БЕЛЕ СТЕНЕ

Пењаћеш се уз беле стене
И мислити:
Напорно је,
Али пуно симболике.

Прсте ћеш завлачити
У мале пукотине оштрих ивица,
Дераће ти кожу,
А ти ћеш приметити
Да су у облику слова
И рећи ћеш:
Боли, али близу сам смисла.

Када се попнеш,
Угледаћеш висок, витак бор.
Задихан и уморан, бићеш усхићен:
Најзад сам на врху
И бор је зелен као дрво живота,
Поносан као дрво сазнања.

Питаћеш бор:
У какве се речи и реченице
Спајају она слова
Што здераше ми кожу с прстију?

Бор ће ти одговорити:
Ти мислиш да си први који се попео,
А до мене вас је стигло безброј.

Сви ме питају за слова,
Нико не пита како је мени.
Ветар је здерао моју кору,
Мада се нигде нисам пењао,
Нити гледао по стенама пукотине
Нити ме оне занимају.

Желео бих да не долазите код мене,
Желео бих да сам негде другде,
Желео бих да сам неко други.
Једино што прекида
Једноличност мог живота
Jесте ваш одлазак -
Силазећи увек пропустите неко слово
И паднете у понор.