МАЛИ ГАЛЕБ

На палуби ферибота бацала си хлеб
галебовима;
Отимали су се и крештали.
Један мали стално је остајао празног кљуна
И највише је крештао.
Трудила си се да му добациш неко парче,
Али ма колико близу њега пало,
Увек би га већи галебови узели.
Када би покушала да му приђеш, Он је узмицао,
Кад би махнула руком да растераш друге
галебове,

Побегао би и он.

Изменили смо само неколико речи.
Ниси ми рекла своје име,
А лице сам ти заборавио.
Видим још само твоје тело у фармеркама
и мајици,
Окружено птичијим крилима и комадићима
хлеба,
И малог галеба, гладног.