VIR HEROICUS SUBLIMIS

Ноћ је отишла
И оставила ми ветар, белу планину
И смрт која долази и чије име се не плашим
да изговорим.
Крв ће се ускоро заледити у мојим жилама,
И то неће бити овештала метафора за страх,
Који ни тада ни икада више нећу осетити,
Већ прави лед, Црвене боје.
Бар претпостављам да тако изгледа залеђена
крв.

Поздрављам смрт искрено и без скривеног
очаја.
Чак ми не треба ни храбрости да је се
не плашим.
Нека траје бесконачно.
Спаваћу поносно као ратник који је после
битке задремао међу друговима.

Да је снег црн,
Да ли би био топлији?
Ово питам само из радозналости.
Моја смрт неће бити замрљана надом.
Биће чиста као све око мене.
Не жалим што више нећу имати себе,
Мада сам само себе имао.

Умрећу без горчине.
Не осећам се увређеним,
Али ипак мислим на ту долину у коју нећу
стићи.

Сада се из ње диже магла
И открива лица људи
И њихове речи које полако престају да
постоје.

Осврћем се око себе.
Негде у близини као да су зиме мог
детињства.
Оне су биле тако топле.

Треба уживати у извесности.
Мало шта сам знао с таквом сигурношћу
Као сада да ћу умрети.

Добро је што сам био сујетан
И мислио о себи као о некој величанственој
природној појави.
Јер са смрћу ћу то постати -
Велико оборено дебло
Које ће бити гозба вуковима.
За тренутак ме хвата страх: моје мртво тело
изгледаће смешно,
Његова беспомоћност биће увредљива
карикатура мене.
Не желим да ме ико исмева.
Страх ипак престаје, јер имам поверења

У зиму,
Вукове
И себе.

Стишћем шаке у песнице да их боље загрејем.
Празни прсти мојих рукавица подрхтавају
на ветру.

Желим да викнем И то чиним.
Од хладноће мој глас је љутит и оштар.
Нека се нешто догоди,
А не само моји кораци,
Који су све спорији.
Можда је снежна падина пуна белих
животиња?

Ја их не видим.
Замишљам како бела лисица јури белог зеца.
Ухватилагаје,
Зуби су се зарили.
Одједном обоје су залеђени,
И сада су мирна скулптура
Коју моја машта не успева да загреје
И помери.

Иза мене иду бели коњи с јахачима
У белим униформама и белим плаштевима,
Руку залепљених за метал оружја.
Хоћу да будем њихов вођа,
Али они одбијају да се боре на мојој страни
И убрзо ме напуштају.
Бат копита нестаје у даљини.

Прсти на мојим рукама и ногама
Као да додирују ватру.
Бол је бела као читав свет
У коме су умрле боје,
За мене заувек.
Бол незамрљана мудрошћу.
Кажу да док умиремо од хладноће, сањамо
пријатан сан.

Не смета и ако није тако.

Нанебује облак.
Нећу га удостојити ни погледа.
Сада је последњи тренутак да кажем неку
велику истину,

Или неку велику лаж,
Или да заплачем за неким.

Снежна планино,
Пожелим да кажем,
Али ми уста остају затворена јер нисам човек
Који разговара с планинама,
Утоплила си се под снегом,
Зато си тако пуна себе,
Самозадовољна.

Подижем очи к врховима
И као да скочим високо.
Ветар је збрисао снег с њих.
Види се камен који изгледа хладнији од снега
И од леда.

Падају ми на памет неки стихови.
Можда сам их сaм измислио?
Одлучујем да их заборавим.

Ништа није тако глатко и нежно као смрзнута
птица.

Желео бих да помилујем залеђеног голуба.
Не налазим га.

Боже,
Знам да ћеш ми опростити моје грехе,
Чак и добра дела која нисам учинио мада сам
могао,
А ја теби праштам ако те нема.
Знам да си се трудио да постојиш и да није
твоја кривица.

И молим те покушај опет,
Можда ћеш успети.
Помогао бих ти,
О, како бих ти помогао,
Али је за мене већ касно.