeni su.

Tog avgusta 1995, kada su se konačno i za sva vremena razdvajali, i kada su najviše mrzeli jedni druge, Hrvati i Srbi su mi se više nego ikada ranije činili kao jedan narod.

VII

Kada sam bio dečak, voleo sam pred spavanje da izmišljam priče u kojima me gone i tek u poslednjem trenutku uspevam da se spasem. Avanture i predele pozajmljivao sam iz knjiga koje sam čitao. Najradije sam se uspavljivao pričom koja je počinjala tako što bih zamislio kako sa svoja tri najbolja druga letim u balonu iznad Afrike. Jednom bi tragali za izvorom Nila, drugi put za nekim tajanstvenim gradom u prašumi, a treći za našim drugom koji je nestao u ranijoj ekspediciji.

Balon je klizio nad šumama gotovo dodirujući krošnje drveća u kojima su živele ptice divnih boja, nemirni i bučni majmuni, zmije za koje smo znali da imaju najstrašnije otrove. Spustili smo se do ostrva usred nekog jezera. Na brzinu smo napravili kanu od kore drveta i ja sam krenuo u istraživanje. Moji drugovi ostali su u balonu koji smo vezali za drvo i ostavili da lebdi.

Na drugoj obali, dok se probijam kroz prašumu, primećuje me divlje i krvožedno pleme domorodaca i počinje da goni. Uspevam da se dokopam kanua. Veslam iz sve snage ka ostrvu, ali mi se gonioci u dugim i brzim čamcima primiču. Koplja padaju blizu kanua. Nekoliko se u njega zabija.

Drugovi u balonu, primetivši da sam u opasnosti, pucaju iz pušaka na gonioce, ali ne uspevaju da ih zaustave. Kanu najzad udara o obalu i ja trčim ka balonu. Sustižu me. Njihove ruke me već gotovo dotiču, kada se hvatam za konopac koji visi iz balona. U istom trenutku moji drugovi odrešuju balon i on poleće ka nebu povlačeći me za sobom. Nikada nisam bio srećniji i nikada mi drugovi nisu bili draži. Strah i nemir me ipak sasvim ne napuštaju sve dok me mašta ne odvede nazad do moje kuće i balon ne privežem za kapiju. Tada bih zaspao.

VIII

Lepo je vratiti se. Ponovo postojati u svetu iz koga smo bili izgnani, ponovo oživeti tamo gde smo bili mrtvi. Verujem, čak, da jedino kada se nešto ponovo vidi posle dugog vremena, istinski se vidi. Zato ću se vraćati mnogo puta. Ali samo u mašti. Jer čvrsto sam odlučio da se u stvarnosti nikada ne vratim. Nikada - to je strašna reč. Ali plaši me mržnja Hrvata prema nama Srbima. Znam da ta mržnja nije gora ili veća od mnogih drugih mržnji na našem tlu. Između ostalog, baš zato što znam snagu srpskih mržnji, bežim od hrvatske mržnje. Čak i kada ništa ne bi mogla da mi naudi, plašila bi me. Jer svaka mržnja menja svet oko mene i prisiljava me da mislim i osećam ono što ne želim.

Da li time što sam odlučio da se ne vratim, priznajem da su nacionalisti, i naši i njihovi, pobedili? Argumenti naciona lista nikada mi nisu izgledali slabiji nego sada. Njihovi uspesi, ako se stvaranje „čistih" nacionalnih država uopšte može smatrati uspehom, jadni su. Ali, ako su dostojni prezira kao graditelji, vrlo su uverljivi kao rušitelji. Zato želja da se vratim nikada neće nadvladati moje nepoverenje.

IX

Dve žene izbeglice, nezavisno jedna od druge, pitaju me da li da se vrate. Jedna je iz Gline. Iz njene porodice stradali su 1941. u onom strašnom pokolju u crkvi. Druga je iz Osijeka. Sin joj uskoro treba da ide u vojsku. Zamišljao sam kako ga komandir njegove čete tera da peva ustaške pesme. I jednoj i drugoj ženi rekao sam ne. Iako se sada kajem što sam to rekao, opet bih isto učinio. Zašto ne nalazim utehe u tome što sam uveren da sam u pravu?

X

Na koji način zaboravljamo ljude? Šta nestaje prvo iz sećanja - lep nos ili duhovitost, ono jutro kada nas je uhvatila kiša ili razgovor o omiljenom piscu? Zaborav ima svoj put, polako napreduje od tačke do tačke. Da li da crtam mapu njegovih osvajanja?

Kako prolazi vreme, zaboravljam ne samo ljude iz rodnog kraja, već i ulice, kuće, stvari. Sećanje na ljude sadrži u sebi bar malo gorčine, dok sećanje na ono što nas je okruživalo kao da je sasvim očišćeno od nje. Možda je najbolje iz prijateljstava i ljubavi očuvano u predmetima koji su im bili svedoci? Zato se osećam krivim što zaboravljam ulice, kuće, stvari. Kao da nisam ožalio svoje mrtve.

Istovremeno, ima nečeg okrutnog u tome što predmeti za koje smo vezani tako ravnodušno nastavljaju da postoje i nakon što smo morali da ih ostavimo. Zato ponekad poželim da sve izgori. Ili da nestane - čitav moj kraj polako zaranja pod zemlju, zidovi kuća pucaju kao prezategnute žice, drveće i trava sklapaju se nad krovovima poput talasa.

XI

U jednom Hičkokovom filmu, Keri Grant se penje uza stepenice noseći na malom poslužavniku čašu s mlekom. Gledalac treba da posumnja da je u mleku otrov, i da bi mu se na čašu skrenula pažnja, ona blago svetli. Hičkok je to postigao ugradivši u nju malu sijalicu. U mom sećanju svi predmeti iz starog kraja imaju taj meki unutrašnji sjaj. Izbeglištvo je upalilo bezbroj sijalica.

XII

Ovo pišem patent-olovkom koju sam imao još u gimnaziji. Ona je jedan od malog broja predmeta koje sam uspeo da ponesem sa sobom. S njene tačke gledišta, čitav ovaj rat i moje izbeglištvo dogodili su se samo zato da bi ona postala značajan predmet u mome životu.

XIII

Tačno je da je čovek koji se vraća dvostruko stranac. Stranac sam ovde u Beogradu, ali stranac bih bio i kada bih se vratio u rodni kraj. Biću, dakle, stranac zauvek. A šta s onima koji ne znaju da sam otišao? Onda - bar što se njih tiče - nisam ni otišao? A ako bih se vratio, bilo bi onih koji ne bi ni znali da sam se vratio. Onda se - bar što se njih tiče - ne bih ni vratio.

XIV

U Ilijadi Pandar kaže Eneju: „Ako se vratim kući i očima ugledam svojim / Svoju domaju i ženu i visoku veliku kuću".

U putopisu Milovana Danojlića Brisani prostor glavni junak se posle dugog odsustvovanja vraća kući:

Ali šta ostaje nama čije su kuće spaljene i srušene? I da li je nežna, kome je odana, tišina ruševine?

XV

Mnemosine mater musarum. Možda je pamćenje majka muzama jer već ono samo ima suštinsku sposobnost svih umetnosti da može i ono najobičnije, čak i ružno, da učini lepim.

XVI

Kao što su onda proterivali druge narode radi šovinističkih ciljeva, tako političari sada hoće da vraćaju svoje izbeglice kao prethodnicu osvajanja - i novog proterivanja onih drugih. Iza plašta humanosti, skriven je bodež novog nasilja. Još jedan razlog zbog koga sam protiv povratka.

XVII

Upoznao sam jednog mladog profesora Amerikanca koga interesuju izbeglice: „Kada držim predavanje i govorim o proterivanju Srba iz Hrvatske, nikada ne izgovorim reč 'Srbi', već kažem manjina. Jer tolika je propaganda u našim medijima protiv njih, da kada kažem da su Srbi proterani, niko ne obraća pažnju. Kao kada bih rekao nacisti su proterani." Ja mu kažem: „Mi smo učitelji vas Zapadnjaka. Prihvatili ste proterivanje nacionalnih grupa, čak ga i pomažete. Nadao sam se da ćete vi biti naša budućnost, a mi smo postali vaša."

XVIII

Postoje li rane koje nikada ne zarastu? To su možda one koje nas pretvore u nešto što ne želimo da budemo. I tako postoje dok god mi postojimo.

XIX

Prošle noći sanjao sam da sam plakao i u nosu su me golicale suze. Probudio sam se, a oči su mi bile suve. Ponovo sam zaspao i ponovo su me u nosu golicale suze. Ovoga puta to nije bilo neprijatno. I u snu sam odlučio da se više ne budim.

XX

U Novom zavetu „izgnanstvo" znači život na zemlji. Hugo od Svetog Viktora, monah koji je živeo u Saksoniji u dvanaestom veku, napisao je u svom delu Didaskalikon:

Biskup od Pija pisao je 1763. u jednom pastirskom pismu: „Svet je doista zajednička otadžbina, ili, da se izrazim više hrišćanskim rečima, zajedničko izgnanstvo."

Andrić koji izgleda nije verovao u zagrobni život, zapisao je da je groblje naša prava otadžbina. Zamišljam njegov gorak osmeh.

XXI

Prustu se vreme činilo izgubljenim, izbeglici i zatvoreniku čini se otetim. Crnjanski je svoju strast za zarezima potpuno zadovoljio u „Stražilovu", koje je zato kao veliki uzdah isprekidan rečima:

Nekada sam voleo da putujem, da lutam. Sada mi i putovanje do centra Beograda izgleda previše dugo. Kako da poželim da putujem, kada sam samim tim što sam izbeglica stalno na putu?

XXII

Dajući časove đacima zaradio sam nešto više nego obično, pa sam pozvao poznanika iz starog kraja na večeru. Naše kafane. Kako uspevaju da toliko liče jedna na drugu? Hrana je ukusna ali masna, i izbor je mali; gosti govore glasno i retko se osmehuju; mnogi puše, čuju se psovke. Ništa od toga mi se ne dopada, ali ipak su mi kafane prijatne. Evo, jedan od gostiju uzima parče hleba i otkida od njega komad zubima, umesto da ga otkine rukom, pa onda stavi u usta. I što da ne. Nisam protiv finih manira, već verujem da je ono balkansko u nama pre dobro nego zlo. U kafanama se, naravno, najviše priča o politici. Tu je naš rat i započeo. Obično se kaže da su kafanske priče postale nacionalni programi. Dodajem: i to uz vrlo male izmene.

Pred kraj večere, moj poznanik je pripit i u njemu se budi izbeglica. Smeje se: „Želeo bih da se posle toliko godina vratim u stari kraj da bih bio mlađi. Tamo i onda bio sam mlađi nego ovde i sada."

XXIII

Alber Kami u Kugi o osećanju izgnanstva. Ono je unutrašnja praznina koja nas nikada ne ostavlja i nerazumna čežnja da se vratimo nazad u prošlost ili da ubrzamo prolaženje vremena. A strelice pamćenja, piše on, ubadaju kao vatra.

XXIV

Šta želim sebi? Da se oslobodim gorčine? Preveliki zahtev. Dovoljno bi mi bilo da mogu da gledam u svet, a ne kroz njega, i da mi moj glas ne zvuči čudno.

XXV

Često se pitam: Šta je sada s njima? S onima koji su bili vlast u Krajini. Da nisu postali nevidljivi? Jednog od njih sreo sam pre neki dan na Kalemegdanu. Sedeo je na klupi i razgovarao s nekim čovekom. Bio je u skupom odelu, ali podbuo i neobrijan. Mada sam ga odmah prepoznao, bilo mi je potrebno neko vreme da poverujem da je to stvarno on. Pokreti i grimase bili su mu toliko neotesani, prosti, da mi se činilo nemogućim da je taj čovek ikada bio na visokom položaju. U čitavom njegovom držanju, osećao se strah. On kao da se ulagivao svom sagovorniku, pokušavao da ga odobrovolji: „Pa slažemo se, zar ne?" Možda ipak oseća krivicu? Pre će biti da mi se to samo tako čini.

XXVI

Volim da zavirujem u beogradske knjižare, mada nemam para da kupujem. Mnogo je knjiga o nacionalnoj istoriji u kojima prevladavaju dve teme. Prva - mi smo hrabriji, plemenitiji, duhovniji, od drugih. Druga - mi i samo mi smo stradali. Dva oblika iste bolesne obuzetosti sobom. Iz prve se rađa druga, druga potvrđuje prvu: uvereni u svoju veličinu, poverovali smo da nas svi mrze; pošto verujemo da nas svi mrze, smatramo to za dokaz da smo veliki.

XXVII

Montenj piše kako bi mu teško palo kada bi mu bilo zabranjeno da poseti neko mesto na svetu, makar bilo i najudaljenije i na koje inače ne bi ni pomislio da ide. A kako je tek teško ne moći vratiti se?

Mi izbeglice smo zatvorenici, zatvoreni smo u svoje izbeglištvo, ograđeni od prostora u kome bismo želeli da budemo. Borhes upoređuje pustinju s lavirintom; meni više liči na zatvor. Hodajte satima kroz pustinju i ništa se oko vas neće izmeniti; hodajte satima po zatvorskoj ćeliji i bićete na istom mestu. U oba slučaja kretanje ubija u vama nadu - nema ničega da nestaje, nema ničega da se pojavi.

XXVIII

Poželim da budem neko sasvim drugi, da promenim ime. Taj drugi bio bi iz ovog grada, osećao bi se u njemu kod kuće.

XXIX

Stalno mislim na moj kraj. Zato kao da iz njega nisam ni otišao. A najbolnije je vratiti se u ona mesta iz kojih nikada nismo ni otišli. Možda je zato sreća što se nikada neću vratiti?

XXX

Kaže se da Hrvati i Srbi nisu tolerantni. Zaboravlja se njihova ogromna tolerantnost prema lažima njihovih političara.

XXXI

Otkako sam postao izbeglica, preterano sam budan, pribran, na oprezu. Kao da sam neprestano u zasedi na sve, posebno na samoga sebe. Mnogo razmišljam o svemu što mi se događa i zato mi se posle čini da mi se malo toga događa. I stalno brojim dane, mesece, godine. Odmah mogu tačno da kažem kada se nešto dogodilo. Da li time pokušavam da ovladam vremenom?

XXXII

Tog leta ljudi su počeli da se ubijaju. Žuto sunce i crvena krv, kao zrela breskva. Najobičniji razgovor imao je tada posebnu težinu. I nikada moje pamćenje nije tako velikodušno primalo druge.

XXXIII

Nikako da zaboravim tu mapu. Kada je popravljan vodovod u mojoj ulici, dopala mi je ruku vrlo detaljna mapa čitavog kraja, koju je napravila gradska uprava. Svaka kuća, dvorište, svako drvo i ograda, bili su ucrtani. Hteo sam da zamolim glavnog inženjera da mi da tu mapu - imao je više primeraka. Ali ipak to nisam učinio. Sada bih mapu pričvrstio na zid. Ili možda preko prozora?

XXXIV

U starom kraju drveće mora da je prilično poraslo. Teši me kada ga zamišljam kako neumorno raste i račva grane -pravi gnezda za gnezda. Na njega su se sigurno već vratile ptice koje su oterale pucnjava i eksplozije. I zavidim drveću jer ono nikuda ne može da otputuje.