ТВОЈ САН

Сањаћеш — утапаш се у реци и тонеш на дно.
Извађен лежиш на столу.
Резови дуги, из тебе тече мутна вода.
Резови дубоки, постајеш комади тебе.
Нигде нема крви.
Зашивају те грубим концем,
Крупним бодовима.

Иди, говоре, пожурују те.
Ти молиш:
Ја сам мртав, мртви немају куд.
Дају ти капут, облачиш га на голо тело.
Стављаш шешир на главу.
Шта ће ми шешир, питаш.

Излазиш на улице које познајеш.
Оне су се истрошиле, избледеле су.
Велика стара животиња изгледа старије
Од подједнако старе мале животиње,
помишљаш.
Гледаш куће које познајеш.
Оне су се истрошиле, избледеле су.
Мало старо лице изгледа старије
Од подједнако старог великог лица,
помишљаш.

Примећујеш да не дишеш,
Боли те твоја рањена кожа.
Да ли сам ишта друго него кожа коју су
зашили, питаш се.
Пожелиш да негде гори шума, да се негде
бије битка.
Пожелиш да можеш да их замислиш.

Схваташ да ово није сан.
Смрт је неизмењива озбиљност,
Време које се утопило у непрозирној води.
Смрт је памћење које се не увећава,
Време на дну непрозирне воде.
Смрт је умор који се не смањује.
А била би нешто друго да си…
А биће нешто друго ако…