Aleksa Đilas

O NOVINI I ZABORAVU: ŠTA MOŽEMO DA NAUČIMO OD DISIDENATA POD KOMUNIZMOM (*)

Na početku eseja „O nestalnosti stvari”, Fr?nsis Bekon naglašava uzaludnost svih ljudskih napora: „…‘Nema ničeg novog na zemlji.'... svaka novina nije drugo do zaborav…reka Leta teče kako pod zemljom tako i nad njom.” Ko nije iskusio ovakvu dosadnu jednolikost? Sve se menja ali je večito isto. Ništa nije stvarno novo – ono samo izgleda tako jer smo ga zaboravili. I uskoro to shvatamo. Kao mrtvi u adu, mi pijemo iz reke koja čini da zaboravimo ali, avaj, zaborav je samo privremen, i novina iščezava.

Ne zadugo pošto je Bekon umro 1626, Engleska će proći kroz građanski rat, revoluciju i restauraciju. Da im je Bekon bio očevidac, da li bi uzdrmali duboki skepticizam iskusnog političara i svetskog čoveka? Udes Čarlsa I možda bi ga zaprepastio, mada ne samo zato što je kralju odrubljena glava. Bekon je bio učen istoričar. Bila mu je znana slična sudbina mnogih drugih kraljeva. Ali ovo kraljeubistvo bilo je zakonito i to je istorijski bilo zbilja novo. A šta sa Engleskom kao republikom sredinom sedamnaestog veka? Trajala je samo jedanaest godina i, sa Kromvelom kao lordom protektorom, bila je diktatura nametnuta od profesionalne vojske. Ponovo ništa izuzetno u tome. Svet će morati da čeka skoro vek i po na rođenje istinski nove republike – koja je i ogromna i slobodna.

I

Abraham Linkoln nije bio u pravu. Pobeda južnjačke Konfederacije u Američkom građanskom ratu ne bi dovela do nestanaka sa naše planete „vlade naroda, narodom i za narod”. Dok je držao ono što će biti znano kao Getisburški govor, na svetu je bilo nekoliko zemalja u kojima su građani upražnjavali bez straha slobodu govora , gde su izbori bili redovni i ispravni i u kojima je vlada upravljala u saglasnosti sa zakonom. Unija, severni deo Sjedinjenih Američkih Država sa Linkolnom kao predsednikom, ostala bi slobodna republika bez južnjačkih država. Pobednički Jug možda bi se raspao na nezavisne države, a političke ambicije nekih njegovih ratnih heroja mogle su da ugroze slobodne ustanove. Ipak, potpuno crno gledanje na sudbinu južnjačke Konfederacije nije bilo opravdano. Čak i oni milioni Amerikanaca, držani u ropstvu južno od reke Potomak, bili bi oslobođeni do, recimo, osamdesetih godina devetnaestog veka – mnogi političari Konfederacije uviđali su da je to neminovno.

A ipak, Linkolnove sumorne slutnje nisu bile neosnovane. Raspadanje ovih Sjedinjenih Američkih Država potvrdilo bi mnogima širom sveta da republikanska vlada nije u stanju da obezbedi trajno jedinstvo gusto naseljenoj zemlji sa velikom teritorijom. To bi onda podrazumevalo da velike zemlje – one od kojih se može očekivati da utiču na svetsku politiku i da određuju svetsku istoriju – iziskuju vladavinu monarha ili prinčeva, oligarhija ili hunti.

Dok sam u Beogradu čitao Getisburški govor, sa još svežim uspomenama na raspad Jugoslavije i na nekoliko građanskih ratova ranih devedesetih, ono što je na mene najviše ostavilo utisak jeste potpuno odsustvo svakog nacionalizma. Čitajući ga u ovoj sadašnjoj Americi Buša i Čejnija i Rajsove i Foks televizije, utisak nije mnogo drukčiji. Linkoln je bio čak i iznad običnog patriotizma. On je hvalio svoju zemlju što je napravila doprinos globalnom ostvarenju univerzalnih načela slobode i izrazio je zahvalnost vojnicima Unije što su ih branili. Uzdržavao se od patriotskog ukazivanja na nacionalni karakter i junaštvo, na tradiciju, kulturu i način života, što ih čak i umereni političari prave u ratno vreme.

Godine 1968, sovjetske trupe upale su u Čehoslovačku i suzbile liberalne reformatore koji su bili na čelu vlade i komunističke stranke. Novoustoličeni čehoslovački vođa Gustav Husak bio je ponekad podrugljivo nazivan „ predsednik zaboravljanja”, budući da se činilo kako je njegov glavni zadatak da natera ljude da zaborave ili, makar, da se pretvaraju kako se ne sećaju sloboda koje su uživali do nedavno. Sa smrću „Praškog proleća”, Sovjetski Savez i Istočna Evropa ušli su u razdoblje takozvane „Brežnjevljeve stagnacije”. Jednopartijski režimi bili su neuspeli i koristili su se prinudom, ali su izgledali neizmenljivi. U to vreme, Jugoslavija je bila nezavisna i takođe prosperitetnija i otvorenija od svojih istočnoevropskih srodnika. Ali, ekonomski projekti koje je vlada finansirala često su odlazili u propast i nezaposlenost je rasla, odnosi između naroda koji su sačinjavali Jugoslaviju, pogoršavali su se, knjige i filmovi su zabranjivani i ljudi su hapšeni zbog svojih kritičkih pogleda – ponekad su to bili moji prijatelji ili poznanici. Još uvek se sećam mog osećanja beznadežnosti i kako se činilo da su ulice Beograda, inače prijatne i žive, postale lavirint iz kojeg nema izlaza .

Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, međutim, istinska novina pojavila se u sovjetskom bloku i Jugoslaviji. Bio je to glas disidenata. Polako ali postojano dizao se iznad tmurnog i pustog političkog života, zahtevajući poštovanje ljudskih prava, vladavinu zakona i ekonomske reforme.

Mada od manjeg istorijskog značaja, tekstovi mnogih disidenata odražavaju duboku sličnost sa Getisburškim govorom. Oni su takođe jednostavni i prirodni, kao da su govoreni pre nego što su napisani. Doista, dok ih čitam, obuzima me prijatna iluzija da mogu da čujem glasove autora. Usto, tekstovi su moderni u svom shvatanju političkog života ali su takođe okruženi aurom drevne mudrosti. I još, oni su dostojanstveni bez toga da budu visokoparni i duhovni bez konvencionalne religioznosti. Naposletku i možda najvažnije, ne ispoljavaju mržnju prema neprijatelju, niti želju za osvetom ili kažnjavanjem. Komunistički birokrata i policajac, kao i oficir i političar južnjačke Konfederacije, malo čega je imao da se plaši. Savladavanje ovih moćnih osećanja zahtevalo je znatan napor. Morale su se prikupiti sve moralne i duhovne snage da bi se borilo protiv sebe zarad svojih neprijatelja. Kao što je poljski pesnik i disident Adam Zagajevski napisao: Kako je bilo lako mrzeti policajca. Čak nam se i njegovo lice činilo delom uniforme.

Linkoln je bio politički mudar kada je podsetio svoje američke sugrađane, dok se pobeda Severa u Građanskom ratu primicala, da je njihova zemlja novina, originalan doprinos političkoj praksi i političkoj filozofiji, „nešto novo na zemlji”. Mudrost disidenata, međutim, bila je da kažu kako u svojim zemljama ne žele politički i ekonomski sistem koji bi bio nov. Oni su odlučno odbacivali svaku zamisao koja bi išla pod oznakom „treći put”.

Ne, rekli su, mi ne želimo socijalističku demokratiju – to jest, neki politički sistem koji još nije viđen i koji bi na neki način bio most između Istoka i Zapada. Mi hoćemo zapadnu demokratiju ili, jednostavno, demokratiju. A šta je sa razvijanjem socijalističke zakonitosti? Pa, odgovarali su, to bi moglo da bude poboljšanje u odnosu na sadašnji sistem u kome komunistička stranka ima vlast nad sudovima. Ali ona nikada ne bi mogla da bude zamena za pravosuđe zapadnog tipa čija je nezavisnost čvrsto ukorenjena u ustavnom pravu i stvarnoj praksi. Mnogi disidenti pretpostavljali su skandinavske zemlje, sa njihovom razvijenom državom socijalnog staranja, više „kapitalističkim” verzijama kapitalizma, kao što je ona u Sjedinjenim Državama. Ali, nijedan disident nije želeo socijalističku tržišnu privredu. Zapadna tržišna privreda bi sasvim odgovarala, hvala.

Disidenti su se u stvari plašili „trećeg puta”. Jer, podrazumevao je produženje jednopartijske vladavine, u najboljem slučaju u preinačenom i manje strogom obliku. Kada bi ga predlagali zapadni konzervativci, u suštini je značio da istočnoevropski narodi, zbog svojih slabih demokratskih tradicija, nisu dovoljno zreli da imaju onoliko slobode koliko Zapad. Najzad i na poslednjem mestu, kada su se za njega zalagali zapadni intelektualci levičari, „treći put” je bio predlog da se od njihovih zemalja načini probni teren za neku, najverovatnije marksističku, političku utopiju. Ali disidenti, uključujući one koji su nekad bili komunisti i marksisti, bili su siti eksperimenata.

Na Zapadu, niko nije tako oštroumno i sa tolikom naklonošću pisao komentare o disidentima kao Timoti Garton Eš, i dok su bili proganjani pod komunizmom i kada su postali vođe opozicije krajem osamdesetih godina. U knjizi Mi narod: Revolucija '89. viđena u Varšavi, Budimpešti, Berlinu i Pragu, primetio je: „Možda je ironično da revolucije kojima su stajali na čelu intelektualci neće roditi nove ideje – samo novu realnost.”

Ipak, trebalo bi da pozdravimo sve disidente, a posebno one koji su vodili revoluciju 1989, što su nadvladali svoju gordost i ugušili žudnju da se bude originalan po svaku cenu, koja je karakteristična za tako mnogo intelektualaca. Odbacujući „treći put”, otvorili su vrata realističnoj i praktičnoj politici koja će koristiti njihovim zemljama. No, oni su takođe pokazali čitavom svetu da postoji samo jedna vrsta demokratije – ona koja je „vlada naroda, narodom i za narod”. Sve drugo je diktatura – više ili manje surova, prikrivena ili neprikrivena.

Bila je to važna lekcija za previše relativistički Zapad toga vremena. I vredi je vaskrsnuti iz zaborava u današnje vreme. Jer, Sjedinjene Američke Države su sklonije nego ikad da hvale zemlje kao demokratske ili ih osude kao nedemokratske shodno njihovoj voljnosti da se prilagode američkoj spoljnoj politici. Amerika malo uzima u obzir dokazni materijal iz unutrašnje politike, koji bi trebalo da bude jedina stvar za razmatranje.

II

Najveće dostignuće revolucije iz 1989. bila je, razume se, demokratija. U nekim zemljama, demokratija je imala ozbiljnih mana, a u Jugoslaviji smo, nažalost, imali krvave nacionalističke sukobe. Ipak, nema sumnje da je u ogromnom prostoru od Istočne Nemačke do dalekog istoka Rusije i od baltičkih zemalja do Balkana, sloboda učinila veliki korak napred. Ništa manje zadivljujuće od same revolucije bilo je to što se odigrala bez nasilja. Jedini izuzetak bila je Čaušeskuova Rumunija, jer su čak i u zemljama bivše Jugoslavije, koje su bile obuzete sukobima, promene režima bile relativno bezbolne. Na primer, posle predsedničkih izbora u Srbiji u jesen 2000, usledile su masovne demonstracije koje nisu bile sasvim mirne. Pa ipak, niko nije bio ubijen i Milošević je dao ostavku.

I demokratski revolucionari i njihovi komunistički protivnici zaslužni su za mirnu prirodu promena. Revolucionari ne samo da su odbili da mrze vladajuću komunističku birokratiju koja je bila odgovorna za diktaturu, doista, koja je bila diktator, već su prisilili sebe da je vide kao mogućeg saradnika, gotovo saveznika u preobražaju društva u demokratiju. Tako, kada su počeli razgovori za okruglim stolom o prenosu vlasti, oni su napravili nagodbe i sporazume sa pređašnjim neprijateljima, obećali da neće taći njihovu svojinu ma kako bila stečena i često davali amnestiju čak onima koji su sasvim očevidno bili krivi. To je često bilo neprijatno, ponekad čak bolno, ali jedini drugi izbor bilo je revolucionarno i kontrarevolucionarno nasilje. Dalji razvoj pokazao je da su demokratski revolucionari bili mudri što su mir smatrali važnijim od potpune pravde.

Disidentski pokret bio je prihvatio uzdržavanje od nasilja kao jedan od svojih principa na svom početku, krajem šezdesetih godina. Zapadni analitičari često su tvrdili da je to taktičko sredstvo. Istina je da kada su komunističke vlasti izvodile svoje kritičare na sud, one su ih ponekad nazivale „nasilnicima ” i „ teroristima”, i disidenti su preduzimali mere da to preduprede. Pored svega toga, uzdržavanje od nasilja proisticalo je iz najdubljih moralnih uverenja disidenata. Jer, nasilje je značilo žrtve i jadikovanje, mržnju i laži. Ono je umanjivalo moralnu vrednost disidentske borbe, kvarilo njen duh i vodilo ka novom nasilju.

A ipak, disidenti nisu bili pacifisti. Oni nisu verovali miroljubivoj retorici Sovjetskog Saveza i strepeli su od njegove brzo rastuće oružane sile. U Jugoslaviji, na primer, Milovan Đilas je često upozoravao Zapad da nema iluzija o sovjetskim namerama i zauzimao se da se Zapad javno obaveže da će braniti Jugoslaviju u slučaju sovjetskog napada. Ne mali broj disidenata – uključujući i neznatnog kao što sam ja – imalo je naklonosti za Ronalda Regana, odnosno za njegovo povećanje američkih troškova za odbranu i za njegov u celini čvrst stav u odnosima sa Sovjetskim Savezom.

Disidenti su se bez izuzetka protivili svim predlozima za jednostrano zapadno razoružanje. Adam Mihnjik u Poljskoj, Vaclav Havel u Čehoslovačkoj i Đerđ Konrad u Mađarskoj, bili su istaknuti među onima koji su javno kritikovali zapadne mirovne pokrete i razotkrivali njihovo neznanje i naivnost. Baviti se takvom kritikom u Istočnoj Evropi bilo je neuporedivo opasnije nego biti aktivan član mirovnog pokreta u Zapadnoj Evropi. Sva trojica su isticali da su ljudi a ne oružje ti koji ubijaju i da bi Sovjetski Savez trebalo da potvrdi svoje miroljubive namere poštovanjem ljudskih prava svojih građana i podizanjem Gvozdene zavese. Viđena u toj svetlosti, disidentska odbrana ljudskih prava bila je takođe borba za mir.

U to vreme, bilo je mnogo ljudi na Zapadu koji su poput disidenata shvatali da glavni uzrok rata nije oružje, već neprijateljske namere onih koji ga nose. Ovo duboko saznanje, mada nije potpuno zaboravljeno, sada je u Sjedinjenim Državama odgurnuto u stranu uverenjem da trajna pobeda i stalni mir mogu da budu postignuti uništavanjem oružja neprijateljske zemlje. Ali, poraženi narod može da postane čak ogorčeniji neprijatelj i da novo oružje napravi ili kupi ili na drugi način pribavi – oružje možda ubitačnije od nekadašnjeg. Američki građanski rat trajao je tek nešto manje od četiri godine – sasvim precizno, od 12. aprila 1861. do 9. aprila 1865. Ove godine 1 8. marta, bila je četvrta godišnjica početka rata u Iraku, a njegov kraj još nije na pomolu.

Disidenti nisu želeli da Zapad smanji budnost ali isto tako nisu verovali da demokratija može da bude nametnuta spoljnom silom. Niko se nije zalagao za globalni zapadni krstaški pohod u ime ljudskih prava, slobode govora i vladavine zakona. Moju uobrazilju možda treba sputavati, ali ponovo mi pada na pamet Abraham Linkoln. Više no bilo koji drugi američki predsednik, on je bio ratnik i više od bilo kog drugog američkog predsednika, on je bio čovek mira. Za njega su postojale određene vrednosti koje su bile apsolutne i za koje je vredelo prineti na žrtvu živote stotina hiljada mladih ljudi. Ali, u svakoj drugoj prilici, on je verovao, najvažniji zadatak državnika bio je da pregovara i teži nagodbi i poravnanju, da oprosti i okrene se ka budućnosti. Južnjačka Konfederacija morala je da bude nadvladana silom, ali jedinstvo u slobodi moglo je da bude obnovljeno jedino umerenim političkim sredstvima.

III

U svojoj borbi zasnovanoj na uzdržavanju od nasilja , disidenti su ispoljili veliku energiju, dovitljivost, istrajnost i, naravno, odvažnost. Pisali su kritičke knjige i članke i objavljivali ih na Zapadu ili kao tajna izdanja, često u obliku samizdata; davali intervjue i obaveštenja zapadnim medijima i držali predavanja u privatnim stanovima; davali savete radnicima kako da stvore sindikat, a sugrađanima kako da štite svoja prava i bojkotuju aktivnosti kojima je kumovao režim; organizovali javne proteste, demonstracije i radničke štrajkove; preokretali sale u kojima su suđeni u podijume za držanje govora i išli ponosno u zatvor, gde su nastavljali da pišu, protestuju i da štrajkuju glađu.

U svojoj tanano osetljivoj biografiji Andreja Saharova, Ričard Luri je istakao da „genije koji može da pokaže tačne političke posledice smelog moralnog čina tek treba da se rodi”. Zbilja je bilo nemoguće ustanoviti ma kakvu neposrednu vezu između onoga što su disidenti činili i političkih promena u njihovim zemljama . D isidenti su to znali i našli snage da prihvate. Niti su bili obeshrabreni sporim, postepenim načinom na koji su njihove delatnosti imale učinka . Spadali su u intelektualno najživlje ljude, radoznale i nemirne, ali nisu mislili da su smisao i svrha njihove borbe umanjeni zato što traju dugo vremena. Od prirode nestrpljivi , oni su naučili kako da čekaju.

Istočnoevropski jednopartijski režimi rutinski su optuživali disidente da su sluge zapadnog kapitalizma , neprijatelji radničke klase ili izdajnici svojih zemalja. Još jedna omiljena tema zvaničnih propagandista bila je beznačajnost disidenata. U novinskim člancima, programima na radiju i televiziji i čak knjigama, oni su pokušali da dokažu kako je disidentski pokret bio sićušan, nije predstavljao nikoga i nije postigao ništa. Mnogi ljudi van komunističke stranke, često sami intelektualci, upuštali su se u slične omalovažavajuće napade – njima je to bio zgodan izgovor za njihovu pasivnost . Ali žestina, učestalost i žustrina medijskih kampanja same su bile dokaz da je disidentsko delovanje od značaja. One su bile nenamerno priznanje i ohrabrenje.

U isto vreme, ono što je izgledalo kao pobeda jednopartijskih režima, bili su često u stvari porazi. Decembra 1981, na primer, general Vojćeh Jaruzelski zaveo je opsadno stanje u Poljskoj, zabranio radnički sindikat „ Solidarnost” i bacio disidente u tamnicu, sve u ime reda i stabilnosti, socijalizma i patriotizma. I činilo se da je pobeda potpuna: opozicija je suzbijena i život u zemlji „normalizovan”. Ali godine koje će doći, pokazaće da je režim zadao udarac svojoj legitimnosti od koga se nikada neće oporaviti.

Dve decenije pre državnog udara Jaruzelskog, u svojoj inauguralnoj besedi 1961, Džon Kenedi je obelodanio svoju viziju američke uloge u svetu i najavio da će pod njegovim vođstvom Amerika „ platiti svaku cenu, nositi svako breme, pogledati u oči svakoj tegobi … da bi obezbedila opstanak i uspeh slobode”. Shvaćena bukvalno, ova izjava je bila veliko preterivanje, pošto narodi čine takve džinovske žrtve jedino kada su neposredno ugroženi. A ipak, Kenedijeve reči svedoče o jednom vremenu kome taj mnogo zloupotrebljavani izraz „ idealističko” priliči mnogo više nego našem. Premda danas zapadne demokratske zemlje često ističu svoju žarku želju da unaprede i potpomognu demokratiju širom sveta, njihove vođe nisu ozbiljno predani takvom globalnom pregnuću – oni niti smišljaju program akcije, niti traže ljude i sredstva. Uobičajeni izgovor za odsustvo bilo kakvog odlučnog pokušaja jeste da je ovaj svet vrlo veliki i gusto naseljen i da ima ogromne probleme. Zaista jeste takav. Ali Sovjetski Savez i njegova imperija nekad su takođe izgledali neizmenjivi, a to ipak nije obeshrabrilo disidente. Zapad bi trebalo da preispita neke središnje pojmove u svom razmišljanju o međunarodnim odnosima, posebno traženje neposrednog i trenutnog učinka i veoma skučenu definiciju uspeha i neuspeha. Onda bi možda mogao da započne borbu za ujedinjenje čovečanstva u slobodi – neopterećen velikim očekivanjima i zadovoljan promenama koje su gotovo nevidljive .

Biti disident imalo je cenu. Mnogi su tamnovali a neki su ubijeni. Često su gubili položaj, čin i čak posao, nisu mogli da objavljuju svoja dela i bio im je onemogućen pristup medijima. Neki su prisiljeni da emigriraju, dok mnogi drugi nisu mogli da dobiju pasoš. Nailazili su na posebne teškoće pri traženju stana, dobijanju pristojne medicinske zaštite i da im deca pohađaju školu bez neprilika. Zatim su tu bili rođaci i prijatelji koji su ih potkazivali ili ih jednostavno napustili, poznanici koji su izbegavali da ih pozdrave na ulici i neprijateljstvo mnogih običnih ljudi koji su ih videli kao izdajnike ili lude ili i jedno i drugo. Ovo je pobuđivalo snažno osećanje isključenosti i izolacije. I sve ove muke trajale su godinama, ponekad decenijama.

Da li su disidenti težili mučeništvu? Ne, oni su jednostavno verovali da postoje principi i uverenja za koja vredi patiti i čak umreti. To je bila njihova velika pobeda nad cinizmom i moralnom neosetljivošću, lažljivošću i pokvarenošću, koji su preovlađivali u njihovim zemljama. Ali bila je to takođe važna poruka za Zapad da bude na oprezu pred nastupajućom površnošću, usredsređenošću isključivo na samoga sebe i opštom ravnodušnošću .

Mada disidenti nisu hteli da pate i prihvatali su patnju jedino kada nije mogla da bude izbegnuta – valja, međutim, priznati da je često bilo očevidno da će biti neizbežna – oni su postali vični u tome da je pretvaraju u oruđe svoje borbe. Držeći se postojano u ma kakvim teškim i nesigurnim prilikama se našli, mogli su da dokažu ozbiljnost svoje privrženosti slobodi. Teško stanje u kome su bili, snažno je uvećalo značaj njihove poruke i pažnju koju je dobila, uključujući, presudno, pažnju slobodnih medija na Zapadu, i ono im je dalo auru moralnog autoriteta koja će im naposletku pomoći da izvedu svoj narod iz beznađa i otupelosti.

Život sa mukama brzo je postao integralni deo disidentskog položaja i stoga pojma disident, kako se obično shvata. Kao vojnik koji valja da se bori u bici da bi stvarno bio vojnik, tako disident, da bi bio prihvaćen kao disident, morao je da izloži opasnosti nešto dragoceno radi svojih uverenja. Zaista, disident koji je živeo u udobnosti i neometan, bivao je osumnjičen za konformizam i strašljivost.

IV

Disidenti se mogu definisati na mnogo načina, ali najjednostavniji je kao muškarci i žene koji su rekli istinu iz osećanja moralne dužnosti pod okolnostima u kojima je bilo opasno to učiniti. Oni su bili uvereni da za istinu nikada nije previše rano, a uvek bi moglo da bude previše kasno . Dok su sami odbijali da se povinuju pred političkim nužnostima i često usrdno molili u svojim tekstovima „ hajde da ne pristajemo na laži, hajde da živimo u istini”, oni nikada nisu stvarno osudili druge ljude što nisu tako činili. Pa ipak, oni jesu verovali da njihove kolege intelektualci imaju posebnu obavezu prema istini i da izneveravaju svoj poziv ostajući nemi.

Da li su disidenti verovali u moć istine? Da, i to veoma, ali samo na duže vreme. Ipak, oni bi dodali da je javno izražena istina bila protest i zahtev za promenom i stoga politički čin, i da ne mari jesu li je mnogi ljudi znali sve vreme ili nikada za nju nisu čuli. Jednom učinjena javnom, istina je postala nešto novo, budući da je doživela preobražaj iz mentalne činjenice u činjenicu političkog života.

Disidenti su izrazili istinu u mnogo oblika. U njihovim pesmama i romanima prebivala je tužna ili smešna umetnička istina, dok je u radovima iz ekonomije, sociologije i istorije obitavala ozbiljna i naučna. Oni su proizveli moćne kritike marksističke ideologije i perceptivne analize komunističkog političkog sistema. Ali, možda su najvažniji oblik istine koji su ponudili, bile jednostavno činjenice. Istočnoevropski socijalizam pravio je velika obećanja običnim ljudima, ali životni standard – plate i smeštaj, zdravstvena nega i prosečan ljudski vek, saobraćaj, putevi i zaštita životne sredine i mnogo drugog – zaostajao je za reformisanim kapitalizmom Zapadne Evrope i Amerike . Raskorak je, takođe, bio krupan i stalno se povećavao u kompjuterima i sredstvima veze, tehnologiji i novim materijalima i u naučnom istraživanju uopšte. Mnogo ovoga bilo je znano, doista, neposredno doživljeno, u običnom životu svakoga u Istočnoj Evropi, ali bilo je od presudnog značaja da bude tačno utvrđeno i poduprto čvrstim dokazima – i saopšteno javno.

Disidentska istina-kao-činjenice neposredno je ugrožavala vladajuću komunističku birokratiju, ali drugi su takođe bili uznemireni. Mnogi intelektualci koji su bili pasivni i povučeni , ili koji su pravili karijeru, osetili su se povređenim, jer je istina-kao-činjenice činila njihov oportunizam i manjak hrabrosti uočljiv svakome, uključujući njih same. Katkad su čak obični ljudi doživeli javno iznesene činjenice kao nedobrodošlu, svirepu opomenu na to kakav im je položaj, doista kao optužbu što na njega pristaju. Sva ova osećanja lako su se mešala sa režimskom propagandom, a rezultat je bio da se neprijateljstvo prema disidentima povećavalo.

Disidentima govori u prilog što su se tako lako spustili iz svog carstva duhovnih, transcendentalnih vrednosti i visokih moralnih istina u stvarni svet činjenica i razumeli njihovu odlučujuću ulogu u podrivanju legitimiteta jednopartijskih režima. I teško bi bilo naći mnogo drugih slučajeva u prošlom veku gde je intelektualna elita pokazala tako mnogo zdravog razuma i tako veliko razumevanje za iskustva običnih ljudi u svakodnevnom životu .

Kada su ukazivali na mnoge činjenice koje su opštepoznate, disidenti su verovali da vrše svoju dužnost. Ali, oni su posebno uživali da uzvikuju glasno koliko su mogli zakonske pravne norme koje su formalno čuvane u ustavnom pravu njihovih zemalja i koje su im obezbeđivale slobodu govora i udruživanja (uključujući i pravo da kritikuju državna tela), javna suđenja i prava optuženih, slobodan tok informacija, pravo da se stvore sindikati i, manje-više, sve druge slobode koje postoje na Zapadu. Već 1965, Aleksander Jesenjin-Volpin priredio je javni protest u centralnoj Moskvi u odbranu nekolicine utamničenih disidenata. Oko dve stotine ljudi je prisustvovalo, uračunavši i zapadne novinare i brojne agente tajne policije. Leci su deljeni a Jesenjin-Volpin je nosio steg na kome je pisalo „Uvažavajte sovjetski ustav !” U Sovjetskom Savezu i drugim zemljama Istočne Evrope, liberalne pravne norme nisu bile stvarno predate zaboravu ali je svako morao da se pretvara da ih ne pamti ili bar da ne razume njihovo pravo značenje. Disidenti su ih učinili svojim bojnim pokličem i ovo uporno nastojanje da se njihove vlade pridržavaju vlastitih ustava, postalo je bitan deo njihove borbe.

Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi stvorila je avgusta 1975. Helsinški sporazum, čiji je glavni dokumenat bio takozvani Helsinški završni akt. Ovaj susret predstavnika trideset pet nacija bio je mnogo više ishod sovjetskih nego zapadnih diplomatskih podsticaja, pošto su tokom mnogo godina Brežnjev i njegove kolege pokušavali da steknu javnu potvrdu postojećih granica u Evropi i, sledstveno, priznanje sovjetske hegemonije u Istočnoj Evropi. Za Zapad, bio je to nastavak njegove politike detanta, to jest, obuzdavanja sovjetske spoljne politike kroz popuštanje zategnutosti, dok se u isto vreme održava američko vojno prisustvo u Evropi. A što se tiče Zapadne Nemačke, bio je to novi korak u njenoj „Ostpolitik”, koja je težila ka tesnijim vezama sa Istočnom Nemačkom. U svom delu Tamni kontinent: Evropski dvadeseti vek, Mark Mazover daje uverljivo novo tumačenje evropske istorije, kao i ideja, vrednosti i uverenja, često zaista vrlo mračnih, koji su je oblikovali. On daje jezgrovit pregled stavova i predrasuda iza zapadne politike detanta:

Zapadne vlade – i takođe, zapadno javno mnjenje uopšte – nikada nisu ozbiljno osporili komunističku vlast nad regionom. Zaista, uzme li se u obzir osnovni pristanak Zapada – čak i u osamdesetim godinama – na hladnoratovsku podelu Evrope, teško je kritikovati Istočnoevropljane zbog nedostatka srčanije opozicije. Naposletku, malo ljudi ma gde je verovalo u mogućnost – ili čak možda poželjnost – brzog uvođenja višepartijske demokratije.

Toliko o Zapadu. Ali, zašto su sovjetske vođe bile tako željne da Zapadnjaci na položajima sličnim njihovim potpišu novu hrpu deklaracija koje ponavljaju stare priče što ih svako zna – da je Evropa podeljena? Međunarodni položaj Sovjetskog Saveza bio je u to vreme izuzetno povoljan. Od Kubanske krize 1962, stalno se smanjivala verovatnoća da se Sjedinjene Države i Sovjetski Savez nenamerno sunovrate u oružani sukob. Sredinom sedamdesetih godina, Amerika je tek počinjala da se oporavlja od višestruke traume Vijetnamskog rata i njena moć, uticaj i samopouzdanje su opadali. Zapadna Evropa bila je vojno slaba i pretpostavljala je trgovinu konfrontaciji. Prihodi Sovjetskog Saveza od izvoza nafte povećavali su se od kada je naftna kriza 1973. učetvorostručila svetske cene nafte i njegov budžet za odbranu bio je prema većini procena bitno veći od američkog . U interkontinentalnim balističkim raketama postigao je strategijsku jednakost . Bio je takođe jedan od glavnih svetskih izvoznika oružja i njegova mornarica je brzo rasla. Pa, zašto Helsinki?

Sovjetsko vođstvo žudelo je za legitimitetom iz osećanja nesigurnosti koje je u velikoj meri bilo ukorenjeno u strahu od opozicije u okviru njegovog bloka – i od disidenata i od reformatora unutar komunističkih partija. Kao mnogi drugi autoritarni režimi u prošlosti, pokušavalo je da stekne geopolitički legitimitet kao zamenu za pravi legitimitet, koji, naravno, zahteva prihvatanje od naroda. Nemajući poverenja u svoje saveznike, ni u komunističke drugove, niti u radnike i seljake, moralo je da traži garancije baš od zapadnih kapitalističkih zemalja koje je njegova marksističko-lenjinistička ideologija smatrala osuđenim na propast.

Na konferenciji su Zapadnoevropljani a ne Amerikanci uporno nastojali na tome da se u Helsinški završni akt uključe , zajedno sa deklaracijama o političkim i ekonomskim pitanjima, odredbe o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i obaveza da se „postupa saobrazno sa namerama i principima Povelje Ujedinjenih nacija i sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima”. Sovjetske vođe prihvatile su ih nevoljno ali i bez mnogo protesta, pošto su se ovi univerzalni principi ionako pojavljivali u međunarodnom pravu i u njihovom vlastitom ustavu.

Disidenti po celoj Istočnoj Evropi, ali posebno u Čehoslovačkoj, Poljskoj i Rusiji, osećali su se obodrenim. Ili, strogo uzev, odlučili su da se tako osećaju. Ne mari što je Sovjetski Savez postigao uspeh u Helsinkiju i što njegova moć jednako raste! Hajde da uhvatimo njegove vođe za reč i da se borimo za prava i slobode koje su oni potvrdili svojim potpisima! Bolje no iskusni zapadni političari i diplomate, disidenti su osetili krizu legitimiteta u sovjetskom bloku i shvatili da se može iskoristiti u borbi za ljudska prava, bez ikakve opasnosti da se vrate zategnutosti Hladnog rata. Svi oni sa Istoka ili sa Zapada, koji su na Helsinškoj konferenciji imali brižljivo proračunatu dugotrajnu strategiju i koji su hteli, ma na koji način, da upravljaju budućnošću, biće razočarani. Pokazaće se naposletku, međutim, da su u pravu disidenti koji nisu imali planova već samo vrednosti i veru u budućnost.

Uskoro posle Helsinške konferencije, takozvane „ Helsinške grupe” disidenata počele su da se pojavljuju svuda po Istočnoj Evropi da bi nadgledale poštovanje ili, pre, nepoštovanje odredbi o ljudskim pravima i saopštile svoje nalaze međunarodnim organizacijama za ljudska prava i medijima. A u Čehoslovačkoj 1977, nekoliko stotina intelektualaca potpisalo je Povelju 77, koja je od vlasti zahtevala slobode koje je garantovao Helsinški proces.

U svojoj originalnoj i teškoj ali podsticajnoj studiji Kraj istorije i poslednji čovek, Frensis Fukujama smatra gubitak legitimiteta, koji on takođe definiše kao „krizu na nivou ideja”, za značajan činilac u slomu moćnih režima, uključujući komunističke u Istočnoj Evropi:

Godine 1989. i 1990. videle su jedan od najkrupnijih preokreta u ravnoteži sila koji se ikada dogodio u mirno vreme, kada se Varšavski pakt raspao i ujedinjena Nemačka izdigla u središtu Evrope. Nije bilo promene u materijalnom odnosu snaga: ni jedan jedini tenk u Evropi nije uništen u borbi, niti čak premešten zbog sporazuma o ograničenju naoružanja. Ovaj preokret dogodio se isključivo kao rezultat promene u standardima legitimiteta: kako je komunistička vlast bila lišavana poverenja i ugleda u jednoj istočnoevropskoj zemlji za drugom, i kako sami Sovjeti nisu imali samouverenosti da obnove imperiju silom, kohezija Varšavskog pakta rastopila se mnogo brže nego što bi u vatri stvarnog rata.

Moglo bi se čak dodati da bi stvarni rat u kome bi Sovjetski Savez bio napadnut, osnažio legitimitet komunističkog režima, kao što se dogodilo posle invazije od strane nacističke Nemačke 1941.

Fukujama i drugi naučni radnici koji proučavaju legitimitet u komunističkoj Istočnoj Evropi, ne pokušavaju da opišu tačno i podrobno spori tok njegovog propadanja i njegov završni ropac. Oni utvrđuju glavne uzroke, ali ne kako su se njegova duga bolest i brza smrt dogodile. A ipak, nije li veoma vredno otkriti koji posebni događaji i iskustva, koje određene ideje i nade, i izgubljene i nađene, učiniše da pojedinci odbace politički i ekonomski sistem pod kojim su živeli? I kako je na njih uticalo ono što su disidenti rekli i činili i podneli? Ne manje važno je razumeti kako je vladajuća komunistička birokratija sve više i više sumnjala u ideologiju iz koje je izvodila svoje pravo da vlada i postepeno gubila odlučnost koja je bila neophodna za diktatorsko upražnjavanje moći. Niti bi trebalo da budu zaboravljeni policija i vojska. Avaj, malo je sistematskog napora da se nađu odgovori na ova pitanja, mada su većina dokumenata sačuvani i moguće je intervjuisati mnoge bivše vodeće komunističke političare, oficire i policajce ili one koji su im bili bliski.

Državni arhivi u Istočnoj Evropi sada obelodanjuju ono što je znano sve vreme – da su delatnosti disidenata bile pažljivo praćene od tajne policije, čije je izveštaje brižljivo pregledala vladajuća komunistička elita, koja je takođe čitala disidentske publikacije i slušala njihova obraćanja i intervjue na zapadnim radio stanicama. Zanimanje elite nije bilo ograničeno na disidente kod kuće, već je takođe bilo upravljeno ka delatnostima dobro poznatih disidenata u drugim komunističkim zemljama. Jedan primer je Nova klasa Milovana Đilasa, studija u kojoj je kritikovao komunistički sistem i ideologiju. Ona je prvi put objavljena 1957. u Sjedinjenim Američkim Državama, ali je uskoro prevedena na desetine jezika. Đilas je dobio za nju sedam godina zatvora, dok je u Sovjetskom Savezu kazna za posedovanje Nove klase bila tri godine zatvora, a za njeno rasturanje čak petnaest. Istaknuti sovjetski disident Vladimir Bukovski bio je uhapšen između ostalog zbog posedovanja Nove klase . Ali, nisu disidenti bili jedini koji su se za nju zanimali. U Pekingu je doneta odluka da se objavi prevod na kineski i onda je razdeljen najvišim ešalonima partije. Ne bi li bilo korisno znati kakve su bile njihove reakcije? U početku, verovatno su ljutito negodovali i bili spremni da strogo kazne sve koji su se slagali s knjigom. Ali šta se dogodilo posle nekoliko godina? I da li ju je pročitao Deng Sjaoping, budući vođa Kine i privredni reformator ?

V

Jadikovanje nad samrtnim mukama kulture može se čuti u svim delovima sveta. Pedagozi se žale da čak studenti na elitnim univerzitetima čitaju manje od prethodnih generacija. Suvišno je reći, oni pokazuju oskudno zanimanje za učenje l atinskog i grčkog i malo učitelja ili profesora usuđuje se da zahteva od svojih studenata da uče poeziju napamet. Dalje, nema mnogo mesta za tradiciju u izvođenju višeg obrazovanja i naučnog rada. Podrobna upoznatost sa onim što se mogu nazvati osnovni obrisi kulture – znati koji umetnici, mislioci i pisci pripadaju kome stilu, pokretu i školi i u kojoj su epohi živeli – izgleda da nestaje među obrazovanima. Prodaja klasične muzike i zahtevnijih oblika moderne muzike opada i publika u koncertnim salama postaje sve starija. Danas smo svedoci opšte oskudice vere u važnost umetničke lepote i umetnost se sve više shvata kao sofisticirani oblik zabave.

I pored svih svojih ozbiljnih mana, liberalna demokratija je veliko remek-delo zapadne političke kulture i veliki je blagoslov da se proširila u mnoge druge delove sveta. Zapad ima pravo i dužnost da se potrudi koliko god je moguće kako bi ona obuhvatila čitavo čovečanstvo. Ali, na njenoj svetskoj turneji, liberalnu demokratiju prati samo snažno komercijalizovana, najčešće američka, popularna kultura a ni najmanje visoka kultura. Sad, popularna kultura nije po sebi loša. Ona je često zabavna i ponekad prilično zgodna i šarmantna. Ja sam veoma uživao u Terminatoru 2: Sudnji Dan čak pre nego što se o mašini čije veštačko srce postaje sve nežnije ozbiljno raspravljalo kao o mogućem kandidatu za predsednika Sjedinjenih Država. Ali, šta je sa remek-delima? Nije li na neki način duboko pogrešno da se mi zalažemo za globalni trijumf zapadnih političkih ustanova dok istovremeno predajemo njegovu kulturu zaboravu?

Ideja da nas kultura moralno poboljšava i da je otuda značajna za razvoj i očuvanje demokratije, smatra se staromodnom i elitističkom i izašla je na rđav glas. Čak neki od delatnika u kulturi i od njenih branitelja sumnjaju u njenu moralnu relevantnost i mi obično čujemo od njih o nacističkim masovnim ubicama koji su imali univerzitetske diplome, bili načitani u humanistici i slušali klasičnu muziku. Dalje, dok najčešće odbijamo kao naivan i romantičan Rusoov pojam plemenitog divljaka, izgleda da smo zaneseni idejom o civilizovanom i visoko obrazovanom čoveku kao arhetipu zla. U briljantnom trileru Kad jaganjci utihnu , dr Hanibal Lektor govori savršen engleski, čita poeziju i jede ljudsko meso. Ima mnogo drugih negativnih likova u filmovima i romanima, u stripovima i televizijskim serijama , koji su prefinjeni i estete, koji citiraju klasike i poznavaoci su umetnosti.

Sad jeste istina da je kultura daleko od svemoćne u oblasti morala i politike . Doista, ona može ponekad da koegzistira sa radikalnim zlom i možda čak da ga podstiče. Ali, jamačno, mnogo je više slučajeva u kojima je izvor i saveznik dobra. Disidenti su joj bili gotovo bez izuzetka duboko privrženi. Milovan Đilas, na primer, dok je bio na robiji, prevodio je Miltonov Izgubljeni raj – morao je da piše na toalet papiru, budući da mu zatvorske vlasti nisu dozvoljavale hartiju za pisanje. Neki disidenti bili su pisci i umetnici ili filozofi i naučni radnici ali njihovi saborci, koji su se bavili drugim delatnostima, često su delili njihovo oduševljenje za humanistiku. Andrej Saharov, na primer, bio je tako nadahnut ljubavlju prema Puškinovoj poeziji da je sa više oduševljenja proučavao njegov život i doba nego svojih kolega fizičara . Ne malo disidenata bilo je veoma načitano i imalo razvijen umetnički ukus, a mnogi od njih, ako bi našli slobodnog vremena i pružila im se prilika , gutali su knjige – sasvim sigurno ne samo one o politici . Filozofija i književnost bile su te u kojima su tražili nadahnuće za nove delatnosti i duboko osećanje smisla koje im je bilo potrebno da nastave svoju borbu uprkos svim tegobama i obeshrabrenjima . I, naravno, filozofija i književnost mogle su u vremenu nedaća biti samilosni prijatelji i mudri savetnici sa smislom za humor .

U disidentskoj sredini u kojoj sam proveo veliki deo mog života, razgovori o politici bili su strasni i beskonačni, ali su bili prošarani raspravljanjima o velikim večitim temama ljudskog života i njegovog smisla . Ova velika pitanja prethode Eshilovim tragedijama i na njih nisu odgovorili romani Dostojevskog; Biblija , suvišno je reći, bila ih je sasvim svesna, ali nijedan teolog nije pribavio zadovoljavajući odgovor; Heraklit i Spinoza dali su u borbi sve od sebe, ali od Hajdegera do postmodernista postoji jako osećanje da mi još uvek pipajući tražimo put (ovo je tačno, naravno, samo u malo verovatnom slučaju da sam ih ja razumeo). Ono što pokušavam da kažem je da su moji disidentski prijatelji znali, a takođe i ja, da nije bilo rešenja za ove probleme, i da oni doista možda uopšte nisu ni bili problemi po modernim intelektualnim merilima, a ipak smo im se mi na neki način stalno vraćali, kao da smo osećali da bismo naškodili našoj političkoj borbi i nama samima kada bismo prestali da o njima raspravljamo . Mogu da kažem, samo sa malim preterivanjem, da su takve rasprave imale u sebi nečega od molitve i da su ulile u naš politički razgovor jedan duhovni kvalitet. Da li sam suviše strog kritičar ako kažem da jezik koji danas koristi Zapad kada raspravlja o središnjim pitanjima slobode i demokratije, ne poseduje takvo svojstvo?

*

Moj cilj je bio da pokažem kako su disidenti pod komunizmom doprineli nešto zaista novo i praksi i teoriji demokratske politike i da je ovaj doprinos važan za velika politička pitanja sa kojima se suočavamo u dvadeset i prvom veku. Disidente, verujem, ne bi trebalo prepustiti zaboravu. Nije, naravno, na meni da ocenjujem koliko sam bio uspešan u mom naporu. Ali, u isto vreme, ne da mi mira disidentsko nepopustljivo stremljenje ka istini, bez obzira na opasnosti i njihovo verovanje da bi išta drugo bilo izdaja samih sebe . Jer, teško je služiti istini pod najpovoljnijim okolnostima . I tako, svaki put kad god brinem da sam pretrpeo neuspeh, znam da to nije zato što mi je nedostajao dobar primer. Doista , mogu da okrivim samo sebe. A tako i vi sebe.

*GDE JE ODRŽANO I OBJAVLJENO PREDAVANJE

Mart-april 2007; “Of Novelty and Oblivion, What Can We Learn From Dissidents under Communism,” (O novini i zaboravu: šta možemo da naučimo od disidenata pod komunizmom): predavanje održano na History Department, Princeton University; Harriman Institute, Columbia University; New School University; Davis Center for Russian and Eurasian Studies, Harvard University; Watson Institute for International Studies, Brown University; MacMillan Center for IntAernational and Area Studies, Yale University; The Woodrow Wilson Center; Center for Eurasian, Russian and East European Studies (CERES), Georgetown University; Washington Semester Program in Peace and Conflict Resolution, American University; Center for Russian and East European Studies, University of Virginia.

“Of Novelty and Oblivion, What Can We Learn From Dissidents under Communism,” The Woodrow Wilson International Center for Scholars, East European Studies, homepage, stavljeno maja 2007.

“Of Novelty and Oblivion, What Can We Learn From Dissidents under Communism,” TFF – The Transnational Foundation for Peace and Future Research, homepage, stavljeno juna 2007.

“ Jedna kritika zapada ”, feljton, Politika , 27. jun – 6. jul 2007.

Aleksa Đilas

AKADEMSKI ZAPAD I BALKANSKI TEST

„Teritorijalni spor, isto toliko tanan i zlovoljan koliko i oni koje predviđa međunarodno pravo, doveo ga je u sukob sa Polom Kelijem, slavnim vođom druge bande. Granična crta bila je uspostavljena mecima i čarkama graničnih patrola. Istman je prešao među jednom kasno u noć i na njega su nasrnula petorica Kelijevih ljudi.”

Horhe Luis Borhes „Monk Istman, snabdevač nepravdom” (1)

Sabrina P. Ramet, profesor političkih nauka na Norveškom univerzitetu za nauku i tehnologiju u Trondhajmu, napisala je knjigu koja izaziva divljenje zbog svoje sveobuhvatnosti. Razmišljanje o Jugoslaviji: naučne debate o raspadu Jugoslavije i ratovima u Bosni i Hrvatskoj razmatra više od sto trideset knjiga, uglavnom na engleskom ali i na jezicima bivše Jugoslavije, i nekoliko na nemačkom i italijanskom, koje su sve navedene na početku. (2) Podeljena je na trinaest poglavlja s naslovima koji su smišljeni da privuku pažnju ne samo naučnih radnika već svih zainteresovanih za bivšu Jugoslaviju, kao što su „Ko je kriv i za šta? Suparnička opisivanja rata”, „Miloševićevo mesto u istoriji” ili „Raspravljanje o intervenciji”.

Pitanje koje se odmah i neizbežno postavlja jeste, naravno, da li je Sabrina Ramet stvarno pročitala sve ove knjige ili je Razmišljanje o Jugoslaviji tek samo spektakularan primer one tamne veštine univerzitetskih nastavnika da prikažu knjigu pošto je samo prelistaju ili pošto su pročitali druge prikaze? (Možda ćemo u ne tako dalekoj budućnosti imati njujoršku ili londonsku Reviju prikaza knjiga?) Bilo da verujemo ili ne da je Rametova pročitala četrdeset hiljada stranica ili šesnaest miliona reči (moje grubo računanje), njeno znanje je prilično. A ipak, njena knjiga nije za preporuku. Uzrok jada ove knjige nije u neznanju već, avaj, u autorkinoj dubokoj pristrasnosti koja je navodi da izbegava teškoće i prikriva složenosti.

Profesor Majkl Man (Michael Mann), vodeći američki sociolog istorije, objavio je 2005. knjigu Tamna strana demokratije: objašnjavanje etničkog čišćenja (The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing), koja je ubrzo obasuta međunarodnim pohvalama zbog svojih snažnih uvida u neke od najubitačnijih sukoba u prošlom veku. Man ubedljivo odbacuje svaki pokušaj da se strogo kore čitave etničke grupe kao izvršioci proterivanja i genocida. Mada su takva previše uprošćena opisivanja karakteristična za popularna sredstva javnog informisanja i svakidašnji razgovor, na njih se takođe može naići u naučnim radovima. Usredsređujući se na one skorašnje, Man, na primer, kritikuje Danijela Džonu Goldhagena (Daniel Jonah Goldhagen) što pokušava da dokaže u svojoj knjizi Hitlerovi voljni dželati: obični Nemci i holokaust (Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust ) da je čitav nemački narod bio prožet „istrebljivačkim antisemitizmom” i Vahana N. Dedrijana (Vahakn N. Dadrian) što tvrdi u svojoj Istoriji genocida nad Jermenima (The History of the Armenian Genocide) da su Turci, kao svirepi ratnici i netrpeljivi muslimani, bili unapred skloni da masovno ubijaju Jermene koji su hrišćani.

Manov treći primer je knjiga Normana Sigara (Norman Cigar) Genocid u Bosni: politika etničkog čišćenja (Genocide in Bosnia: The Policy of Ethnic Cleansing), u kojoj je autorovo „gledište o etničkim ratovima u Jugoslaviji jasno kao dan s pododeljcima kao što je 'Srpsko osećanje nadmoćnosti'”. Man se onda laća ocrtavanja pogleda Goldhagena, Dedrijana i Sigara kao nacionalističkih, „budući da su nacionalisti ti koji tvrde da je nacija jedan činilac” i što osuđuju nemački, turski i srpski nacionalizam „na načine koji produžavaju sa kategorijama nacionalističkog mišljenja”.

Sabrina Ramet i pored svega toga gleda na Normana Sigara, profesora bezbednosnih studija na Školi američke mornaričke pešadije za više vođenje rata i člana Hrvatske akademije Amerike, sasvim drugačije. Za nju je on „temeljan i do sitnica tačan naučni radnik”, a Genocid u Bosni „briljantno izdelana knjiga”. Doista, Sigar je jedan od junaka njene knjige i naveliko i s odobravanjem je citiran na desetinama strana.

Ali, ne samo što je Majkl Man u pravu u vezi sa Sigarom (i Goldhagenom i Dedrijanom) – ono što kaže o njima još više važi za Rametovu. Naslov njene knjige uzima za polaznu tačku misaono i učeno razmatranje, a ipak u tekstu ona postupa tako što zlobno napada istinske naučne radnike dok sipa komplimente po autorima čija su naučna dostignuća pod pitanjem. S jedne strane, dobro znani univerzitetski profesori koji su posvetili svoj život jugoslovenskim studijama, kao što su Pol Šaup (Paul Shoup), Suzan Vudvord (Susan Woodward), Stiven Burg (Steven Burg) i Robert Hejden (Robert Hayden), optuženi su ni za šta manje nego moralni relativizam. Ali, upravo je njihovo uspešno izbegavanje preteranog publiciteta u medijima i otpor političkim pritiscima, uz istovremeno davanje potpune slike i uravnotežene analize ratova nastalih kroz raspad Jugoslavije, pribavilo poštovanje kolega. S druge strane, Rametova je puna divljenja za hrvatske nacionaliste kao što su Branimir Anžulović, Stjepan G. Meštrović, Ivo Žanić, Branka Magaš i njen sin Marko Atila Hor (Marko Attila Hoare), ili za univerzitetske nastavnike koji učestvuju u politici, kao što je Džejms Gau (James Gow) – njegova knjiga je „klasično delo” – koji je bio savetnik dvojici britanskih ministara odbrane, ili za zapadne novinare kao Viktor Majer (Victor Meier) – njegova „raspravljanja” su „sjajna”, njegova „odbrana” hrvatskog predsednika Tuđmana „puna duha” – koji je svojim radom za desničarski Frankfurter algemajne cajtung zaradio odlikovanje od predsednika Slovenije.

Na kraju Razmišljanja o Jugoslaviji, Rametova nam predstavlja listu autora i njihovih radova koji su njoj „lično najmiliji”. Po mom mišljenju, ogromna većina naučnih radnika u ovoj oblasti smatrala bi da te knjige spadaju među najpristrasnije o jugoslovenskom sukobu. Ima, naravno, izuzetaka, kao što je odlično opisivanje Jasne Dragović-Soso uloge srpskih intelektualaca u obnovi nacionalizma sa finim, ironičnim naslovom „Spasioci nacije” , ili radovi Iva Banca koji na čudesan način uspeva da bude i hrvatski nacionalista s političkim ambicijama i istaknuti istoričar.

Posle čitanja knjige Rametove – i, da, jesam je pažljivo pročitao – u meni je ostao čudan a ipak neizbrisiv utisak da je za nju carstvo neistraženog ili nepostojeće ili beznačajno, a teško dokučiva istina očevidna – tako da nema potrebe da se za njom traga; dovoljno je boriti se protiv onih koji odbijaju da priznaju istinu kako je ona shvata. Oni koji sumnjaju u ovu istinu, stupaju u savez sa zlom, a osporavati dogmatske zaključke Rametove znači stajati na putu pravde. Jasno je kakav pristup Jugoslaviji Rametova želi – to su polemičke, agresivne knjige koje se zalažu za vojnu intervenciju protiv Srba (u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, kao i u Srbiji) i brzo i nemilosrdno kažnjavanje poraženih srpskih vođa.

Onda nije nikakvo čudo da onaj ko se ne slaže s njom, nema prava da očekuje ni najmanje poštovanja. Knjiga Suzan Vudvord Balkanska tragedija: haos i raspad posle Hladnog rata (Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War), sa svojih pet stotina i trideset šest stranica i brojnim fusnotama na kraju, lako bi mogla da bude najtemeljnija istraživačka knjiga o jugoslovenskim sukobima do 1995. U njoj se poklanja osobita pažnja širem međunarodnom kontekstu tragedije i sadrži odvažno izlaganje saučešća u krivici međunarodnih činilaca, od proseparatističke Nemačke, Austrije i Vatikana, do neprincipijelne Evropske unije i Stejt departmenta. Knjiga, takođe, daje produbljenu analizu ekonomskih uzroka, kao što je politika Međunarodnog monetarnog fonda suzbijanja potražnje koja je „dovela do uslova koji nisu mogli lako da podupiru političku kulturu tolerancije i kompromisa”.

Rametova jedva da izusti reč kritike na račun globalno dominantnih zapadnih zemalja i ustanova – Nemačka je podržavala Sloveniju i Hrvatsku zbog „patnje nevinih”, a NATO bombardovanje Srbije 1999. bilo je „uglavnom hirurško” – pa ipak ona optužuje Vudvordovu da prihvata gledište „da je pravda ono što vladari kažu da jeste”. A čime je Vudvordova zaradila tako oštru moralnu osudu? Ona se pozvala na dobro znano pravilo međunarodnog prava da manjine nemaju pravo na nezavisnu državu, dok Rametova, nasuprot tome, podržava nezavisno Kosovo. Objašnjavanje jugoslovenske tragedije koje daje Vudvordova je sem toga „mračnjačko”, a budući da ona navodno ne ukazuje na pojedince kao „uzročne činioce”, već samo prikazuje „slepe istorijske sile”, Vudvordova je kao oni koji veruju da svet stoji na leđima slona koji stoji na leđima džinovske kornjače koja stoji na leđima druge kornjače i tako dalje „sve do dole” ad infinitum.

Rametova spominje brojne pojedince koje smatra odgovornim za jugoslovenski građanski rat i gotovo svi su srpski političari, oficiri i intelektualci. Ali, ona takođe smatra istorijske sile za važne, mada bih rekao da one nisu slepe budući da se mogu naći unutar kulture, religije i političke tradicije. Na primer, Rametova opsežno citira iz knjige Branimira Anžulovića Nebeska Srbija: Od mita do genocida (Heavenly Serbia: From Myth to Genocide) i mi slušamo o „srpskoj tradiciji nasilja podsticanoj od crkvenih elita i kulturnih artefakata”, srpske „sklonosti ka genocidu” i „destruktivnog etosa ... u srpskoj kulturi”.

Ali, nisu samo tendenciozna tumačenja i otvorene političke simpatije i antipatije ti zbog kojih je Razmišljanje o Jugoslaviji: naučne debate o raspadu Jugoslavije i ratovima u Bosni i Hrvatskoj jedna tako neprihvatljiva knjiga. Tu je mnoštvo činjeničkih grešaka koje su bile poznate kao takve ili su barem bile krajnje sumnjive u vreme kada je Rametova pisala. Povrh toga, ima tu presudnih i dobro poznatih činjenica koje Rametova jednostavno ne spominje, iz bilo kojih razloga.

Znatna je greška tvrditi, na primer, da je Makedonija bila podeljena posle dva Balkanska rata, budući da nije postojala kao politička jedinica unutar Otomanskog carstva. Isto tako, Noel Malkolm (Noel Malcolm) greši kada tvrdi da su u roku od godinu i po posle Drugog svetskog rata, Titovi partizani ubili četvrt miliona ljudi. Niti je tačno da je preko dve stotine hiljada ljudi poginulo u Bosni u toku građanskog rata 1992-1995, kao što Rametova ponavlja u nekoliko prilika – prema Centru za istraživanje i dokumentaciju u Sarajevu, koji je međunarodno finansiran, u stvarnosti je broj čak manji od sto hiljada: Bošnjaka (muslimana) šezdeset i šest posto, Srba dvadeset i šest posto, Hrvata osam posto. Nije bilo „srpske hegemonije” početkom osamdesetih godina, niti je pokret Slovenije ka nezavisnosti prvenstveno reakcija na Miloševićevu Srbiju. Nisu „srpski intelektualci” sačinili „nacionalistički memorandum” 1986, već su neki članovi Srpske akademije nauka i umetnosti napravili nacrt predloga za memorandum. Kao što je opšte priznato, jeste bio „pun samosažaljenja” i „agresivan”. Dalje, Grčka nije čvrsto stajala uz Miloševića – prihvatila je bombardovanje Srbije od strane NATO. Najzad, kako je čudno verovati da je Jugoslavija pod Titom „dugo vremena” pokušavala da razvije nuklearno naoružanje i da je Milošević upoređivao sebe sa iranskim ajatolahom Homeinijem.

Grehovi propuštenja Rametove takođe su brojni. Zašto je izostavila da su se svi bosanski muslimani, a ne samo Srbi, protivili međunarodnom priznanju Slovenije i Hrvatske, plašeći se da će ono destabilizovati Bosnu? I ne bi li bilo važno spomenuti da su mnogi Albanci na Kosovu često ukazivali na samoproklamovanu srpsku autonomnu jedinicu u Hrvatskoj kao na nešto što blisko podseća na ono što oni žele da postignu?

U proleće 2006, Bosanski helsinški odbor za ljudska prava u Sarajevu, kojim upravljaju pretežno muslimani, izašao je sa brojkom od pet do šest stotina srpskih civila ubijenih od muslimanskih snaga u Sarajevu tokom rata. U isto vreme, Slobodna Bosna, umereni muslimanski nedeljnik takođe iz Sarajeva, tvrdi da je bilo čak osam stotina i pedeset srpskih žrtava. Ne samo što Rametova ne spominje nikakve brojke srpskih žrtava, već nema ničega u njenoj knjizi što bi makar nagovestilo da je bilo takvih ubijanja. Sada nije ostalo baš mnogo Srba, Hrvata ili Jevreja u Sarajevu, ali za Rametovu aura ovog grada kao multietnički tolerantnog je netaknuta i neumanjena. Sarajevski dnevnik Oslobođenje dobio je više međunarodnih nagrada od bilo kojih drugih novina u istoriji zbog svoje navodne istinoljubivosti i opiranja nacionalizmu; ali danas ni urednici ne poriču da su na početku rata doneli odluku da podržavaju predsednika Bosne i muslimanskog vođu Izetbegovića i otišli u njegovu kancelariju da ponude svoje usluge. Ali Rametova ponovo ćuti.

Profesor Sabrina P. Ramet vidi sebe ne samo kao politikologa i istoričara već i kao filozofa sa neosporljivim moralnim stanovištem. Ona se poziva na univerzalni razum i prirodno pravo, citira Platona, podržava neokantovsku filozofiju i sledbenik je Jirgena Habermasa. Moje znanje filozofije doduše jeste zarđalo ali nije li malo teško pomiriti Kanta s marksizmom? Ili je možda Habermas dostojan divljenja zato što pripada „idealistima-intervencionistima”? Rametova veruje da je čak Žan Boden na njenoj strani kada ona napada Srbiju kao nelegitimnu državu budući da je francuski pravnik iz šesnaestog veka smatrao da „nema toga što bi se moglo nazvati suverenitetom osim gde vlast postupa u skladu s prirodnim pravom i božanskim zakonom.”

Nasumice rađeni da i ne pominjem bizarni eklekticizam Rametove u stvarima filozofskim, toliko je veliki da čini njenu poziciju ne samo nejasnom već i punom protivrečnosti. Niti Rametova jasno pokazuje na koji način su njene istorijske i političke analize potpomognute filozofskom egzegezom. Neobično lebdi egzegeza iznad istorijske i političke stvarnosti, dok je njena jedina prepoznatljiva svrha da dodeli auru autoriteta bučnim i nepravednim sudovima Rametove. U isto vreme, njen stil pisanja mogao bi da bude definisan kao postmoderni rokoko. Ne, ne zbog toga što je nežan i lepuškast već zbog svoje beskrajne izveštačenosti, nedolične lakoće i nedostatka ozbiljnosti.

U jednom trenutku, Rametova iznenada i krajnje neočekivano oblači odeću gospođice Fini Maniri i grdi Sumantru Bozea (Sumantra Bose), profesora međunarodne i uporedne politike na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, što u svojoj knjizi Bosna posle Dejtona: Nacionalistička podela i međunarodna intervencija (Bosnia after Dayton: Nationalist Partition and International Intervention), objavljenoj 2002, „nije upoznat sa uobičajenim pravilima etikecije u akademskoj debati” i da je napisao neke njene delove „u stanju neobuzdanog gneva”. Ona onda navodi izraze koje on koristi kada kritikuje rad drugih naučnih radnika: „smešan”, „akademska kula od slonove kosti”, „dogmatizam”, „nemaran”, „pristrasan”, „površan”.

Sumantra Boze je napisao nekoliko knjiga o suverenosti i samoopredeljenju. On je komparativista koji slobodno krstari od Indije do Irske i od Pakistana do Bosne i dokazuje da iako bi možda jedinstvenoj Bosni trebalo dati prednost, uporno nastojanje integracionista da se ona što pre ponovo sastavi je dogmatično. Ono jednostavno ne uzima u obzir da nadmoćna većina bosanskih Srba i Hrvata u Bosni odbija takvo trenutno jedinstvo. Takva „moralna ispravnost” u stvari nanosi štete izgledima za pomirenje tri bosanske sastavne grupe.

Suvišno je reći da je Sabrina Ramet za „direktivni pristup izgradnji države u Bosni”, to jest, da zapadne zemlje jednostavno ponište federalnu strukturu dogovorenu u Dejtonu. Pitam se nije li njen radikalni integracionizam razlog što pravi predstavu od svoje svetosti i prekorava Bozea zbog njegove „sklonosti ka uvredljivom jeziku”. Noel Malkolm deli njenu privrženost potpunoj izmeni Dejtona, kao i većinu njenih drugih političkih mišljenja, prikrivenih i neprikrivenih, i verovatno je najcitiraniji autor u njenoj knjizi. Stoga on prirodno dobija pohvale za prekršaje slične Bozeovim mada su njegovi mnogo teži. Malkolm je zajedno s Kventinom Horom (Quintin Hoare) priredio Knjige o Bosni (Books on Bosnia) i Rametova je smatra za „neprocenjivu zbirku kratkih prikaza” koji su „često duhoviti” i sa sudovima koji su „u velikoj većini slučajeva pouzdani”. Ona se divi „preziru” „prikazivača poliglota”, deli ga, i citira ih sa razdraganošću: „sirovi populizam”, „uprošćavanje do gluposti”, „činjenice su malobrojne i udaljene jedna od druge”, „sumorno neinteligentno”, „vreća za dronjke od knjige” „slikovnica napravljena kako izgleda za đake ili priglupe studente”.

Sabrina Ramet ne samo što se divi Knjigama o Bosni, već je očevidno nadahnuta njome i njeno pisanje, mada manje elokventno, kao da se ugleda na ovu i druge tvorevine Malkolmovog jetkog i zlobnog pera. Ako se parafrazira priča Rametove o slonu i kornjačama, Razmišljanje o Jugoslaviji stoji na Malkolmovim leđima. I to su beskonačni Malkolmi sve do dole.

Ali šta ako bi neko želeo da pročita skorašnju knjigu o Jugoslaviji i jugoslovenskoj tragediji koja je sušta suprotnost onoj Sabrine Ramet? Postoji li antipod (a takođe i antidot) Razmišljanju o Jugoslaviji ? Nažalost, ne postoji. Međutim, dok takva knjiga ne izađe, može se preporučiti knjiga Džona R. Lempija Jugoslavija kao istorija: bila dvaput jedna zemlja, objavljena 1996, čije se prerađeno i novim događajima dopunjeno izdanje pojavilo 2000. (3) Srećom, ona je slobodna od krajnosti i neumerenosti, puna je obzira prema alternativnim mišljenjima, a iznad svega, da se poslužim ponovo citatom iz Majkla Mana, ona ne spada u knjige koje „produžavaju kategorije nacionalističkog mišljenja”. Zasnovana na sistematskom istraživanju i pristupačna, ona je postala opšteprihvaćeni udžbenik za kurseve istorije na univerzitetima. Čudnovato, Rametova je ne spominje.

Džon R. Lempi je profesor istorije na Univerzitetu Merilend, Koledž park, i bivši službenik ministarstva spoljnih poslova koji je bio na službi u Beogradu sredinom šezdesetih godina. Balkanska ekonomska istorija, 1550-1950: Od imperijalnih pograničnih krajeva do zemalja u razvoju (Balkan Economic History, 1550-1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations), knjiga sa više od sedam stotina stranica, koju je napisao zajedno s Marvinom R. Džeksonom (Marvin R. Jackson), objavljena je 1982. i Lempi je odmah postao opštepriznat kao vodeći autoritet za ekonomiju ovog regiona, kako prošlu tako i sadašnju, kao i kompetentni opšti istoričar. (Iz današnje perspektive, tačnije proročanstvo bilo bi Od imperijalnih pograničnih krajeva do zemalja u razvoju do imperijalne periferije .)

Sada nam je Lempi dao novi pregled ovog dela sveta. Objavljen prošle godine, njegov Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije (Balkans into Southeastern Europe: A Century of War and Transition) dobrodošla je knjiga. Ne samo studentima već i široj čitalačkoj publici potrebna je istorija Balkana dopunjena novim događajima i u jednom tomu, radi obaveštavanja i, takođe, da nam dâ jedinstvenu sliku ovog dela sveta. Istorija Balkana, 1804-1945 (A History of the Balkans, 1804-1945 ) Stevana K. Pavlovića (Stevan K. Pavlowitch), objavljena 1999, postavlja visoke standarde u nepristrasnom prikazivanju raznih nacionalističkih sukoba i ispitivanju njihovih uzroka i uopšte je autoritativno delo. Ali, deo knjige koji se bavi dvadesetim vekom predstavlja samo oko polovinu čitave knjige i obuhvata jedino period do kraja Drugog svetskog rata.

Balkan postaje Jugoistočna Evropa započinje time što pruža veoma potrebnu osnovu istražujući geografiju ovog dela sveta. Mi učimo o njegovim rekama i planinskim vencima, klimi i izlasku na more, zemlji podesnoj za obrađivanje i nalazištima rude. Sve je to vešto povezano s ekonomijom i finansijama, imperijalnim osvajanjima i vlašću, uz to sa formiranjem nacionalnih država. Lempi naglašava individualnost Balkana ali ističe da on nije u osnovi različit od ostatka Evrope za čijom kulturom i ustanovama žudi, iako s vremena na vreme žustro diže svoj glas protiv njih. Uloga velikih sila i njihovo suparništvo takođe su kritički predstavljeni, od novčanih zajmova i prodaje oružja do diplomatskih intriga. Lempi dalje objašnjava da je tokom dvadesetog veka napredak na Balkanu bio ograničen ali stvaran i da je uloga Evrope, mada najčešće blagotvorna, ponekad bila štetna, i to ne retko u pogoršavanju nacionalističkih sukoba. Niti su balkanske nacionalne ideologije po svojim suštinskim obeležjima ne-evropske.

Emil Sioran, pariski filozof rumunskog porekla, najavio je s tipično balkanskom skromnošću da kroz svoju metafiziku želi da postavi Bogu pitanja na koja Bog neće biti u stanju da odgovori. Sioran je umro 1995. i biće da sada zna koliko je bio uspešan u svom nastojanju. Oni koji proučavaju ratove potekle iz raspada Jugoslavije, bilo da su sa Balkana ili ne, mnogo su manje ambiciozni. Ali, mi znamo da su ovi ratovi postavili Evropljanima pitanja na koja oni nisu imali odgovor. I još uvek nemaju. Kako sprečiti ili zaustaviti etničke ratove i etnička čišćenja? Ko i pod kojim uslovima ima pravo da se otcepi i da stvori državu? Kako da odlučimo gde da povučemo granice i zaštitimo manjine? Ova i mnoga druga samo malo manje značajna pitanja, o religiji i kulturi, jeziku i identitetu, ostaju nerešena posle našeg nedavnog krvoprolića. Evropljani su sem toga posramljeni svojim neznanjem zato što se mnogi delovi sveta susreću sa sličnim problemima a od njih očekuju savet i smernice.

Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije je korak napred u potrazi za odgovorima, regionalnim i globalnim. Ova knjiga nam pruža bogato i sofisticirano pripovedanje, kao i važne uvide i zrele sudove. Mada sasvim realistična, ona uspešno izbegava česta opisivanja nasilja i svireposti, tako tipična za zapadno pisanje o Balkanu, koje je obično prožeto sopstvenim „orijentalizmom” u smislu istoimene knjige Edvarda Saida (Edward Said). Treba, takođe, da budemo zahvalni Lempiju za njegov prosvećeni stav i optimistički ton.

Lempi je predani komparativista i on ističe sličnosti i razlike između balkanskih zemalja, bilo da raspravlja o gradskom planiranju ili nivoima pismenosti, slobodi štampe ili rastu fašističkih pokreta, borbi za pravo žena da glasaju ili vojnoj strategiji i taktici. Verovatno će zapanjiti mnoge Srbe da čuju kako je u jednom razdoblju pre Drugog svetskog rata Bugarska bila slobodnija od Kraljevine Jugoslavije, a svi balkanski narodi bi trebalo da crpu nadahnuće iz napretka Grčke koja je često bivala najsiromašnija a sada je najbogatija zemlja u regionu .

Najverovatnije nije od opšteg značaja, ali i pored toga podstiče moju uobrazilju to što su balkanski nedemokratski režimi bili skloni da izdvajaju političke zatvorenike na ostrva. Lempi pominje dunavsko ostrvo Belene u Bugarskoj, Goli otok u Jugoslaviji i „ostrvske logore” u Grčkoj. Ova lista bi se mogla proširiti. Da li su ostrva bila samo najjednostavnije praktično rešenje da se postigne visok stepen obezbeđenja ili su vlade bile toliko nesigurne u sebe da su morale da preduzmu vanredne mere za izolovanje zatvorenika?

Posle Drugog svetskog rata, Grčka je bila jedina balkanska zemlja pod neposrednim uticajem Zapada, posebno Sjedinjenih Država. Akademske veze bile su takođe znatne i Lempijev tretman Grčke je stoga posebno znalački. On je i obuhvatan – ništa bolno i neprijatno nije izostavljeno. Mi vidimo kako tokom tri posleratne decenije Grčka nije postala ni demokratska ni prosperitetna niti je mogla da ukaže na druge uspehe. Makedonski Sloveni bili su potiskivani, a širenje univerziteta i emancipacija žena bili su sporiji nego u susednim komunističkim zemljama. Lempi detaljno obrađuje unutrašnje uzroke ovog nezadovoljavajućeg razvoja.

Ali, šta je s onim spoljašnjim? Ne bi li njima trebalo pripisati bar deo krivice? Lempijevo opisivanje britanske uloge u Grčkoj krajem Drugog svetskog rata i neposredno posle njega, prenebregava tradicionalne britanske vojnopomorske i trgovačke interese u Istočnom Sredozemlju, kao i Čerčilov instinktivni imperijalizam i preterano uporošćeni antikomunizam. Ostaje da se pitamo koje su bile pobude generala Ronalda Skobija (Ronald Scobie) kada je krajem 1944. koristio „veći deo Bezbednosnih bataljona koje je regrutovao Ralisov okupacioni režim” da razoruža od komunista predvođeni ELAS, najveću silu otpora Nemcima sa kojima je vlada Joanisa Ralisa kolaborirala. Naša radoznalost nije zadovoljena ni kada su u pitanju pravi razlozi za britansku podršku namesništvu pod atinskim arhiepiskopom, koga je sam Čerčil prethodno nazvao, što Lempi propušta da spomene, „kužni pop” i „preživeli iz Srednjeg veka”.

Lempi se takođe trudi da ublaži svaku kritiku Amerike, i ne samo u vezi sa Grčkom. Ponekad je njegov metod sledeći – pokaže kako je pojedini kritički argument pogrešan a onda brzo sasvim odustane od tog spornog pitanja. Mi tako saznajemo da Sjedinjene Države „nisu delile britansko zanimanje za posleratnu Grčku...” Svakako, ali čovek želi da zna koliko su stvarno Amerikanci bili zainteresovani za posleratnu Grčku? Lempi je možda u pravu kada prekoreva grčke naučne radnike što su toliko dugo uporno nastojali da je američka intervencija u Grčkom građanskom ratu bila „presudna”. Ali, šta je bio njen tačan značaj? U vreme parlamentarnih izbora 1950, američka ambasada bila je „tobože svemoćna”. Međutim, tvrđenjem da nije bila svemoguća ne razjašnjava se njen politički uticaj i kontrola. „Amerikanci na odgovornim položajima” nisu „u početku” odobrili državni udar od strane pukovnika 1967; njihovo nerado prihvatanje „došlo je kasnije, pošto je protivudar od strane kralja i nekoliko starijih generala, koji bi bio prihvatljiva alternativa, pretrpeo neuspeh decembra 1967”. Ali, kraljevsko-vojni protivudar takođe je državni udar i šta dokazuje da bi koristio grčkom narodu? I treba li bilo kakav državni udar da bude prihvatljiv vodećoj demokratiji sveta? Najposle, zar čitava američka posleratna politika prema Grčkoj nije nalik na istovremenu američku poraznu politiku u Latinskoj Americi?

Lempi daje prilično nekritičan opis uloge Sjedinjenih Država u raspadu Jugoslavije i ratovima koji su usledili, što jako odudara od njegovog uravnoteženog prikazivanja sukoba i rata između Hrvata i Srba. Na primer, on ispravno oslikava i Tuđmana iz Hrvatske i Miloševića iz Srbije kao u biti slične autoritarne nacionaliste. Ipak, čini se da Lempi nije kadar da nas obavesti da su penzionisani američki generali uz odobrenje Stejt departmenta obučili hrvatsku vojsku koja je proterala Srbe iz Hrvatske. Da pomenemo još jedno karakteristično izostavljanje: mi saznajemo da je hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak bio „politički emigrant koji se vratio iz Kanade ali je bio ponosan na svoju hercegovačku porodicu i njenu privrženost ustašama tokom svetskog rata”, ali ne i o lečenju koje je dobio u vojnoj bolnici Volter Rid (Walter Reed) u Vašingtonu ili o pogrebnom govoru koji mu je održao bivši američki ministar odbrane Vilijam Dž. Peri (William J. Perry). Slično pristrasno je i Lempijevo opisivanje NATO rata protiv Srbije 1999. Ništa tu nema da makar nagovesti kako su Sjedinjene Države davale pomoć Oslobodilačkoj vojsci Kosova (čiju taktiku Lempi s pravom opisuje kao „terorističku”, niti je spomenuto da pošto su srpske snage napustile Kosovo, OVK je proterala veliku većinu svih manjina – ispred nosa NATO trupa predvođenih Amerikancima.

Lempi je osobito strog prema Aleksandru (pogrešno napisanom Alexandar) Rankoviću, vodećem srpskom komunisti, predratnom i ratnom organizacionom sekretaru jugoslovenske partije i šefu komunističke tajne policije koju je Tito osnovao 1944. Lempi naziva tajnu policiju „Rankovićevom” i smatra da su u njoj „prevladavali Srbi”. Ali, lojalni i disciplinovani Ranković nikada nije donosio važnije odluke a da prvo ne pita za mišljenje Tita, dok Tito, veran svojim samodržačkim instinktima, ne bi stavio sve odjednom na kocku i držao je slovenačke i hrvatske službe bezbednosti izvan zapovedništva i nadzora Rankovićeve glavne uprave u Beogradu.

Lempi navodi da je Ranković pao s vlasti 1966. zato što su njegovi agenti ugradili skrivene mikrofone u Titovu privatnu rezidenciju i u domove nekoliko drugih partijskih vođa. Međutim, takvo prisluškivanje nije se dogodilo. Jednostavno, bilo je to lukavstvo vešto skovano da bi se oborio Ranković, a koje je odobrio Tito. U pozadini je bio Titov strah od mogućeg suparnika, kao i borba za nasleđivanje političara na najvišim položajima, i najzad napori birokratija u republikama da steknu više moći na račun saveznih ustanova u Beogradu koje je Ranković štitio. Takođe, postojao je i savez zastupnika ekonomskih reformi s liberalima u partiji protiv ušančenih konzervativaca koje je predstavljao Ranković.

Dok ispravljam ova pogrešna shvatanja o Rankoviću – u očima nekih, može čak da izgleda kako ga „branim” – osećam se nelagodno a i zabavljam se, jer u vreme kada je šef bezbednosti bio otpušten, moj otac Milovan Đilas bio je u zatvoru devet godina. Lempi veruje da je Đilas bio uhapšen 1956. zbog objavljivanja Nove klase , kritičke analize komunističkog sistema i ideologije, ali je on u stvari otišao u zatvor zato što je kritikovao Titovu podršku sovjetskoj invaziji Mađarske. Objavljivanje Nove klase i suđenje zbog nje odigralo se 1957.

Posle Rankovićevog pada, Tito je dao na znanje da je možda planirao državni udar, i zvanična sredstva javnog informisanja povećala su svoje klevetničke napade na njega. Ali, nije bilo nikakvog sudskog postupka. Zapadni novinari i univerzitetski nastavnici počeli su javno da postavljaju pitanja o Titovoj čudnovatoj logici da daje Rankoviću-zavereniku i njegovim saradnicima oprost, dok Đilasa-kritičara drži u zatvoru. Na sâm poslednji dan 1966, Đilas je bio pušten, ali mu je zabranjeno da u narednih pet godina objavljuje ili daje bilo kakve javne izjave. On se neće pridržavati ove zabrane.

Odmah posle čistke iz 1966, Jugoslavija je ušla u razdoblje opšte liberalizacije sa izuzetkom kulta Tita koji je nastavio da raste. Lempi netačno tvrdi da je Tito postao doživotni predsednik 1953. Takvo zvanično davanje apsolutne moći pretpostavljalo bi kult ličnosti koji u to vreme nije ni postojao niti je bio moguć – doista, bio je nezamisliv. Godine 1974, međutim, četvrti ustav Jugoslavije proklamovao je zemlju kao konfederaciju od osam jedinica po svemu osim po imenu, i njen član 333 dodelio je skupštini Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije pravo da izabere Josipa Broza Tita za predsednika republike s „neograničenim vremenom na položaju”. Skupština se uskoro latila da to učini. Odmah je usledio partijski kongres i Tito je izabran za doživotnog predsednika Saveza komunista Jugoslavije.

Zvanični Zapad i posebno Sjedinjene Države nisu bili protiv kulta Tita. Možda su mu se čak i radovali. Američkim predsednicima, na primer Ričardu Niksonu, Džeraldu Fordu i Džimiju Karteru, nije bilo neprijatno da javno laskaju Titu, koji je navodno bio mudar državnik i simbol slobode. Niti je Margaret Tačer iz Britanije bila škrta kada mu je davala komplimente. Zapadne vlade nikada nisu otvoreno ohrabrivale jugoslovenske komuniste okrenute ka reformama, ili jugoslovenske kritičke intelektualce i disidente, i retko su protestovale kada ih je Tito isterivao iz službe, proganjao ili bacao u tamnicu. Titova Jugoslavija bila je nezavisna od Sovjetskog Saveza i to je bilo u interesu Zapada. Sve drugo bilo je od malog značaja. Da li grešim ako smatram da je takva politika zapadnih zemalja bila nacionalistička?

Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije Džona R. Lempija je dobra knjiga koja je mogla da bude bolja dok je knjiga Sabrine Ramet... Pa, već sam dovoljno rekao o njoj. Ali, i pored ogromne razlike u pristupu i kvalitetu, obe su napisane s nesumnjivo zapadnog, i posebno s američkog, stanovišta. Lempi i Rametova ponekad čak liče na filmsku sekvencu dobar pandur/rđav pandur – ona napada bez milosti, on sav mekoća i diplomatija. Kao većina Amerikanaca, međutim, oni su potpuno nesvesni svog nacionalizma. Mi na Balkanu možda smo više nacionalisti od Amerikanaca ali, takođe, imamo manje iluzija o sebi.

Britanski premijer Vinston Čerčil održao je 6. septembra 1943. govor na Univerzitetu Harvard, ustvrdivši kao što je dobro poznato da će „imperije budućnosti biti imperije uma”. Može se pitati, dakako, zašto posle Drugog svetskog rata Čerčil nije radio ono što je propovedao. Ja takođe mislim da je u vreme kada je održao govor bilo već suviše kasno za ma kakvu imperiju i siguran sam da nijedan imperijalizam nema budućnosti u dvadeset prvom veku. Ali, zaista verujem da danas zemlja ili grupa zemalja može da vodi globalno jedino ako odlučno prihvati visoke intelektualne, moralne, pa možda i duhovne vrednosti. Osim toga, uveren sam da Zapad i posebno Sjedinjene Države imaju pravo i dužnost da se bore za globalni trijumf liberalne demokratije i da to uključuje igranje aktivne uloge u razrešenju nacionalističkih sukoba. Najposle, naučni radnici i univerzitetski nastavnici koji proučavaju nacionalizam trebalo bi da budu na najistaknutijem položaju kod svih takvih poduhvata. Ali, ne mogu intelektualno da se bore protiv nacionalističkih sukoba po celom svetu, uključujući naravno one na Balkanu, ako prvo ne savladaju vlastiti nacionalizam.

Naučni radnici i univerzitetski nastavnici na Zapadu – i mi na Balkanu isto tako – trebalo bi da se prisetimo uzvišene izreke pripisane Aristotelu, još jednom balkanskom filozofu: „Amicus Plato, sed magis amica veritas”. Umesto „Plato” mi svi treba da stavimo „patria”. Da li je previše očekivati da će jednog dana istina postati naučnim radnicima i univerzitetskim nastavnici ma, na Zapadu i na Istoku, na Jugu i na Severu, prisniji prijatelj nego njihova zemlja? Pustite me da razmislim o tome.

Beograd, jun-jul, 2007

1. Jorge Luis Borges, “Monk Eastman, Purveyor of Iniquities” u Collected Fictions, translated by Andrew Hurley, Penguin Books, New York, 1999. Preveo s engleskog A. Đ.

2. Sabrina P. Ramet, Thinking About Yugoslavia: Scholarly Debates About the Yugoslav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo, Cambridge University Press, Cambridge 2005.

3. John R. Lampe, Balkans into Southeastern Europe: A Century of War and Transition, Palgrave Macmillan: New York, 2006.