СТЕНА У ДВОРИШТУ

Кроз прозор мог стана,
Посматрам тамносиву стену.
Сва из једног комада,
Лежи сама
У малом дворишту,
Прикљештена
Високим зградама.

По њој су разбацане старе новине,
Празне конзерве, боце,
Пластичне кесе.

Она је врх планине,
Чије је подножје
Много километара под земљом
И на коју се
Неко пење.

Пијуком копа
И лопатом размиче,
Идући навише.
Лампом осветљава пукотине
И провлачи се кроз њих,
Рони кроз подземне воде.

Једне ноћи без месечине
Изаћи ће на површину,
Знојав и мокар,
Каљав.

Када ујутро устанем,
И отворим прозор,
Међу старим новинама,
Празним конзервама, боцама,
Пластичним кесама,
Вијориће се застава
Подземног света.