ИМЕ


Напустио је земљу
Са чврстом одлуком да се никад не врати.
Чинило му се да су га сви пријатељи лагали
и издали
И да су се за њега стварно интересовали
Једино поузданици тајне полиције.

Заиста му је било боље у далекој земљи
У којој се нико није претварао да га воли
И где он никога није волео.
Али, када се пробудио једног јутра,
Чистог и јасног као светлоплава кошуља
Коју је претходног дана купио,
Знао је да га горчина неће напустити
Док год не промени име.

Плашио се шта ће се догодити када буде
Говорио, чуо, гледао написано, ново име.

Да ли ће његов језик као крвави талас
Ударити у зубе и разбити се о њих као о стене?
Да ли ће му се уши запалити
И трчати по глави тражећи себи спаса?
Да ли ће његове очне дупље, као широм
отворене чељусти
Змија близнакиња, прогутати његове очи?

И било је тешко, нарочито у почетку.
Али, како је време пролазило,
Било је све лакше.

Схватио је да није осуђен на доживотну тугу З
а својом земљом и за собом,
Да постоји пут који није само удаљавање
Већ и приближавање
И да је човек стварно онај, који искрено жели
да буде.
Али, зашто ми је тешко да поверујем
Да је доиста тако?