У СЕНЦИ ТРНОВИТОГ ЖБУНА

Сасушена трава повијала се
Под шапама и копитама жедних звери.
У сенци трновитог жбуна лежао је тигар
Заробљен у кавезу својих пруга.
Велика змија била је уздигнута као сунце
И извијена као харфа.

Мада ти ниси била поред мене,
Твоја рука лежала је на мом рамену
Док сам ходао путем од утабане земље.
Моји кораци и твоји били су спори као сунце,
Подне сасвим бескрајно,
А ја сам мислио како је љубав величанствени
умор
Који надвлада наше душе, окупане знојем.

Ваздух је имао укус слане прашине.
Капи сунца блештале су
На белим костима животиња.