ЛЕТО

Иза врелог прозорског стакла,
Блешти поподневно сунце.
Кошуља влажна од зноја,
Слепљена је уз моја старачка леђа.

Јутрос нисам навукао завесу.
Свеједно је.
Свежина долази с првом светлошћу зоре
И нестаје
Убрзо пошто изађе сунце.

Ни данас се ништа није догодило.
Само је просјак стајао испред куће.
Голубови су узимали зрна кукуруза
С његових усана.
Врућина га је отерала.

Гледам жену отеклих чланака
Како простире веш.
Два дечака седе на трави
И посматрају лопту.
Када сунце зађе
Нико ми неће доћи у посету.

Зашто не одем до њеног гроба?
Волео сам је.
Волим је и сада.
Крај њене хумке,
Испод дрвета чије је лишће лепљиво
од сокова,
Можда бих осетио сласт туге?

Зашто се не потрудим
Да будем тужан?
Туга би могла да буде моја страст,
Свакодневно занимање,
Смисао живота.

Дим цигарете је топао,
А ја се хладим удишући га.
Пепео отресам у кору од лубенице.
Тек откако сам остарио
Примећујем како се смењују годишња доба.
Ово лето је прво
Које је стварно моје.
Можда зато волим овај живот
Сведен на топлоту и зној,
Светлост и дим цигарете?
Можда сам зато
Срећан што сам сaм?