СТРАХ


Зато што се плашим,
Стално мислим на смрт.

Не из племените жеље
Да помогнем другима,
Ни из тежње ка мудрости,
Нити да бих створио уметничко дело
— Већ зато што се плашим,
Стално мислим на смрт.

Смрт су игле компаса,
Заувек окренуте на југ
Што прикуцавају
Крвава тела војника
За још крвавију земљу.
Смрт је мрак већи од светлости
Свих звезда
И још једне сијалице.

Ниједан град није као она,
Само к овом Риму воде сви путеви,
Једини он стварно је вечан.
Да је њено краљевство
Само један осушени лист,
У најудаљенијој тачки космоса,
Ипак би била преблизу.

Знам да бисте још свашта
Могле о њој рећи,
Ти вешта памети и ти лукава машто,
Али мене занима само једно:
Како да се не плашим смрти?

Ако нема бесмртности,
Да ми је нека смрт,
Која није толико страшна
И личи на некога кога познајем,
Или бар живот у коме нећу
Стално мислити на њу.

Верни пас вечног живота
(Самоуверено каже религија),
Скупљаће кости
Добрих и праведних
(А можда и злих и неправедних),
И по најзабаченијим гробљима,
И удахнути у њих стари живот,
Свеж као да је нов.

Зато не плашите се, не плашите,
Вичу и шапућу пророци и свеци,
И мирно затворите очи
- Неће много времена проћи
Док на свом лицу не осетите
Топли псећи језик и хладан нос.

Можда ће тако и бити.
Али, Боже, жалим те,
Јер тежак сам случај

Нека ми твоја милост
Чак дa вечни живот,
Велик и чврст као што је твој,
Ипак ти неће бити лако
Да ме разувериш
Да се смрт неће вратити,
Да бескрајни живот
Нема још бескрајнији крај.