У ЈЕСЕН 1992.

Иза витража у малом париском музеју,
Гореле су сијалице.
Светлост је, као у катедрали,
Пролазила кроз обојено стакло,
Наткриљено каменим готским луковима.

У једном ћошку,
Двоје људи се љубило.
Били су у годинама.
Глумили су страст:
Загрљаји су им били прејаки,
Покрети главе пренаглашени.
Обузео ме стид.
Поставио сам се између тебе и њих
Да их не би видела.

Застали смо пред сликом заштићеном
стаклом,
И оно је одразило обрисе твог лица и тела.
Осећао сам топлину твог образа на моме,
Мада ниси била крај мене -
Да сам испружио десну руку, а ти леву,
Можда би нам се тек прсти додирнули.

Слика је била с краја петнаестог века, из
Провансе -
Христ после скидања с крста,
Издужен и крут.
Зачудо, сликарева невештина
Учинила је слику чедном и потресном.
Христова кожа била је сасвим бледа,
Чак сивоплава.
И последњи трептај живота је престао.
На челу и шакама, грудима и стомаку,
Скорела се крв.
Она је била вешто насликана,
Као да ју је радио други сликар.
Танки потоци заиста мајсторски изведени,
На њиховим крајевима сасушена зрна,
Набрекла као вишње и тамна.

Док си посматрала слику,
Окренуо сам главу к теби.
Руж на твојим уснама као да је постао
црвенији.
Дотакла си језиком горњу усну.
Мени се учинило да се облизујеш.
Пожелео сам да чујем шум крви у теби.
Замишљао сам у полумраку
Како се твоје артерије и вене гранају
Као друмови великог царства,
А крв је гласник
Који њима језди у далеке провинције.

Чинило ми се да хоћеш нешто да кажеш.
Напрегнуто сам ослушкивао,
Али ти си ћутала.

Кад смо изашли из музеја,
Киша је падала као и кад смо долазили,
А на новинском киоску чекали нас обешени
Магазини с голим девојкама,
Умотани у провидну пластику,
Низ коју је ветар гурао кишне капи.

Биле су још увек ту и новине
С фотографијама из наше земље:
Срушене и изгореле зграде и куће, цркве
и џамије
(Бели минарети сломљени као гушчији
вратови),
Људска тела, раскомадана, црна од ватре,
Бачена у реку.

Не знам зашто, али сетио сам се да су у старом
Риму
Богати грађани, да би се подмладили,
Силазили у арену и пили крв прекланих
гладијатора.
Учинило ми се да су одговори
На сва велика питања одмах ту поред нас,
Да ћемо ти и ја тог тренутка
Проговорити непознатим језиком,
Којим ће једног дана
Говорити сви људи,
И да ћемо почети да проповедамо
Неку нову, неку стару, веру.

Онда смо отворили кишобране
И кренули ка аутобуској станици.