УМОРАН

Стално нешто пребројавам,
Све мерим и вагам,
А вода нема укус воде
И не знам да ли ми је хладно
Или топло.

Мој глас је без одјека,
У сну се враћа
Као котрљање ситног камења,
Мој језик изговара речи
Које не разумем,
А други им се чуде.

Овај свет је препун
Ружне деце,
Писама која бацам
Неотворена.

Не волим псе,
Јер увек узвраћају љубав,
Ни дрвеће,
Јер то никада не чини,
Плашим се мора,
Јачег од мене,
И сутона на обали,
Превише нежних.

Сва врата су отворена
Само зато да никуда
Не бих могао да одем.