НЕКАДА ДАВНО

Постоји река чија вода даје бесмртност; мора
да негде постоји нека друга река чија вода је
потире.
Хорхе Луис Борхес, „Бесмртник"

Некада давно живео сам вечно.

У почетку сам волео немоћ смрти,
Али онда је све почело да се скупља у тачку -
И градови и планине и мора.

У све мању и мању тачку.
Свет је наједном био као монотона бајка
У којој се кит претвара у слона, слон
у медведа,
Медвед у вука.
А вук онда у зеца, па миша, па мрава.
Па нешто мање од мрава, па мање и од тога.
Под млаком кишом времена,
Све се топило и постајало нешто друго,
Искривљени цртеж и најава неке будуће
Још веће унакажености.

Живот и смрт оних које сам волео
Тако брзо су се удаљавали од мене,
Да су ускоро - кроз неколико хиљада година -
Њихова имена престала ишта да значе.
И ја, прошли, непрестано сам нестајао у мени
садашњем
Који сам немилосрдно увек био ту,
Стално постајући нешто друго.

Хватао сам шакама лице да спречим нове
гримасе
Које су доносили векови.
Покушавао сам да себе спутам,
Зауставим и онемогућим долазак оног другог
Којег је неумитно доносило време.
Али, време и ја смо се заједно издуживали
У безбројним смеровима.
Времену-мени прскали су мишићи и тетиве,
Кости се истезале у најтање нити.
Били смо нека болест с увек новим
симптомима,
И бескрајна експлозија,
Која се шири без бљеска, звука, топлоте.

Смрт младих војника у бесмисленим биткама
Изгледала ми је као највећа срећа.
Гласом који се непрекидно мењао, призивао сам
смрт,
Али она не услишава молбе.
Да ли тако пате богови, питао сам се.

Почео сам да стварам нову религију,
У којој се ја, бесмртно божанство,
Молим за своје уништење,
Нову веру посвећену нади да ће време
Једном кренути уназад,
И достићи оно давно доба када се још
нисам родио,
Оно доба када ћу можда умрети.